NA RAZMEĐI GOTIKE I RENESANSE

"Postoje slikari koji su živeli tako snažno, da njihovo slikarstvo možemo da objasnimo u svetlu njihovih života i da im damo psihološko objašnjenje", kaže Maria Pia Mannini, komesar pariske izložbe "Filippo i Filippino Lippi" i direktorka gradskog muzeja toskanskog grada Pratoa. Filippo Lippi (Firenca, 1406 - Spolet, 1469), jedan je od najvećih slikara Quattrocenta koji je radio u Toskani i retko bio prikazivan van Italije. Izložba u veličanstvenom prostoru Palate Luksemburg, pokraj Senata, posvećena Filippu i njegovom sinu Filippinu (Prato, 1457 - Firenca,1504) okupila je pedesetak crteža, grafika, skulptura, keramika, freski i slika rađenih temperom na drvetu, 14. do 16. veka, od kojih većina nikada nije napuštala Italiju. Dela su, uglavnom, pozajmljena iz Palazzo Pretorio, gradskog muzeja grada Pratoa. Tako, ova izložba omogućava, ne samo, da se vidi rad oca i sina Lippija, nego i njihov uticaj na novi stil, Renesansu i "manijerizam", koji su nastavili njihovi najbliži saradnici Fra Diamante i Domenico di Zanobi, a kasnije razvili i drugi majstori: Botticelli, Tommaso di Piero, Luca Signorelli, Zanobi Poggini, Raffaellino del Garbo...

Filippo Lippi – Blagovesti, 1460

Takođe, izložba ukazuje na zanimljive odnose između dva grada, Pratoa i Firence, u čijoj razmeni je došlo do stvaranja određene "potpune Renesanse". Grad Prato se nalazi 15 km severno od Firence i tokom druge polovine 14. veka, on je doživeo ekonomski prosperitet zasnovan na trgovini tekstilom. Istovremeno, mnogi slikari, skulptori i arhitekte došli su u Prato u kome su mecene, ktitori i obogaćeni trgovci zidali crkve i dekorisali palate. Međutim, Prato je ipak živeo u senci mnogo slavnije i bogatije Firence, a potom je pao u ruke Medičija, te se tako i završila njegova nezavisnost.

Filippo Lippi, karmelitski monah, temperamentan i nemiran, imao je određenu slikarsku reputaciju, a stil mu je bio duboko nadahnut Masacciom i njegovim jednostavnim oblicima, misticizmom Fra Agelica, a potom i izražajnošću Donatella. Međutim, tek je narudžbina u pratovskoj crkvi Duomo učinila da se Filippo Lippi oslobodi stega svojih uzora i započne istraživanje novih puteva i novih načina duhovnih i slikarskih viđenja. Vrativši se iz Padove, Filippo je prihvatio ponudu da radi u Pratou i započeo svoj najvažniji umetnički period koji će trajati od 1452. do 1466. godine, skoro do njegove smrti. U Duomu, Lippi je predvodio brojni atelje sačinjen od sopstvenih učenika i asistenata, ali i od lokalnih slikara, skulptora, arhitekti i zanatlija. Tako je Lippijeva umetnost obeležila prelazak Quattrocenta u Cinquecento, a umetnost Pratoa uspešno je očuvala autonomiju i lokalni karakter što je ovom gradu dalo posebno mesto u istoriji umetnosti.

Filippo Lippi i Fra Diamante – Rođenje Hristovo, 1456

Inače, monah Filipo Lippi, teško se mirio sa strogim pravilima svog reda i vodio je prilično raspusan život. Od firentinskih vlasti isključivo ga je štitila snaga njegovog mecene, bankara i političara, Cosima de Medicija. Došavši u Prato i postavši kapelnik u ženskom manastiru Svete Margarite, Fillipo se vrlo brzo zaljubio u mladu monahinju po imenu Lucrezia Buti. Njihova ljubav je kratko prikrivana, ali kada je monahinja ostala trudna, Filippo se obratio svome zaštitniku Cosimu de Mediciju. Posle intrvencije kod pape Pia II, uticajni političar uspeo je da Filippo i Lucrezia budu oslobođeni monaškog čina i da život nastave kao svetovna porodica sa tek rođenim sinom, nazvanim Filippino.

Donatello – Bogorodica sa Hristom, 1415-1420

Tako je Filippo mogao u potpunosti da se posveti svom životnom delu, radu u Duomu, inače i najznačajnijoj narudžbini tog vremena. Spektakularna kapela, originalna kompozicija, istančanost Lippijevog poteza, bogata i široka paleta, lepi portreti velike izražajnosti i preciznosti, samo su deo onoga što je veliki firentinski majstor uradio tokom svojih pratovskih godina. "Lippijev rad se karakteriše monumentalnošću likova, dok njegova visoka tehnika omogućava eleganciju i osećajnost – kaže drugi komesar izložbe Cristina Gnoni Mavarelli, istoričar umetnosti i upravnik zajednice florentinskih muzeja.

Filippo Lippi – Bogorodica sa pojasom, 1456-1465

Progresivno prekidajući sa gotskim stilom i plakatnom obradom, tipičnom za srednjevekovnu umetnost, Filippo Lippi uvodi realniju perspektivu, scene u kretanju i, pod uticajem Donatella, gipke nabore odeće. Raskid sa gotikom dobro se vidi na slici "Bogorodici sa pojasom" (1460), centralnim delom na pariskoj izložbi. Lippijev stil, udaljen od strogih gotskih početaka, dostigao je punu zrelost. Paleta je bogata, a potez je vrlo siguran, posebno u konturama. Srednjevekovni prikaz Bogorodičinog trona suprostavljen je mekoći nabora, dok su izrazi lica različiti kod svakog protagoniste. Prisutna je i estetika izobilja u oblicima i bojama, ali i istančanost i utisak dragocenosti. Sveta Margarita, prikazana sa leve strane, nadahnuta je likom njegove žene, bivše monahinje, dok je mladi Tobija sa desne strane, nadahnut likom njegovog sina Filippina. Giorgio Vasari, poštovalac Filippinovog rada i kolekcionar njegovih crteža, u čuvenom delu "Vite", okarakterisao ga je kao "talentovanog slikara i šarmantnog inovatora", a njegov stil je nazvao "grande maniera" (1568).

Filippino Lippi – Spuštanje Hrista u grob, 1503

Filippino, rođen iz braka bivših kaluđerice i kaluđera, odrastao je u Pratu i učestvovao u očevom radu još od malena. Sa 12 godina, on je već radio na freskama Duomoa, a od 1472. godine Filippino je u stalnom kontaktu sa Botticellijem, bivšim učenikom svog oca. Kasnije, Filippino će nastaviti učenje u Botticellijevom ateljeu. Nadahnjujući se modelima svog oca Filippa, on je uspeo da prikaže mističnu i versku tenziju s kraja 15. veka, na prelasku iz gotike u Renesansu, u kome je dominirala misao Savanarole. Njegovo slikarstvo je takođe bilo vezano za ezoteriku i arheologiju njegovog vremena. Potom se Filippino posvetio eksperimentisanju odnosa prostora i osoba, bez upotrebe arhitekturalne pozadine. Tako je njegov rad pripremio dolazak novih tendencija koje su težile ka teatralnosti i razvijenim scenografijama što će se sve češće pojavljivati nešto kasnije, u vreme manijerizma.

Inače, pariska izložba posvećena ocu i sinu Lippiju, postavljena je kroz zanimljivu i spektakularnu scenografiju koju su uradili italijanske arhitekte Eugenio Martera i Patrizia Pietrogrande. Zahvaljujući promišljenoj postavci i dobrom osvetljenju, dela, izolovana iz svog prvobitnog konteksta, dala su publici solidnu ideju o monumentalnosti, ali i istančanosti i eleganciji firentinskih majstora Quattrocenta.