Vlada Veličković: "Slikar je užasno i božanstveno usamljen"

Aleksandar Manić, Pariz

Osnove Veličkovićevog slikarskog rečnika, postavljene još na samom početku njegovog stvaralaštva. U kasnijem periodu, sa njegovih slika nestali su mišićavi hrtovi u punom trku i zamenile su ih senke pasa koji spuštenih glava odlaze sa pustog polja, a snažne orlove zamenili su gavranovi, proročke ptice, nalik nemim svedocima
(Vladimir Veličković, slikar)

"Treba imati želju, ambiciju i motivaciju, da uz vremenom stečeno iskustvo, dogradite i nadgradite već urađeno, da koraknete napred, pa čak i iskoračite u nepoznato. Likovni jezik to omogućava. Bezbroj je primera i mogućnosti. Ništa nije poraznije za jednog autora nego da se davi i da vas davi istovetnim sadržajem i likovnim rukopisom. Ja želim da budem jednostavniji, efikasniji, da postignem više sa manjim, kako je govorio čuveni arhitekta Mies Van Der Rohe. Svesti dejstvo slike na ono što je bitno, ne rasplinjavajući se i ne izbegavajući suštinu. Menjati se, evoluirati, u izvesnom kontinuitetu, trebalo bi da bude motor svakog ko se bavi ovim poslom – kazao je o svom radu Vladimir Vlada Veličković (1935-2019), jedan je od najznačajnijih slikara druge polovine 20. i početka 21. veka koji je preminuo 29. avgusta.

Inače, Veličković, srpski slikar i akademik, bio je izabran i za člana francuske Akademije lepih umetnosti 2005. godine, u fotelju koja je pripadala Bernaru Bifeu, slikaru egzistencijalisti, i tako postao prvi Srbin član ove Akademije.

Pored uspešne slikarske karijere, Vlada Veličković je od 1983. do 2000. godine bio profesor na pariskoj Visokoj školi slikarstva, izvodeći brojne generacije mladih umetnika.

"Boravak na pariskoj slikarskoj Akademiji bio je za mene neprekidno bogaćenje. Radio sam punom energijom, nisam se štedeo, bio sam angažovan do kraja, ostavio sam im deo sebe i svog iskustva. Siguran sam da je moja poruka ostala duboko urezana u svakom pojedincu sa kojim sam bio u dodiru. Za 18 godina profesorovanja nisam imao ni jedan neuspeh na diplomskim odbranama. Beskrajno mi nedostaju – kazao je Vlada o svojim studentima, neposredno po napuštanju Akademije.

velickovic-pas

Ljudsko telo, osuđeno na nestajanje i smrt

Posle studija arhitekture, Veličković se posvetio slikarstvu, a ubrzo, već 1966. godine, on je napustio rodni Beograd i nastanio se u Parizu. Njegovo stvaralaštvo, značajno za pokret figurativne naracije, nikoga nije ostavilo ravnodušnim. Pokušaj da pronikne u tajnu ljudske drame, odveo je Veličkovićevo slikarstvo, izražajno i precizno, ka obradi jedne velike teme – prolaznosti materijalnog sveta i ljudskome telu, slabom i osuđenom na nestajanje i na fizičku smrt.

Uprkos složenosti, Veličkovićev umetnički svet lako je prepoznatljiv kroz svoje razmatranje srži, oblika i efekta ljudskih nagona. Kod njega nema zagonetki. Sve je krhko, nezaštićeno i privremeno, jer smrt, trošenje i raspadanje čekaju svako biće i predmet. Dramatičnost i silovitost Veličkovićevih dela, pored lepote i emotivnog naboja, u sebi nose duh kraja 20. veka obeleženog užasima i stradanjima širom planete.

Prema Vladinim rečima, ikonografija njegovog slikarstva zasnovana je na "elementima vezanim za dramu, stradanje i destrukciju" koji se kroz njegovo slikarstvo provlače od samog početka. Imena ciklusa u Veličkovićevom opusu svedoče o njegovim preokupacijama: "Rane", "Požari", "Raspeća"… Ljudsko telo je mučeno, sečeno, razapinjano i potpuno usamljeno u vremenu i prostoru. Međutim, nije u pitanju prikaz svakodnevnog nasilja, nego slikarev pokušaj da se kroz ljudsku figuru pronikne u ljudsku dramu.

"Od trenutka kada rešim da obradim jednu temu i da se uhvatim u koštac sa jednom slikom na kojoj će biti prikazano telo, ono za mene više nije samo cilj agresivnog i brutalnog obračuna čoveka sa čovekom. Telo postaje teritorija koju likovnim sredstvima trebam da osvojim i učinim funkcionalnom. Tu se nalazi problem koji ja nosim svih ovih godina i koji me je uvek fascinirao. Ljudska drama i ljudsko telo za mene su neiscrpna informacija o tome ko smo i šta smo, i poziv na razvijanje te iste informacije na likovnom planu."

velickovic-telo

Beskrajna ljudska tragedija

Agresivnost, nasilje i destrukcija, bile su teme oduvek prisutne u različitim vidovima i formama na slikama Vlade Veličkovića. On neprekidno ukazuje da čovek, kada god mu se za to ukaže prilika, pokazuje i dokazuje da u njemu čuči nagon smrti i uništenja. Čovek je spreman da pokrene tu svoju užasnu unutrašnju mašineriju, da učestvuje u tragičnoj ljudskoj drami i da je obnavlja kao da ga istorija ničemu nije naučila. Svojim crtežima i slikama Veličković je pokušavao da prodre u tajne takvog čovekovog delanja, da ih, svojim sredstvima, učini prisutnim, vidljivim i da postavi pitanje – zašto? Pitanje na koje ni Veličković, niti bilo ko drugi nema odgovor.

"Ova naša planeta nije vremenom sazrevala niti je za sobom ostavila prošlost. Nažalost, ništa se nije promenilo. Istorija se ponavlja. Čoveku ne treba mnogo razloga da deluje agresivno, rušilački, genocidno... Pola veka sam se rvao sa jednom jedinom tematikom i svakodnevne informacije mi daju puno pravo, a na izvestan način i zadatak. Osećam se dužnim, možda i angažovanim, mada tu reč ne volim, da izdržim i ne odstupim.

velickovic-gavranovi-

Uvek pomislim na Brehtove reči da se smeje samo onaj koji ne sluša dnevne vesti. Istovremeno bih u pomoć pozvao i Bretona koji kaže da će umetnost biti grčevita i dramatična, ili je neće biti… Kako stvari stoje u ovoj našoj današnjici, biće još mnogo toga da se saopšti savremenicima i onima posle nas."

Živeći i radeći u Francuskoj, Veličković se redovno susretao sa neobičnom svakodnevnicom lokalnog tržišta. Naime, francuski galeristi i kolekcionari skoro da zahtevaju da svako delo bude prijatno i ukrasno. Vladina platna platna, crteži i grafike svojom dramatičnošću, emotivnim nabojem i manifestacijom nasilja ne spadaju u zadate granice dekorativnog tržišnog slikarstva.

velickovic-tragedija-

Pas, pacov, orao, gavran...

Osnove Veličkovićevog slikarskog rečnika, postavljene još na samom početku njegovog stvaralaštva. "Ta volšebna čudovišta koja su prisutna u mojim prvim slikama bila su uslovljena velikim oduševljenjem Bošovim slikarstvom. Bila je to prilika da se njegova fantazmagorija i imaginacija prevedu na moj jezik, što je odgovaralo ondašnjem kontekstu. S vremenom je taj moj bestiaire, inače ograničen na psa, pacova, orla i kasnije gavrana, zadobio vrlo jasnu simboliku, dopunjavajući moj likovni rečnik."

U kasnijem periodu, sa njegovih slika nestali su mišićavi hrtovi u punom trku i zamenile su ih senke pasa koji spuštenih glava odlaze sa pustog polja, a snažne orlove zamenili su gavranovi, proročke ptice, nalik nemim svedocima.

"Na mojim poslednjim slikama životinje su postale senke samih sebe. Pas u pokretu - mišićav, energičan, pun elana i brzine, koji je preletao preko slike, završio je svoju trku i umoran napušta bojno polje na kome više nema ničega. Zato se i pojavljuje na horizontu, udaljavajući se, kao da želi da izadje iz slike. Gavran se pojavio u istom kontekstu; luta i sakuplja ostatke – objasnio je Veličković svoj kasniji rad.

Današnja globalizacija i nove tehnologije čine da se ideje susreću i mešaju velikom brzinom. Na taj način, stvaralaštvo mnogih umetnika biva, u tolikoj meri, pod uticajem različitih struja, da se dobija krajnja neprepoznatljivost autorskog pristupa. Veličković je u svom stvaralaštvu gajio vrlo jasan pristup i stil koji ga je odvajao od drugih umetnika.

"Za nas koji smo došli iz Jugoslavije karakteristično je da se odmah videlo da mi nismo iz ovog sveta i da nam je prtljag sa kojim smo došli drugaciji. Smatram da je za nas nekoliko koji smo uspeli da se ovde održimo na nogama, pre svega bila bitna činjenica da smo ostali verni sopstvenim izvorima, tradiciji i kulturnom bogatstvu na kome smo načinili prve korake. Doneli smo nešto različito i to nas je održalo i učinilo zanimljivim za ovu sredinu, što nikako nije bilo lako."

velickovic-slike-

Kompromis je maligno oboljenje

Francuska sredina, sa svim onim što poseduje – istorijom, tradicijom i mitologijom, ne prima nikoga ni lako, niti bezbolno. Ako ona u osobi ne prepozna izvesnu različitost, nešto novo, drugačije, ona pokušava da je upije i traži od nje da i ona upije pruženo i postane, brže ili sporije, potpuni deo nje, njenog ponašanja, načina života, običaja, kulture. Kada osobe, a posebno umetnici, postanu svesni te "opasnosti", oni moraju da se snabdeju štitom koji će propustiti ono na šta pristaju, a odbiti ostalo. Neophodno je zauzeti nepokolebljiv stav kojim će se braniti sopstveni identitet i integritet, i bez straha verovati u svoju različitost, jer je ona najveće bogatstvo izmeštene osobe.

velickovic-portret

Vladimir Veličković

"Ponekad je to povezano sa teškoćama, ali ne gradi li se jedna ličnost baš na teškoćama? Iskušenja su mnogobrojna, sumnja vas progoni i kada ustanovite da ste ostali na nogama, zadovoljstvo je još veće. Činjenica je da je teško probiti taj zid, nametnuti se i trajati. Da nije bilo trajanja i inata, po kome smo inače poznati, nas bi ovde pojela pomrčina.

Svaki kompromis sa sredinom u koju dolazite katastrofalan je za nastavak puta u disciplinama gde je autentičnost prevashodna. Odbijanje svakog kompromisa je moralna, intelektualna i stvaralačka obaveza, zakletva koju ste položili pred samim sobom i pred drugima.

Kompromis je crv glodar, maligno oboljenje koje ozbiljno šteti svakoj kreativnosti, uprkos izvesnim privilegijama i olakšicama u čije zamke ne treba upadati. Izlazak iz toga je praktično nemoguć. Možda je to preskupa cena koju treba platiti za odbranu sopstvenog integriteta, ali to je jedino što život i rad čine uspešnim. Treba i vredi pokušati."


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...