KAP - rentabilan samo tajkunima

Izvor:   Vijesti

KAP, decenijama najveći crnogorski izvoznik, ali i gubitaš u poslovanju i najbrutalniji zagađivač Zete, Podgorice i Skadarskog basena, neće ugasiti sigurno ni sada Vlada Igora Lukšića, makar ne do završetka predstojećih parlamentarnih izbora.

Skoro sve kompanije u svetu, po pravilu, imaju svoj vek trajanja, samo crnogorski Kombinat aluminijuma (KAP) više od deceniju opstaje zahvaljujući čudnom državnom intervencionizmu na štetu građana - poreskih obveznika, a u korist domaćih i stranih tajkuna.

Režim Mila Đukanovića nije zatvorio nerentabilni KAP tokom NATO agresije na bivšu SRJ tokom 1999. godine kada je prosečna godišnja cena metala na Londonskoj berzi (LME) bila svega 1.361 dolara, dok je proizvodnja tone metala bila višestruko skuplja.

Đukanoviću blizak tajkun Dragan Brković obogatio se upravo 90-ih godina prošlog veka zahvaljujući posredovanju u prodaji aluminijuma. Nikad do kraja nisu utvrđene aktivnosti kontroverzne švajcarske kompanije Glenkor koja je glavni kupac aluminijuma iz KAP-a u tom vremenu, ali i nakon privatizacije kompanije 2005. godine.

KAP nije zatvorila Vlada početkom 2009. godine kada je svetska ekonomska kriza i žestok pad cene metala u potpunosti obesmislio proizvodnju u tehnološki zastarelom KAP-u koji nema sopstveni izvor energije.

Sa 360 miliona evra prezaduženi Kombinat neće ugasiti, sigurno ni sada Vlada Igora Lukšića, makar ne do završetka predstojećih parlamentarnih izbora.

Kombinat aluminijuma je decenijama najveći crnogorski izvoznik, ali i gubitaš u poslovanju i najbrutalniji zagađivač Zete, Podgorice i Skadarskog basena. Taj po mnogo čemu jedinstven sistem pljačkali su pojedinci još u doba socijalizma kada su za krađe (najčešće elektromotora i opreme) ekspresno oslobađani presudama takozvanog Suda udruženog rada.

Ipak, najteže krađe u KAP-u bile su u mutnim vremenima devedesetih i početkom ovog veka, posebno nakon privatizacije 2005. godine kada je novi strateški partner u prve dve godine poslovanja opljačkao i državu i KAP ne prikazujući stvarni ostvareni neto profit za 2006. i 2007. godinu. Za krađe na najvišem nivou niko od odgovornih nije odgovarao, ni pre ni posle privatizacije KAP-a.

Kako je KAP izgubio Rudnik i HE Piva

A projekat izgradnje Kombinata počeo je na pustom Ćemovskom polju 12. februara 1969. godine kada je republički sekretar za privredu Vlado Stijepović seo na traktor i zaorao prvu brazdu. Upravo je to bio simboličan početak izgradnje Kombinata, iako tada još nije bila formalno doneta odluka o lokaciji. Taj dan se i danas slavi kao Dan Kombinata.

KAP posluje već 40 godina, u tom sistemu je bilo angažovano više od 9.600 zaposlenih. Proizvodne celine koje su radile u sklopu KAP-a bile su Elektroliza, Glinica, Anode, Livnica, Valjaonica, Silumini, Kovačnica, Fabrika aluminiskih felgi Ubli, FAK Kolašin, tapete Berane. Od početka novog milenijuma prerađivački kapaciteti KAP-a gotovo su potpuno ugašeni.

Vredno svedočanstvo o tome kako su odluke koje su opredelile dalju sudbinu KAP-a bile motivisane političkim, a ne ekonomskim razlozima ostavio je u svojim Zapisima, objavljenim 2005. godine dr Branko Kostić, bivši generalni direktor KAP-a iz 70-ih godina prošlog veka. Kostić je, inače, najzaslužniji za izgradnju druge faze Kombinata.

Prva politička greška vezana za KAP bila je, prema Kostićevom mišljenju, izdvajanje Rudnika boksita i HE Piva iz sastava Kombinata. Odluku o tome donela je Skupština Crne Gore. Druga politička greška bila je izgradnja TE Pljevlja za potrebe druge faze Kombinata.

Treća, „nedovoljna fleksibilnost državnog i političkog vrha Crne Gore, koja je onemogućavala dogovor sa SR Bosnom i Hercegovinom i SR Srbijom o prevođenju dela voda Tare u Moraču i izgradnju hidroenergetskih kapaciteta,“ koji ne bi imali premca u Evropi kada je u pitanju proizvodna cena energije.

Kao četvrtu lošu odluku Kostić je naveo lokaciju, ali i napomenuo da njen uticaj nije bio toliko nepovoljan za perspektivu kompanije koliko tri prethodne.

Srećna vremena

Rade Krivokapić, predsednik Sindikata Aluminijuma kaže za Vijesti da se u srećnim vremenima u Elektrolizi proizvodilo do 124.000 tona metala godišnje (instalisani kapaciteti od oko 102.000 tona-prim. aut); u Livnici se osim ingota koji se danas liju proizvodilo 25.000 tona blokova, 12.000 tona žice, 6.500 tona trupaca, u Valjaonici 18.000 tona hladno valjane trake, u Siluminima se lilo 12.500 tone silumina, dok je Fabrika za preradu proizvodila 13.000 tona limova, profila, folije, FAK 4.500 tona vučene žice i užadi, a Kovačnica 12.000 tona raznih otkovaka.

Krivokapić napominje da je krajem 80-ih godina bila veoma povoljna cena aluminijuma i to je bilo vreme velikih prihoda KAP-a, izgradnje stanova, kupovine placa za odmaralište, povećanja standarda radnika, vraćanja kredita i priliva velikog novca u Crnu Goru sa značajnim doprinosom prerađivačkih kapaciteta u ukupnom prihodu.

„U tim vremenima KAP je zapošljavao i do 5.300 zaposlenih. Tokom sankcija izuzetno su bile visoke cene nabavke sirovina, ali je bila redovna isplata zarada i nije bilo drastičnog smanjenja proizvodnje,“ naveo je Krivokapić.

Početak zatvaranja Kombinata

Početkom 2000-ih, kako kaže Krivokapić, dolazi do smanjenja proizvodnje i postepenog gašenja prerađivačkih kapaciteta: Valjaonice, fabrika za preradu, FAK-a, Kovačnice, Glinice, prodata je i Krečana.

Početak privatizacije u KAP-u otpočeo je procesom masovne vaučerske privatizacije u Crnoj Gori. Iako su radnici imali u rukama pre tog procesa oko 51 odsto akcija KAP-a, Krivokapić napominje da se „raznim metodama došlo do većinskog državnog učešća“, a potom i prodaje većinskog paketa sadašnjem strateškom partneru, privatnoj kompaniji Olega Deripaske u decembru 2005. godine.

Broj zaposlenih radnika sa nešto više od 3.000 danas je pao na oko 1.200 ljudi.

„Već davno zapostavljene rekonstrukcije i modernizacije dovele su opremu u takvo stanje da se postavlja pitanje uticaja nivoa proizvodnje na smanjenje cene koštanja. Prihodi bi se povećali proizvodnjom legiranih trupaca, blokova, žice i trake, čija je cena na tržištu veća i po nekoliko stotina dolara po toni od samog ingota, a da ne govorimo o vrednosti profila, limova, folije i ostalih proizvoda više faze prerade,“ tvrdi Krivokapić.

Gubitak 150 dolara po toni

KAP, koji trenutno redovno ne plaća račune za električnu energiju Elektroprivredi Crne Gore (EPCG), po svakoj proizvedenoj toni gubi danas oko 150 dolara, a njegove dugove, pokrivene državnim garancijama, polako preuzimaju na leđa poreski obveznici. Kompanija je suviše velika i značajna da bi vlast sada rizikovala njenu propast pre predstojećeg izjašnjavanja građana na izborima.

Strateški partner Vladin od 2005. godine naovamo nije realizovao investicije na koje se obavezao ugovorom i danas je, maltene, digao ruke od KAP-a. Njegovi izvršni menadžeri godinama, međutim, mesečno primaju velike mesečne zarade u neto iznosima od tri hiljade evra pa na više.

Čitavu godinu unazad su sve nade bile usmerene prema indijskoj kompaniji milijardera Sajana Đindala, kojeg je Vlada bezuspešno pokušavala da privuče kao novog investitora. Potom je u prvoj polovini ove godine usledilo interesovanje dve nemačke grupacije, a nedavnog i turskog Toščelika koji je preuzeo Željezaru.

Pitanje je, međutim, da li će se iko od potencijalnih investitora osmeliti da isplati Deripaskine akcije i uđe u KAP, koji nema sopstveni izvor energije, povoljan ugovor sa Elektroprivredom o isporuci struje, niti izgleda da u skorije vreme rentabilno posluje.

Ko su bili najbolji direktori i rukovodioci u KAP-u?

Najveći autoritet među svim rukovodiocima KAP-a protekle četiri decenije bio je njegov tehnički direktor tokom izgradnje fabrike Miladin Jovanović, koji je prema kazivanjima njegovih savremenika možda jedan od svega nekoliko ljudi koji su imali viziju razvoja kompanije.

Možda najbolji direktor KAP-a svih vremena bio je profesor dr Branko Kostić, kasnije univerzitetski profesor i političar. I za jednog i za drugog bilo je interesantno da nisu bespogovorno izvršavali želje političara koji su na njih bili i ljubomorni, već prevashodno vodili računa o KAP-u kojim su rukovodili.

Svetislav Nelević, generalni direktor, takođe, je ostao u očima radnika KAP-a kao jedan od najboljih direktora. Nelević je imao običaj da sa radnicima sedne zajedno i razgovara.

Nelević je rukovodio KAP-om u zlatno doba ekstremno visoke prodajne cene metala koja je u junu 1988. godine, na primer, dostigla rekordnih 3.635 dolara po toni. Prosečna prodajna cena te godine je iznosila 2.314 dolara.

Dva usamljena glasa za zatvaranje fabrike

Proteklih desetak godina mnogo puta se pominjala mogućnost zatvaranja Kombinata, a dvojica ljudi koji su činjenicama i neumoljivim brojkama to pokazali u svojm analizama bili su Radivoje Brajović, stari crnogorski funkcioner iz doba socijalizma, kasnije član borda direktora Elektroprivrede i Vasilije Miličković, predsednik Udruženja manjinskih akcionara EPCG, koji je pre tri godine dokazao da se EPCG više isplatilo da plati socijalni program zbrinjavanja svih zaposlenih radnika u KAP-u nego li da nastavi sa isporukom električne energije po smešnim cenama zahvaljujući kojima je proteklih nekoliko godina doživela katastrofalne gubitke.

Za razliku od Miličkovićevih analiza, Brajovićeva nije toliko poznata široj javnosti, ali su sa njome i te kako „iz prve ruke“ bili upoznati čelnici Socijaldemokratske partije (SDP) koji ga ipak nisu poslušali, već nastavili učešće u DPS-ovoj avanturi daljeg subvencioniranja KAP-a sa nesagledivim posledicama na generacije Crnogoraca koje dolaze, a koji će vraćati neekonomske i nerazumne dugove kompanije koji svakoga dana sve više rastu.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...