VREME DIJALOGA ZA MONOTEISTE

"Doći će dan kada ćemo se složiti". To su bile poslednje reči muslimanske strane u jednom od klasičnih srednjevekovnih tekstova o islamsko-hrišćanskom dijalogu koji opisuje razgovore o pitanjima vere između svetog Grigorija Palame (1296-1359) i grupe Turaka. Sličan duh optimizma je očigledno inspirisao 138 muslimanskih velikodostojnika - uključujući velike muftije iz većine svetskim islamskih država - koji su se pre nekoliko dana obratili hrišćanskim vođama i pozvali na neku vrstu strateškog dijaloga.

U skoro izazovnom tonu, oni su predložili da osnova za dijalog budu dve zapovesti Isusa Hrista koje čine sažetak zakona i proročanstava iz hebrejskih spisa: voleti Boga čistim srcem i "voleti bližnjeg svoga kao samoga sebe". Pošto se muslimani slažu s tim zapovestima - a mogli bi lako da ih podrže i potkrepe izvodima iz Kurana - zašto one ne bi bile početna tačka?

Kada je reč o međukonfesionalnim odnosima, saopštenje objavljeno 13. oktobra - na dan kada su muslimani u celom svetu proslavili kraj Ramazana - bilo je spektakularno, kako u pogledu broja potpisnika tako i onih kojima je upućeno. (Među njima su papa Benedikt XVI, svi pravoslavni patrijarsi, mnogi drugi istočni verski velikodostojnici i vođe Anglikanske, Luteranske, Metodističke i drugih hrišćanskih crkava.)

Izuzetno je i upozorenje iz tog saopštenja o posledicama razdora dve najveće monoteističke religije, Hrišćani i muslimani, navodi se u pismu, čine oko trećine odnosno preko petine, redom, ukupnog broja ljudi na Zemlji. To praktično znači da odnos između te dve religije može da bude odlučujuči faktor u pogledu političke i vojne stabilnosti na našoj planeti. "Ako muslimani i hrišćani ne žive u miru, ni svet ne može da bude miran. U pitanju je opstanak čovečanstva."

Ako ova poruka predstavlja poseban izazov za nekog pojedinca, onda je to papa Benedikt XVI, koji je izazvao negodovanje u muslimanskom svetu svojim govorom u septembru 2006. godine. U njemu je papa Benedikt citirao (mada ne i podržao) stav vizantijskih careva da je jedina novina koju je islam doneo bila propagiranje nasilja. Nova poruka muslimanskih velikodostojnika objavljena je tačno godinu dana posle saopštenja tridesetosmorice muslimanskih verskih vođa u kojem su, uglađeno i argumentovano, pokušali da započnu dijalog s papom o nekim gorućim teološkim temama. Ovim poslednjim saopštenjem, muslimanski svet zapravo poručuje: mi i dalje želimo da razgovaramo - uz to, danas nas je više nego ranije - a želimo da razgovaramo i sa drugim hrišćanskim vođama.

Čini se da je trenutak za pokretanje ove inicijative o dijalogu veoma povoljan sa Vatikanske tačke gledišta. Još od "meteža" koji je nastao nakon papinog govora u Regensburgu, Vatikan je tihom diplomatijom pokušao da popravi štetu i da zauzme poziciju za nove odnose s islamom - koja predstavlja kombinaciju teologije i onoga što u Vatikanu nazivaju "etičkim dijalogom". Drugim rečima, to je razgovor o zajedničkim vrednostima, što je s druge strane veoma blisko onome što u svom pismu predlažu muslimanski velikodostojnici.

Institucionalno posmatrano, papa Benedikt je već svojim odlukama poništio jedan potez koji su muslimani smatrali neprijateljskim. Vatikanskom odeljenju (u stvarnosti ministarstvu) za međureligijske odnose, koje je u martu 2006. godine spojeno s odeljenjem za kulturu (i time, kako su mnogi smatrali, degradirano), u maju ove godine je vraćena samostalnost. Na njegovom čelu je kardinal Žan Luj Toran, istaknuta ličnost koja odlično poznaje arapski svet. U Vatikanu se nadaju da će im "etički dijalog" omogućiti da lakše iskažu zabrinutost za hrišćanske manjine koje pod pritiskom žive u većinskim muslimanskim zemljama kao što su Irak, Egipat i Pakistan.

Kako će reagovati ostali primaoci pisma? Roan Vilijams, Kanterberijski nadbiskup, poznat je po svojoj naklonosti ka određenom tipu hrišćansko-muslimanskog dijaloga koji okuplja teologe uključene u dugu tradiciju komentarisanja i interpretiranja svetih knjiga Biblije i Kurana. Drugim rečima, on takođe smatra, a takvo mišljenje zastupaju mnogi muslimani potpisnici poziva na dijalog, da amaterska teologija raspiruje religijski ekstremizam.

Oni koji se pitaju kako će razmišljanja i razgovori grupe učenih ljudi uticati na usijane glave koje pokreću pobune ili vrše terorističke napade, trebalo bi da znaju da bi neke od posledica papinog govora u Regensburgu verovatno bile izbegnute da je pontif bio pažljiviji kada su u pitanju istorijske nijanse. Možda bi "vruća linija" - kao ona koja je tokom hladnog rata povezivala Vašington i Moskvu - bila način da se preduprede problemi koji se svakako mogu izbeći.