Cirkularna ekonomija i naftna privreda

Hteli mi to ili ne, jedna revolucija u životu nam ne gine. Pa makar bila to samo industrijska, četvrta po redu (nazvana i Digitalna transformacija) u kojoj se za razliku od onih „pravih“ ne gubi glava, ali bi pametne fabrike kao njen rezultat mogle da ostave bar pet miliona radnika bez posla u petnaestak najrazvijenijih zemalja na svetu, što je itekako bolno. Osim kolektivnog skraćenja raspona pažnje koje je dijagnostifikovano kod generacija odrastalih u internet okruženju i sa pojavom novih informativnih tehnologija, izloženi smo i mi stariji sigurno nizom njenih uticaja.

Linearna ekonomija – 1,3 mlrd tona čvrstog otpada

Suočeni smo takođe i sa radikalno novom promenom u ekonomiji, koja se po svom značaju i sveobuhvatnosti može komotno smatrati revolucionarnom. Dok se nije pojavila teorija tzv. cirkularne ekonomije, pitanje je da li smo bili svesni činjenice da smo sve vreme do sada bili robovi Linearne ekonomije. Vođen geslom „uzmi – napravi / koristi – odloži“, linearni model privrede je podrazumevao da se proizvod nakon isteklog roka upotrebe odloži na deponiju i time se ciklus (mada se ovde radi o pravolinijskom toku, u koji se uklapaju i termini „value chain“ i „supply chain“), započet obezbeđenjem odgovarajućeg resursa (sirovine), završava.

Malo se vodilo računa o merama usmerenim ka smanjenju otpada tokom upotrebe proizvoda i po njegovom stavljanju van upotrebe. Istu sudbinu nevelike zainteresovanosti aktuelnih aktera je delio i uticaj na životnu sredinu. Logika da je količina „proizvedenog“ otpada mera privrednog rasta jedne zemlje, dovela je do toga da se godišnje na globalnom nivou, u urbanim sredinama nakupi 1,3 milijarde tona čvrstog otpada sa perspektivom (procena Svetske Banke iz 2012. god.) da se ovaj broj popne na 2,2 milijarde u 2025. godini. Zahvaljujući istom modelu u Srbiji su registrovana 3.500 smetlišta i samo 8 sanitarnih regionalnih deponija (Cirkularna ekonomija kao razvojna šansa Srbije, Misija OEBS, 2016.) i preko 150 nesanitarnih.

Proizvod – otpad – proizvod

Otklon od ovog modela potrošnje koji se iz niza razloga pokazuje kao neodrživ u današnjim okolnostima, čiji nastanak koincidira očigledno sa prvom Industrijskom revolucijom, napravljen je uvođenjem reciklaže industrijskog otpada, kao jednim od prvih koraka ka ekonomičnijem poslovanju, jednim od načina optimizacije otpada. Otpad postaje sada resurs. Kontrolisano spaljivanje otpada je takođe solucija njegovog uklanjanja, postajući time i energetski resurs, ali se time bespovratno gubi njegov reciklažni kapacitet i ponovna upotrebna vrednost (sem ako je definitivo dalje neupotrebljiv).

Za razliku od linerane ekonomije, kod cirkularne se rukovodi motom „proizvod – otpad – proizvod“, tretiranjem svega kao vrednog resursa i optimizacijom potrošnje prirodnih resursa. Treba omogućiti delotvornim tok materijala, energije i rada kako bi se prirodni i socijalni ponovo izgradio, treba smanjiti utrošak energije po jedinici proizvoda i ubrzati prelazak na obnovljive izvore energije. Akcenat je na projektovanju proizvoda koji neće sadržati opasne i retke materije, koji će biti dugog životnog veka, lako popravljiv i ponovo upotrebljiv, lak za rastavljanje i za ponovno pravljenje kako bi bio jednako dobar, ako ne i bolji odgovarajućom nadogradnjom, od izvornog (prvobitno proizvedenog). I to kroz koliko god je moguće više ciklusa. Jednom reči, cilj je držati proizvod što je moguće duže u upotrebi kako bi se iz njega izvukao maksimum vrednosti, uz smanjenje otpada sirovine od faze proizvodnje kroz životne vekove re-proizvedenog proizvoda (ide se na nulti nivo otpada).

Uštede u energiji, materijalu, tretiranju otpada

Rezultati ovog novog pristupa su uštede i do 90% u energiji, 40-70% u materijalu, 30-60% na potrebi tretiranja otpada radi eliminisanja zagađenja okoline, i povećanje profita za 9-26% (Cirkularna ekonomija kao razvojna šansa Srbije).

Cirkularna ekonomija se, dakle, pojavljuje kao globalno rešenje, ili bar kao pokušaj rešenja usklađivanja konstantnog smanjivanja rezervi prirodnih resursa povećanom potražnjom za njima, povećanja broja stanovnika, povećanja potrošnje, i rastuće potrebe za vraćanjem upotrebne vrednosti i njihovih, i stvari na njima baziranih, koje su je tokom vremena i upotrebe izgubile.

Gde se u ovome nalazi, i kako se nosi sa izazovima cirkularne ekonomije naftna privreda?

Jedan od osnovnih ciljeva je smanjenje troškova proizvodnje i prerade u svim fazama, pogotovo u godinama kada je cena sirove nafte i dalje veoma niska. Strategija bazirana na upravljanju otpadom (i njegovom maksimalnom smanjivanju kao izlazom) preventivnim merama, ponovnom korišćenju, reciklaži, i odlaganjem samo u slučaju kada više nije nikako moguće vratiti ga u upotrebu, postaje izgleda „uslov bez koga se (dalje) ne može“. Sem evidentnih ušteda na materijalu i energiji, smanjenjem zagađenja je u naftnom sektoru veliki dobitnik cirkularne ekonomije i zaštita čovekove okoline.

Domen proizvodnje nafte će biti zastupljen u ovom razmatranju kroz veoma složeno i zahtevno uklanjanje i rashodovanje platformi na otvorenom moru. U poslednjih četvrt veka je ova operacija samo u okviru nalazišta u Severnom moru koštala 46 milijardi funti, u sledećih deset godina će više od 100 britanskih i norveških platformi biti u potpunosti ili delimično uklonjeno, 7.500 kilometara cevovoda rashodovano napuštanjem preko 1.800 bušotina (Oil & Gas UK′s Decommissioning Insight 2016). Samo iz britanskog podmorja će do 2023. godine biti uklonjeno 500.000 tona materijala. Budući da se, s obzirom na oštre radne uslove kojima su izložene, konstrukcije platforme izvode od veoma kvalitetnih materijala, da su one predmet redovnog održavanja i rigoroznih inspekcijskih nadzora, to bi se se pojedine komponente platforme i materijal (97% težinskih platforme je čelik, 2% je oprema i 1% su retki metali) mogli re-upotrebiti u širokom spektru industrijskog sektora, poljoprivredi itd.

Međutim, danas se čelik „platformskog“ porekla skoro u potpunosti reciklira, a samo se 1% težinskih konstrukcije, obuhvatajući tu manje komade opreme, koristi ponovo. Razlog tome je što specifičnost svake pojedinačne platforme, projektovane za određenu lokaciju i dugogodišnji rad u ekstremnim uslovima smanjuje mogućnost njenog korišćenja na drugoj lokaciji.

Isplaka (fluid za ispiranje bušotina, disperzni sistem vode i gline – bentonita) se nakon korišćenja može potom upotrebiti kao sirovina u fabrikama cementa.

Gasni kondenzat se umesto spaljivanja na baklji, nakon stabilizacije (smanjenje napona pare, odvajanje metana i etana od težih ugljovodonika, uklanjanje vode, soli, glikola i kiselih komponenata) transportuje na dalju preradu u vrednije proizvode.

Recikliranje vode

Kompletan sektor naftne privrede, počev od istraživanja i proizvodnje („upstream”) do rafinerijske prerade („downstream“), proizvodi i troši velike količine vode. U prvom se koristi kao fluid za ispiranje, injektiranje prilikom frakturisanja, u drugom u kotlovima i rashladnim tornjevima, kao i u pojedinim procesima. Preduzimaju se mere sa ciljem da se što veći procenat iskorištenog ovog sve skupljeg prirodnog resursa nakon odgovarajućih tretmana vrati u radni ciklus, sa dodavanjem što manje novih količina svežeg. Ali, upotreba reciklirane otpadne vode se ne ograničava samo na sektor u kome je nastala („proizvedena“). Primer za to je Kalifornija, gde je tokom prošlogodišnjih suša, na 36.000 hektara urađeno probno navodnjavanje sa recikliranom vodom koja potiče sa naftnih polja Chevron-a. Mada, i pored toga što su ispitivanja uticaja ovakve vode na zasejane kulture još u toku, mišljenja su, već samim tim što se zna njeno poreklo, više nego podeljena.

Finska naftna kompanija NESTE je objavila da je vrednost e-faktora, koji se meri odnosom količine otpada i količine finalnog proizvoda (izražava se u kilogramima) u rafinerijskoj preradi nafte oko 0,1 dok se u hemijskoj industriji kreće između 5 i 50, u farmaceutskoj od 25 do 100. Ovakav rezultat je omogućen zahvaljujući visokoj efikasnosti rafinerijskih postrojenja.

Ne treba zanemariti ni mogućnost vraćanja na ponovnu preradu proizvoda koji ne zadovoljavaju tražene specifikacije, kao i uklanjanje zauljenih emulzija koje nastaju tokom prerade dodavanjem ulaznim šaržama u određenim procesima u određenom procentu, uz uobičajeno rešavanje hemijskim tretiranjem.

Sektor rafinerijske prerade pruža velike mogućnosti primeni cirkularne ekonomije. Katalizator na bazi fluorovodonične kiseline se koristi prilikom proizvodnje benzina (alkilacija). Određene količine ove kiseline se moraju potom ukloniti, i to se postiže neutralisanjem sa kalijum-hidroksidom. Iz vodenog rastvora koji se tretira kao rafinerijski hazardni otpad, posebnim hemijskim procesom se 95% prečišćenog kalijum-hidroksida vraća u proizvodnju benzina na ponovnu upotrebu. Američka firma VEOLIA je time što je regenirasala navedenu hemikaliju u tako velikom procentu, nepotrebnom učinila jednom svom klijentu nabavku novih količina, uštedevši mu na taj način oko 20 miliona dolara u periodu od pet godina. Dalje, pošto u 2015. godini nisu proizvedene nove količine kalijum-hidroksida koje bi bez njegove regeneracije bile realizovane, smanjena je emisija gasova staklene bašte na nivou ekvivalentnog ugljen-dioksida za 40.000 tona. Potrošeno je oko 3.500 tona sveže vode manje za regeneraciju nego da su se proizvele nove količine. Tokom regeneracije se ne stvara hazardni otpad. I konačno, utrošeno je 34% energije manje.

Proizvodnja čiste sumporne kiseline (koristi se takođe kao katalizator u procesu alkilacije) iz elementarnog sumpora, rabljene sumporne kiseline i sumpornih gasova koji nastaju tokom rafinerijske prerade, predstavljaju još jedan primer reciklaže kojom se obezbeđuju potrebne količine ove hemikalije kako za ponovnu upotrebu u rafinerijama, tako i za druge industrijske grane u kojima je ona zastupljena kao značajna sirovina (proizvodnja đubriva, farmaceutska industrija, itd.).

Rabljeno ulje za podmazivanje se smatra najvećom količinom tečnog hazardnog otpada koji nije vodenog porekla. Do očuvanja sirove nafte kao vredne sirovine se dolazi preradom ovog ulja i ponovnom upotrebom kao baznog ulja (zasnovano na EU Waste Framework Directive 2008/98/EC).

Danas oko 13% svih količina baznog ulja koja se potroše u EU dolazi od prerade rabljenog ulja.

Cilj grupacije GEIR (European Waste Oil Rerefining Industry Association) koja okuplja 80% evropskih prerađivača rabljenog ulja je da se 2020. god. preradi 60%, a 2025. godine 85% rabljenog (otpadnog) ulja koje je moguće sakupiti. Sadašnji kapaciteti prerade (28 postrojenja) su dovoljni, ali se izgradnja novih desetak, s obzirom na planirano povećanje količina, smatra ekonomski opravdanim, donoseći 800 hiljada tona baznog, prerađenog1 ulja i oko 500 miliona evra. Prikupljanje otpadnog ulja i njegova prerada dobija na značaju u veoma važnoj oblasti zaštite čovekove okoline, tim pre ako se zna da jedan galon ovog ulja prosut u vodu zagadi milion galona čiste vode.

Zatim, iskorišćene količine kaustične sode (natrijum–hidroksid) se mogu upotrebiti u industriji celoluloze i papira, za proizvodnju natrijum-sulfida i natrijum-karbonata; iskorišćene količine fluoro-vodonične kiseline u industriji čelika; metali iz iskorišćenih katalizatora u drugim industrijama.

Vođene novim načinom razmišljanja i poslovanja, uslovljenim u velikoj meri i tekućom cenom nafte, i kompanije koje se u ovom sektoru bave pružanjem specijalizovanih usluga, servisne kompanije, na putu su da menjaju komercijalni model iz 90-ih zasnovan na diktiranju uslova ugovora od strane funkcije nabavke, obrazlažući to time da nije davao optimalna tehnička rešenja i tražene projektne performanse, te u skladu s tim ni odgovarajuće finansijske rezultate. Potom bi sledilo, vođeno zajedničkim interesima, partnersko integrisanje poslovnih i tehničkih mogućnosti operatora istraživanja i proizvodnje nafte (naftnih kompanija) i servisnih kompanija (The Circular Economy, Oil and Gas Upstream Industry Rethinking by Schlumberger and other assorted news, April, 2016, Service in industry Hub).

U svakom slučaju, naftna privreda u celini je, kao uostalom i nacionalne ekonomije, primorana da vodi računa o svakom uloženom dolaru (evru, rublji, juanu ili bilo kojoj drugoj valuti) i da ga obrće što duže može. Kako kaže konsultant za obnovljivu energiju George Nassos, postali smo svesni energetske efikasnosti, ali ne dovoljno i materijalne efikasnosti. Naredne godine će pokazati da li će primenom postulata cirkularne ekonomije naučene lekcije iz nedavne (a za neke i tekuće) ekonomske krize biti pretočene u put ka uspešnijem poslovanju. Da bi zaživelo: „Dobra danas, su resursi sutra, po cenama od juče“ (Walter Stahel)2.

1 Napomena: u industriji ulja za podmazivanje, pod recikliranjem se podrazumeva filtriranje rabljenog ulja radi uklanjanja nerstvorenih nešistoća, a ponovnom preradom („re-refining“) se podvrgava procesima (hidro-obrada između ostalog) kojima se uklanjaju i rastvorene i nerastvorene nečistoće  

2 Napomena: švajcarski arhitekta i ekonomista koji je još krajem sedamdesetih godina prošlog veka postavio temelje novog modela