Jedna lična priča: leteo sam nedavno ukrajinskim nebom i ostao živ

Dugo smo odlagali moj put u tazbinu u Kazahstanu. Da smo na to još malo počekalii možda nas ne bi više bilo... No, krenimo, ipak, od početka i po cenu da ne bude sve baš mnogo zanimljivo, mislim, ipak da bi moglo pomoći neke stvari razumeju.

Moja žena, koju sam upoznao u Pragu, Poljakinja je poreklom, tačnije njeni roditelji su poreklom iz zapadne Ukrajine gde i danas danas ima dosta Poljaka. Kada je počeo rat juna 1941, J. V. Staljin je, kao i druge žitelje s linije fronta u koje nije mao poverenje, preselio stotine poljskih, nemačkih, ukrajinskih porodica u srednjeazijski Kazahstan, da ne smetaju obračunima na glavnim pravcima rata ujesen 1941.

I tako su Poljaci, Nemci, Ukrajinci deportovani u divljinu severnog Kazahstana, praktično južnog Sibira i tu nekako ostajali živi, mada ne baš svi. Kasnije se većina njih, pošto su prošla ratna iskušenja i oni u  međuvremenu postali manje politički nepobodni, preselila u južni Kazahstan, gde se mnogo lakše živelo.

Vratimo se, ipak, na glavni stvar. Tako ja, negde sredinom maja, poleteh avionom iz Praga preko Kijeva za Alma Atu na put dug više od  10 sati,  po ceni, ako je to uopšte važno, od samo 450 evra (povratna karta), za razliku od drugih kompanija, na primer turskih, kod kojih je to koštalo skoro dva puta više. Vratili smo se sredinom juna opet, preko Kijeva.

Nisam obraćao pažnju na upozorenja da nema ničeg divljijeg i nekontrolisanijeg na svetu od predela na kome se spajaju Evropa i Azija.  Moram priznati da sam se, ipak, bojao ovog putovanja. Utoliko više, što je sve izgledalo nekako lažno mirno i regularno. Posle „pobede demokratije na Majdanu“, Krim  je ekspresno bio „usisan“, a na Istoku su stalno obarani helikopteri. Ali svi su nam garantatovali sigurnost...

Nigde u životu nisam na aerordomu pretrpeo takvu detaljanu kontrolu kao na „tranzitu“  u Kijevu. Gomila sitnica u stvarima koje su nam velikodušno propustili na aedrodrmu u Pragu, odjednom je postala veliki problem na kontroli u Kijevu. Najveće čuđenje i problem je izazvao moj „uređaj“ za češanje (imam suvu kožu koja me često svrbi i zato „češalo“ uvek nosim sa sobom). Rešili su da mi ga oduzmu, kao i češljeve od metala, i pretili čak visokom kaznom. Mojoj ženi su oduzeli neke parfeme i pomade...

Sve te stvari smo, ipak, spasili  uz nadoknadu od dvadestak  evra tako što smo ih priključili u prtljag koji nije lični i ne unosi se u kabinu. Tražili nam unapred duplo više a onda, kad su videli da ćemo te stvari radije baciti, pristali na najnižu cenu. Ukrako, ovako  detaljna kontrola je imala smisla da bi se potom sve to naplatilo i stavilo u džepove carinika i policajaca. Nije malicioznio da se pomene opšte uverenje da je Ukrajina, koja je nekad važila na najrazvijeniji deo SSSR-a, najkorumpiranja a zbog toga verovatno i najmanje uspešna među postkomunističkim zemljama.

Potpuni sam laik za avio-letenja ali mi se činilo da su pristajanja na aerodrome u Kijevu u Alma Ati trajala znanto duže nego što je uobičajeno (o konforu i da ne govorimo). No,  ne isključujem da su u strahu velike oči... Ali, dugo čekanje na sletanje u rano jutro izazivalo je neminovno uznemirenje putnika.

Moram priznati da nisam isključivao strepnju da neki ludaci nabave rakete zemlja-vazduh i pokušaju da obore ne samo neki helikopter nego i avion na ukrajinskom nebu. Ipak, to mi se činilo preteranom čak i blesavom pretpostavkom jer avione, ipak, obaraju, samo islamski džižhadisti, ako se izuzmu od ranije irski nacionalisti i hrvatski tj pripadnik ustaških terorista koji su verovatno jedinstveni primer da su do svog cilja NDH (savemena verzija glasi RH) došli (i) na ovaj način. Severna Irska tj Alster još pripada V. Britaniji iako nikom nije jasno kakvo pravo London ima na Irsku.

Na Zapadu se i dalje misli da oni s tim nemaju ništa i da mečka neće zaigratati pre njihovim dvorištom. Time samo varaju sebe i još više nevine putnike malezijskih i drugih aviona koji lete nebom Srednje Azije ili istočne Ukrajine.