Sve, sve ali Kosovo, moje Kosovo i šta je književna promocija

Ana Radmilović

Roman „Tezge, pumpe u brdima manastiri“ – Gračanica, jedne srede 11. juna, jedne večeri – sveže kao vetar na moru a dok je u Beogradu bilo grozno
(foto, Dom kulture u Gračanici, 11.06.2014.)

Jedna čudna stvar o kojoj bih svakako napisala knjigu, da mi takozvani Svetislav Basara nije ukrao ideju nekih dvadesetak godina pre nego je ideja, kao meni prirodno pripadajuća, došla kod mene (i napisao nešto nerazumljivog - Looney Tunes - naziva), jesu – promocije. Zovite to „tezge“ (bude i pumpi na putevima), vidiš i neki manastir (ne uđeš, žuriš), bude i brda, nekad kanjona, bude sve. Psuješ u kolima. Ako voziš psuješ sve a ako te neko vozi, psuješ njega. Posle se vratiš, čudno izmenjen, kao sa odmora da si došao. Iako si neispavan i tako, malo prazan a ispunjen – kao i svako siroto stvorenje koje je iskusilo neprirodnu situaciju da bude izloženo kao predmet posmatranja, da nešto govori i dela dok drugi, ljudi, sede i gledaju ga. Kao u zoo vrtu ali malo gore – jer se stvorenjima zatvorenim u zoo vrtovima sve toleriše i niko ne očekuje da budu pitoma, uljudno se ponašaju (zato što nisu ljudi dok se za autore knjiga smatra da jesu, mada sve ređe – srećom) i da odgovaraju na pitanja a i za svoje postupke i, što je najgore, za ono što su napisala. To je verovatno jer u zoo vrtovima još nisu počeli da pišu ali pitanje je dana...

Nema veze. Idemo na Kosovo, u Gračanicu. Odlazimo na suđeno mesto, pazite se – možda se i ne vratimo, znam iz iskustva. Nikad se nisam vratila odande. Iako nisam tamo. I što više nisam tamo, da stvar bude gora, ja sam više tamo. To vam je taj neki paradoks, ali hajdemo na vest kako ne biste posumnjali da je uopšte bilo ikakve promocije, da postoji nekakav roman koji se zove „Tezge, pumpe u brdima manastiri“ i čija se radnja zbiva na Kosovu a izdala ga je ova kuća gde upravo čitate tekst, kako na kraju ne biste posumnjali da postoji i Balkanmagazin i kako ne biste postali sasvim sigurni da, ako nečega i ima, ono svakako ne postoji Kosovo a najverovatnije ni ja.

ana podetinjila

Gračanica: Autorka romana „Tezge, pumpe, u brdima manastiri“

Noćna mora ili „sindrom prazne sale“

Dakle, promocija je održana u Domu kulture Gračanica, 11. juna s početkom u 20 časova, stvar je organizovao Nenad Maksimović – direktor Alternativnog kulturnog centra Gračanica (AKC), to ne treba da vas čudi, tamo organizuje ko šta hoće i gde hoće a taj Maksimović posebno, ali on će biti predmet nekih drugih tekstova gde ćemo obraditi njegov slučaj... Kada se približilo to čudo od mog puta u Gračanicu, ovaj put ne u ulozi novinarke nego u još sumnivijoj ulozi nekakve autorke koja je donela neke romane, setila sam se davno zaboravljene čuvene glumačke noćne more ili „sindroma prazna sala“. Nisam bila te sreće da sanjam praznu salu, nisam mogla da zaspim uopšte ali osetila sam ovu užasnu strepnju tako da sam, trebalo bi da se raspitam o posledicama, može biti zapatila i nekakav postraumatski sindrom. Nisam spavala i bila sam potpuno, apsolutno i bespogovorno uverena da neće doći nijedan (slovima – nijedan) čovek. Čak ni novinar, mada njih ne mešaju s ljudima a njihovo prisustvo može da priželjkuje samo potpuno prestravljena osoba, kao ja, u toj noći između 10. i 11. juna.

Radovala sam se kao malo dete i jednako toliko bojala. Radovala, jer dolazim na mesto koje mi je dalo više nego ijedno, ikad. Plašila, iz istih i, dobro, još nekih razloga. Mislila sam, šta si pisala sve „one stvari“, da upotrebim eufemizam za tekstove o aferama, tekstove pune obaveštajnih i tome sličnih, odbojnih i (nazovimo stvari pravim imenom) pandurskih, podataka, tekstove koji ne priliče – na kraju krajeva – jednoj pristojnoj ženi, tekstove kakve  pišu, ukratko, neke antipatične osobe kojima se ne dolazi na promociju. S kojima se, s ove tačke gledišta, ne druži a i ako se ponekad sretne, gleda se da to bude tajno, da vas neko ne vidi u takvom društvu pa posle nabedi i vas da ste kao to lice. Ovde - ja.

ana nenad knjige

Nenad Maksimović i Ana Radmilović na promociji u Gračanici

Istinitije mesto verovatno ne postoji

Radovala sam se, dakle, kao dete koje se vraća na mesto gde mu je bilo najlepše, gde se osećalo najslobodnijim, gde je videlo trista čuda i – kako ih je videlo svojim očima i postoje čak i svedoci tih čuda, nema nikakve bojazni da se radilo o nekakvoj opseni – Kosovo je magično, nije mađioničarsko, Kosovo je nestvarno ali nije opsenarsko, Kosovo je nemoguće ali istinitije mesto na ovom kontinetnu ne postoji. Veoma verovatno ni na svetu.

Kosovo je jedno i jedino i samo na Kosovu jasno kao ono čuveno „nisko nebo“ možete da vidite da ni vreme ni prostor a ni neki drugi zakoni fizike – jednostavno ne postoje. Recimo, zakon gravitacije. Ne postoji. Potkrepiću dokazom: recimo, kao juče da je bilo, negde u vreme Turaka bila jedna crkva i bila je u Malenoj Banjskoj (vučitrnskoj, za koju tri i po meštana znaju da je to ona Banjska gde je živeo Strahinjiću Bane iako ga je prisvojila veća Banjska, samo jer je uticajnija i jer je na Severu a svi su uvek bili nešto za taj Sever...), elem ta je crkva uzela i preletela s jednog mesta na drugo, očevici su još živi iako se stvar desila dok su neke Turkinje prale veš i namerno bacale nečistu vodu na Nikolu (crkva Sv. Nikola, odakle je Rodopovo zvono... al to je neka duža priča) i onda Nikola više nije mogao da podnosi tu pogan i samo je negde pred zoru odleteo na drugi kraj sela. Ispod crkvišta krije se neverovatno blago, samo niko ne zna i o tome se ne priča a dvorac gde redak junak Strahinjiću Bane 'ladno vino u večnosti pije sa svojom nevernom ljubom Anđelijom – kojoj je sve oprošteno – taj dvrac se vidi. Ali mora duže da se ostane i ne vidi ga baš svaki koji hoće.

Ne može se na brzinu na Kosovo, ukratko. Čak je i opasno. Za stvari očigledno tačne može, taj neiskusnik što dođe na kratko, da umisli da su legende. U legende opet pa može da poče da se kune kao sulud čovek, ubeđujući svet da ih je video i da u njih veruje i to je, uglavnom, najčešći razlog zašto ovi iz Srbije uže i ostale ne veruju nikome ni reč a izgovori li: „Kosovo“. Hoće čak iz finog društva da ga izbace, dobronamerni ga udaraju nogama pod stolom ako padne u napast da pomene ili mu izleti „Kosovo“, zlonamerni jedva dočekaju i onda ga olajavaju kako je lud i svašta o njemu pričaju, predviđajući mu skoru i sigurnu propast.

Uzalud sve to. Kosovo ne može da propadne jer Kosovo – kao prvo -  ne postoji. Bar ne ono koje zamišljaju ljudi koji veruju da je to samo neka teška reč koja služi da izlapeli udaraju mlađe ko motkom u glavu. Jeste reč, jeste teška, može da ubije čoveka na mestu – to je istina. Ali i nije. Ne propadaju ni oni koji se zadrže malo duže, dovoljno da shvate da ne postoji ni propast (osim što ne postoje vreme, gravitacija i tome slično) i uzalud se plašljivci i zlobnici plaše ili zlobe.

ana publika gracanica

Neiskusnik što dođe na kratko, za stvari očigledno tačne - može da umisli da su legende

Sve je važno i nevažno

Dolazeći na Kosovo kao autor nekih romana a ne kao novinar, bila sam, ponoviću, srećna ko retko kad, uzbuđena ko da idem na vrh sveta (Kosovo i jeste vrh sveta ali to je tek duga priča) i setila sam se jedne strašne stvari. Kada sam se, naime, posle jednog od dužih boravaka na suđenom mestu vratila među zgrade beogradskih ulica i ljude što žive u tim zgradama, prva stvar za koju sam mislila da se ne da preživeti bili su zatvoreni prozori i uključene klime. Na Kosovu nema razloga ni za jednim ni za drugim. Znam, zvuči banalno ali takvu klaustrofobiju nisam osetila ni tokom prekooekanskih letova otkako je zabranjeno pušenje. Znači, ništa gore čovek ne može da zamisli.

Druga, prirodno iz toga proizlazeća stvar bila je – depresija. Svi depresivni. Treća, iz druge proizlazeća stvar – jedna nesnosna banalnost. Banalne teme, kakvima već mogu da se bave depresivni, veze sa mozgom nemaju, pričaju vam o nekakvim frizerima ili izlascima, ko je s kim bio i zašto to nije u redu, dosadnim radnim mestima, odlascima kod psihologa i svemu onom što na Kosovu čak i ako čujete, čujete kroz smeh i kao da se radi o najluđoj šali i besmislici. I tako šta god da se desi. Sve je smešno zdravim smehom. Nije to ovaj smeh kojim se histerična Srbija smeje premijeru i njegovim nastupima, smeh do juče uplašenih a sad – jer strah puca i onda počinje smejanje predmetu straha – gromoglasno smešljivih građana. Nije to smeh naprasno opuštene napetosti. Nema napetosti i ako nešto nosim s Kosova na čemu mu hvala što (ne)postoji to je – to. Sve je važno i nevažno u isto vreme, mi nemamo briga kad čovek bolje razmisli i, najvažnije, sve je privremeno. Od one rogobatne sintagme o privremeno raseljenim ili privremeno interno-interno raseljenim do onog „čekaj, čekaj“ shvatanja značenja te privremenosti, može da prođe i nekoliko dana boravka, za mudre nekoliko sati, za neke i ko zna koliko godina ali za one koji to nisu videli – ceo život, uskraćen za jednu jednostavnu istinu za koju čovek misli da je zna samim tim što je upoznat sa činjenicom da je smrtan.

Sve je privremeno, to – pod jedan – nema nikakve veze sa smrću. Iz te privremenosti nastaje sve što je živo da življe ne može biti, iz te nonšalancije spram privremenosti, mudrosti o neposedovanju iako se uvek nešto poseduje. Ne poseduje se ništa i poseduje se sve ali, citiraću pesnika, „sve nam je pod zakupom“. Pesnik misli na stvari, događaje, živote i sve naše putove. Tako i Kosovo. Možemo da ga nemamo ali, i to je ono što ne sme da se priča pred svetom da vas ne nabede da ste ludi, što ga više nemamo ono je više i snažnije tu, prisutno je, udaljava se kao barka kada popusti konopac koji je veže, udara o stenu kad naleti talas, mirno spava kad je noć a lepo je vreme i niko ne zna da je tu. Uvek je tu.

I sad, s punim pravom relativno strpljivog čitača, možete da pitate: „Dobro a kakve ova gomila ko zna čega, ima veze s promocijom?“ Nikakve. Na početku sam rekla da nisam išla u ulozi novinarke i da sam imala noćnu, glumačku traumu – ko vas je terao da mi verujete? Najavila sam da menjam uloge kao i da sam za Kosovom potpuno luda toliko da se načisto raspomamim kad dobijem priliku da o njemu pišem nešto što nije novinarski.

ana-knjige-publika

 Svaki čovek bi trebalo da ima publiku

Kosovsko večernje priviđenje

Ali, kao kameleon kome nije ni reč verovati, sada ću na kratko odigrati tu novinarku. Noćna mora (to jest budna bludnja, besmislena ali sumanuta misao koja se ne da prekinuti) o „praznoj sceni“ nije se obistinila, slava Bogu. Da jeste, tužnije autorke od mene ne bi bilo na svetu. Da se igde drugde desilo (mada je verovatnoća kao da vas udari grom), zapamtila bih tu stvar upravo tako, kao kuriozitet i retku čast da me udari grom. Publika je svuda dobra, ko dođe tog verovatno i zanimate, publika je negde više negde manje komunikativna, imate ćutljivu publiku, imate stidljivu, imate onu (ta je najbolja) koja dobacuje i zapitkuje i ni stida ni srama nema – a ne kao neka koja se stalno plaši da ne ispadne glupa u društvu.

Dakle, publika – to je sjajna stvar i svaki čovek bi trebalo da ima publiku. Publika u Gračanici? E, to dožive samo ponekad, samo  najsrećniji među srećnicima kojima uspe da ne omrznu publiku pa postanu dosadni i Bogu i narodu (autisti, ko zna kome pišu kad mrze te koje zanimaju njihove pisanije).

Kako se nisam plašila neprijatnosti nego prazne scene, nisam se plašila incidenta (verovatno uticaj studija glume i bavljenja novinarstvom što kad se pomeša daje jednu osobu... dobro, to je isto malo duža priča) i incidentu sam se nadala – iako sam bila ubeđena da niko neće doći - kada sam videla da se okuplja svet, mislila sam da je to neko kosovsko večernje priviđenje.

Znala sam da neće biti neprijatnosti, nije svet političara  s Kosova blesav da pravi takvu vrstu reklame nekome ko ga je opanjkavao po tekstovima. Nisam znala da će biti toliko živog, ozbiljnog, angažovanog, u svemu učestvujućeg interesovanja. Nije to interesovanje publike književnih večeri koja zna šta se pita, kad se pita, kako se pita i koja je – nek oprosti publika književnih večeri – često dosta dosadna, navodi čoveka da ponavlja iste rečenice, od promocije do promocije, od grada do grada, sela do sela, da mu dosade i te njegove knjige i on samom sebi, da se oseća kao nesrećni pajac ili žena s bradom koju tako vodaju da ponavlja istu tačku a on mora (šta će, nije se latio ni škole ni zanata da radi pristojan posao), grešan, jer drugo ne ume a da zaradi neki dinar – to hoće. Nije mu za zameriti, mada jeste bedan posao.

Gračanica učini da se čak i takvo stvorenje oseti kao čovek. Publika mu svojom živošću, svojom razigranošću (da, znam da bi ovaj na sceni trebalo da bude razigran a ne konzument, tj publika) vrati iskren osmeh, čovek se i sam zaintreresuje za ono što ga pitaju, učini mu se čak i da nije besmislica to što priča i da nije promašen slučaj što nema pametnija posla nego da piskara. Čak se oseti i kao dostojanstven. Ali tu treba paziti, ako se pogordi – gotovo! Taj svet, jer je za razliku od nas, mojih sugrađana i nekih, mnogih drugih – živ, taj svet vidi. Vidi i smeh vidi i kad se zbuniš, vidi i kad lažeš. Jer je – ponoviću – živ. A živ vidi. To je ono nepostojanje depresivnih koje sam gore pomenula. Nema takvih na Kosovu. Depresivni vide, normalno, samo sebe i svoju cenjenu depresiju. Ovi jok. Oni vide i sebe i tebe i imaju oči na leđima, vide šta se dešava na drugom kraju grada za to vreme i vide šta će biti za sat vremena. Sve znaju. I s njima si siguran, ništa – ama baš ništa što oni ne mogu da predvide i ako je eventualno neprijatno da spreče – ne može da se desi. Ne biva.

ana-publika-3

Učini se čoveku čak i da nije besmislica to što priča i da nije promašen slučaj što nema pametnija posla nego da piskara

Dakle, idite na Kosovo

Predložila bih svakom piscu, autoru već nečega, da za svoje dobro i odmora duše radi ode i lično se uveri kako izgleda zaista videti svoju publiku. Publiku uopšte. Zapravo – ljude. Nek ne misli na honorare i ostale gluposti (rekli smo da je sve privremeno i da ionako imamo sve, bez obzira na to što nam ne pripada ništa) nego neka to shvati kao da ide na mesto gde će, posle ko zna koliko decenija (a neki pisci žive i po više stotina godina), osetiti da možda i on ima dušu. To će ga toliko okrepiti da će potpuno podetinjiti. Kosovo mu neće zameriti, nagledalo se i većih budala.

Dakle, idite na Kosovo. To jest dođite na Kosovo (kako da kažem idite kad sam tamo iako sam se vratila?). Kad odete odande ostaćete tamo i nemojte da vas to plaši, to je radosna vest. I, dobro, ne morate da gnjavite tamo ljude svaki čas da vam prave promocije ali idite (svakakve su primali pa će i vas, kakvi god da ste), samo idite i ništa ne brinite, ne štedite se – što se više date, što više podetinjite tamo, vraćate se bogatiji za bar jednu vilu, nekoliko aviona i sedamnaest bazena.

Ne libite se, ako vas ne zovu, zovite vi – navikli su, ponoviću, da vam čak i od vas gori dolaze. I sa svima se smeju, šta drugo? Pitajte, javljajte se, snađite se... to što ste neki pisci i što ste nesposobni nije važno, ionako će sve drugi organizovati umesto vas. To je tamo jedan vitalan svet, zdravih očiju i jakog mentalnog sklopa, takvi su – eto – da ćete posle kraćeg druženja s njima umisliti da nije da ste baš toliko ni za šta, ko što inače jeste, ali nije važno. Na Kosovu je svako, čak i pisci, za nešto.

Idite na Kosovo. Nemojte da vam život prođe u tako strašnoj oskudici i da ostanete uskraćeni za najbogatiji deo sveta, a koji vam je pred nosom.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...