U BAIRU NE SLUŽE TURSKU KAFU (2)

Sednemo na kafu posred šetališta, kao pravi turisti, pitamo gde bi nam preporučili da nešto pojedemo i (kao prave turiste), pošalju nas u, reklo bi se, jedino kičasto mesto u gradu! S jedne strane ulice, bifei sa po nekoliko stolova na trotoaru, eventualno suncobranom, a s druge neka zgradica na dva sprata, čuda neka na fasadi... Kao da je neko helikopterom spustio jedan od onih "nabudženih" splavova sa beogradskog dela Dunava. Ali, kažu, tu se dobro jede. Unutra, potpuno druga priča - enterijer u cigli i kovanom gvožđu, ukusna i obilna hrana, više nego prijatna atmosfera. I cene pristojne. Doduše, čim izađete iz Beograda čini vam se da su cene svugde pristojne - osim u prestonici.

Prođe nam i prva noć na našem putešestviju uz sporadičnu buku sa ulice, ali kad je grad utonuo u san, primetismo dve stvari koje će nas uvek asocirati na Šabac. Prvo, ulice su pune pasa lutalica koje noću, očito, ne spavaju. Ne prave veće probleme, ali umeju da zalaju na prolaznike koji su predveče zastajali i vraćali se da ih teraju. Drugo, čitavu noć je nešto napolju neumorno pištalo. Ujutru se već manje čulo, ali samo zato što su se i Šapčani probudili i počeo je žagor. I tek kad ponovo izađosmo na ulicu, sačekasmo zeleno za pešake da pređemo ulicu, kad se opet oglasi ono pištanje! To Šabački semafori i danju i noću podsećaju slepe kad mogu da pređu ulicu.

Mostić ka tvrđavi

Šinobus, pa mi

"Pomoćnik načelnika me je pratio prilikom šetnje kroz srpsku varoš, a kada smo izbili na otvoreno polje, ugledasmo šabačku tvrđavu, deo grada u kojem žive preostali Turci", piše Endru Arčibald Pejton u knjizi "Srbija, Boravak u Beogradu 1843-1844" koju nosimo pod miškom.

- Idite samo pravo dok ne dođete do pruge. Pređete šine i onda skrenete desno, pa preko mostića i izlazite na Savu. To vam je tvrđava - posavetovao nas je saobraćajac, koji nas je zbunjene nekoliko puta pitao odakle to dolazimo, kao da se samo po sebi podrazumeva s koje strane se nalazi reka. Možda je čovek i u pravu...

No, krenemo ranom zorom prema Savi, a usput zanatske radnjice, pa stvarno pruga (prođe i šinobus!), pa neka raskrsnica. Začudilo nas je što ne možete bilo gde da izađete do reke, jer nema urađenog keja, nego je obala "rasparčana" tako da na pojedinim mestima ne biste ni primetili da zapravo hodate samom obalom. Eto i mostića na ulazu u park, među drvećem vredni Šapčani već džogiraju, rastežu se, prođe i postariji građanin na biciklu i u kupaćim gaćama. A onda gradska plaža, koju sa leve strane opasavaju ostaci turske tvrđave.

Tvrđava

Tvrđava za udare s boka

"Ona je predstavljala liniju nepravilnih šančeva, zapuštenog izgleda, jedva viših od okolnog tla. Prostor između grada i tvrđave zove se Šabačko polje, i za vreme bune bio je poprište žestokih borbi. Kada se Sava u proleće izlije, najčešće je pod vodom. Prešavši preko trulog drvenog mosta jarak s vodom, ugledasmo jedan zarđao, neupotrebljiv bronzani top, koji je razmetljivo gospodario ulazom. S leve strane, tvrđava od četiri bastiona povezanih zidom bila je gotovo u ruševinama. Kada smo ušli, jedna kafana golih zidova, u kojoj je nekoliko odrpanih Turaka pušilo, upotpunila je, zajedno sa pljavom ulicom, sliku karakterističnu za zlu sudbinu islama u Srbiji", pisao je Pejton.

Činjenica je da ostaci tvrđave danas ne izgledaju impozantno, naročito kada na starim zidinama vidite grafite. Ali se onda prisetite da je prvo utvrđenje izgrađeno u drugoj polovini 15. veka kada su Turci ovladali ovim krajevima. Našli su pogodno mesto gde se obala Save blago uzdiže, a u blizini se rečica Kamičak uliva u Savu. Kroz vekove je bila jako uporište prema Ugarskoj, odnosno Austrougarskoj. Turci su ovo zdanje i grad koji je nicao okolo nazvali Bajerdelen ("onaj koji udara s boka"). Doduše, dok su oni bili na vlasti, nije se moglo govoriti o gradu u pravom smislu te reči, jer se život odvijao uglavnom u tvrđavi i neposredno oko nje. Pride, Sava i Kamičak su činili prirodnu barijeru izgradnji, kao i močvarno zemljište na bregu južno od Save. Bair (breg, uzvišenje) jedna je od najstarijih gradskih naseljenih zona. Nekada se iz Baira protezao dug drveni most koji je premošćavao stalno plavljeni teren, a tu su, jedni nasuprot drugih, živeli Turci i Srbi.

Mirna Sava

"Pođosmo niz ulicu, ponekad prelazeći blato na komadima drveta, ponekad zagazivši u njega; stigosmo do jednog primitivnog drvenog kioska i, popevši se merdevinama, sedosmo na ivicu prozora. Dole je tekla mirna Sava. Pogledavši kroz prozor, videh da je visoki bedem na kojem je sagrađen kiosk, podignut na 30 do 40 stopa od vode, a međuprostor je pokriven čamcima izvučenim na suvo; na njemu su se gradile i popravljale barke kojima se trgovalo", napisao je naš Britanac.

"Kiosk je bio nekakva kafana, i pošto je bio Razmazan, jedan kavaz nas je poslužio šerbetom. Posle su mi rekli da su Turci koji su ostali u tvrđavi tako siromašni da nemaju pristojnu sobu u koju bi me uveli", opisao je svoju posetu Pejton, uz opasku da je pre Srpskog ustanka Šabac imao 20.000 Osmanlija: "Pokazali su mi kraj sa baštama, na drugoj strani polja, gde je bilo mnogo bogataških vila koje su kasnije spaljene."

Danas na obali, osim male tvrđave, nema nikakve naznake da su ovde nekada vladali Turci. Dole plaža, prazna jer je još previše rano za kupače, po koji galeb, a duž kratkog uređenog keja nanizani kafići, kojima još nije počelo radno vreme.

Plaža

K'o danas, k'o sutra

Kad smo već kod toga, krenusmo nazad u centar da vidimo da li se otvorila Turistička organizacija. Ovoga puta, otključana vrata, smešak gospodina za pultom. Rekosmo da smo tu od juče po podne i da nam je trebao možda neki informator da nešto ne propustimo da obiđemo u kraju.

- Što vam je trebalo juče, trebaće vam i danas - reče čovek.

Nije nam savetovao da od Šapca idemo južno kroz sela, jer kako reče, ne sme da nas pošalje kad nije siguran u kakvom je stanju put. Bolje, kaže, "vi lepo na magistralu". Put za koji smo pitali nije bio ni tridesetak kilometara od grada u ukupnoj dužini, a TO važi za organizaciju koja promoviše lepote i znamenitosti Šapca - i okoline. No, žena na recepciji našeg simpatičnog hotela koja je radila u prvoj smeni bila je oduševljena što smo hteli da idemo na jug.

- Pa, znate, ja sam iz Zablaća. Ništa ne brinite, put je dobar, imate i putokaze i sigurno nećete zažaliti što niste išli magistralom. Što volim kad mladi ovako žele da upoznaju svoju zemlju.. Pa još idu u moj kraj - reče ova fina Zablaćanka, nagovestivši nam da slučajno ne propustimo da svratimo u manastir Kaonu, jer "lepši hram u Srbiji nećete naći".

Zanatske radnje

Za srećan put

Sednemo na kafu pred put, da još jednom prevrtimo sećanje Arčibalda Pejtona na tursku vladavinu u Šapcu. Kafić u pešačkoj zoni, prijatno jutarnje sunce, nema gužve.

- Molim vas tursku kafu, duplu, i limunadu.

- Ne služimo tursku kafu - reče mlađani konobar, s ove strane Baira.