SURČIN-ČAMCEM NA IZLET

Dragica Bajić

Nedavno je Turistička organizacija Beograda predstavila turističku ponudu opštine Surčin za jesen i zimu. Ni magla nije sprečila turističke novinare da se u Surčinu lepo provedu i da naprave interesantne priče. Nadamo se da će i ova priča biti dovoljno zanimljiva i da će vas inspirisati da odvojite malo vremena za sebe, lepo se odmorite i uživate (foto: Nautičko selo Biser, apartmani na Savi)

Surčin je najmlađa beogradska opština, dovoljno daleko od gradske vreve, a dovoljno blizu da se u njegovoj bogatoj turističkoj ponudi može svakodnevno uživati. Opštinu čini sedam sela: Surčin, Dobanovci, Jakovo, Boljevci, Progar, Bečmen i Petrovčić.

Do Surčina se stiže brzo i lako, gradskim prevozom, sopstvenim automobilom, čamcima i brodićima rekom Savom, a za one u kondiciji - može i biciklom. Na teritoriji opštine se nalazi aerodrom „Nikola Tesla“, tako da je Surčin nadomak turistima iz celog sveta. U blizini aerodroma je i Muzej vazduhoplovstva.


Bojčinska šuma, letnja pozornica

Surčin

Naselje Surčin je administrativni i trgovinski centar opštine Surčin, udaljen 20 kilometara od Centra Beograda i 12 kilometara od centra Zemuna. U Surčinu postoji „Italijanski grad“, mesto gde se može kupiti italijanska roba i probati italijanski specijaliteti. Manje košta no spremiti se i kao nekad, otići u šoping u Italiju (pre svega Trst) a efekat je isti.

Jakovo

Naselje Jakovo se nalazi na 25 kilometara od Beograda i 6 kilometara od Surčina. Po predanju, naziv sela se vezuje za ime stočara Jakova koji je živeo na brdu u kolibi od trske jer tada nije postojao zaštitni nasip pa je Sava često plavila prostor. Tokom leta, kada bi se voda povukla, do Jakova bi dolazili čobani iz okolnih sela, govoreći „idemo do Jakova“. Nastanak naselja se vezuje i za manastir Fenek koji se nalazi na dva kilometra od Jakova.

Salaš Stremen

Salaš je poseban kutak za beg od svakodnevnih stresova, napora i obaveza, tako kreiran da ovde može da uživa cela porodica. Na samo dvadesetak kilometara od Beograda u selu Jakovo, na površini od 5,5 hektara izgrađen je salaš Stremen, autentično mesto sremačke kulture. U sastavu salaša je i Konjički klub „Stremen“, stecište zaljubljenika u konje i konjički sport. Tu je lepo uređen park za decu i etno restoran na otvorenom, ali i u zatvorenom prostoru. Ljubazno osoblje salaša će vas uvek dočekati otvorenog srca i potruditi se da boravak na ovom mestu učini posebnim. Cilj je da se očuva autentičnost i bogatstvo kulture i raznovrsnost običaja sremačkog podneblja.

Gastronomska ponuda je raznovrsna, autentična, sremačka: domaći gulaš, sremačka mućkalica, ćuretina sa domaćim mlincima, jagnjetina i teletina ispod sača... Za ljubitelje slatkiša, a i one koji to nisu ali vole da probaju, tu su šnenokle, domaća štrudla sa makom, kolač na kukuruzovini, palačinke sa domaćim pekmezom i razne pite. U oktobru se na salašu održava jedinstven „Festival bundeve“. Tada posetioci salaša imaju priliku da probaju specijalitete od fantastične, mirisne bundeve, a mališani da pokažu veštinu i umeće ukrašavanja bundeva i pravljenja različitih predmeta.


Konjički klub Stremen, leti

A konji?

Uzjahati konja i otisnuti se u prirodu, jedinstven je recept za okrepljenje duše i tela, posebno za savremenog čoveka. Brojne su prednosti jahanja: povećanje nivoa motoričkih funkcija, jačanje telesne muskulature u svim segmentima, povišeni nivo pokretljivosti zglobova, uvežbana motorika pokreta, bolji rad srčanog mišića i kardiovaskularnog sistema, a pored svega, jahanje utiče na psihofizički osećaj zadovoljstva.

Konjički klub Stremen jedan je od zvaničnih klubova Saveza za konjički sport Srbije a na terenima salaša uspešno se sprovodi obuka novih jahača.

Kako se pripremiti za prvi čas jahanja?

Jahanje je sport za zaljubljenike u prirodu i konje. Treba se naoružati dobrom voljom, ljubavlju prema ovim plemenitim životinjama i treba shvatiti da vam je konjički sport potreban. Treba poneti jedne pamučne, duge pantalone, trenerku ili helanke koji prate liniju nogu, obuću koja pokriva članak noge, običnu pamučnu majicu ili trenerku za hladnije dane. Zaštitnu kacigu ćete dobiti u Konjičkom klubu, tako da vaš prvi čas jahanja može da počne.

Klub S

Kada krenete sa salaša, ne žurite, ostanite u Jakovu. Svratite obavezno u klub S, makar na kafu, samo da vidite, a onda odlučite sami. Prvi utisak je kao da smo negde na Maldivima, na primer. Naći ćete ovde restorane, kafee, prelepu baštu, bazene, teniske terene, fudbalski teren, senik za venčanja, slamnate nadstrešnice kao na orijentalnim morima. O slatko-slanim gurmanlucima da i ne govorim. Praznik za sva čula. Predlog je da dođete, popijete neku kafu, pojedete neki kolač, a ako su vreli dani i nije velika gužva možda i da se okupate u bazenu koji je, kažu, sa slanom vodom. Pripremite se, uskoro i za wellness uživanja, pa nećete brinuti o vremenu. Ako želite da ostanete neki dan, ima i prenoćište.


Jakovo, Klub S

Manastir Fenek

Manastir se nalazi u blizini Jakova, 25 kilometara od Beograda i pripada opštini Surčin. Iako geografski ne pripada Fruškoj Gori, postoji velika istorijska povezanost sa fruškogorskim manastirima. Manastirska crkva je posvećena Svetoj mučenici Paraskevi. Prema narodnom predanju, manastir je sagrađen u drugoj polovini 15. veka, a osnovali su ga Stefan i Angelina Branković. Prvi pisani zapis o manastiru nalazi se u mineju jeremonaha Zaharija iz 1563. Godine. Za razliku od fruškogorskih manastira, Fenek je ostao pod turskom vlašću sve do 1717. godine. Zapisi iz 18. veka svedoče o tome da je stara manastirska crkva bila podignuta u drugoj polovini 15. veka u duhu srpske srednjevekovne arhitekture. Nova crkva je podignuta u periodu od 1793-1797. godine i osveštana je za vreme igumana Vikentija Rakića koji je napisao istoriju manastira. Manastirska kapela je posvećena Sv. Petki, a sazidana je 1800. godine na mestu stare, nad bunarom za koju se veruje da ga je sagradila mati Angelina Branković. Za ovu vodu se u narodu veruje da ima čudotvorna, lekovita svojstva.


Crkva Sv. Petke u manastiru Fenek

Krajem 18. i početkom 19. veka manastir Fenek je bio u centru nekoliko istorijskih događaja. U njemu su se 1788. godine sastali knez Aleksa Nenadović i austrijski car Josif II. Posle propasti prvog srpskog ustanka 1813. godine, u njemu su mesec dana boravili vožd Karađorđe i njegov sin Aleksa, o čemu postoji spomen ploča. Sve do 1815. godine, ovde su boravili studenički monasi zajedno sa moštima svetog kralja Stevana Prvovenčanog (u monaštvu, Simona). U Prvom svetskom ratu, manastir je zapaljen, a u Drugom, 1942. godine, skoro potpuno razoren.

Manastir je obnavljan 1991. godine i sada je potpuno obnovljen. U njemu je do 2006. godine bilo žensko monaštvo a, odlukom nadležnih episkopa, u manastir je sredinom 2006. godine došlo novo muško monaštvo.


Manastir Fenek

Boljevci

Boljevci se nalaze na levoj obali Save, oko 40 kilometara uzvodno od Beograda i 29 kilometara kopnenim putem. Postoji interesantna priča o poreklu imena Boljevci. Naime, prvobitno naselje nalazilo se uz Savu koja se često izlivala pa su tadašnji stanovnici došli na ideju da se presele zapadnije na teritoriju koja ima višu nadmorsku visinu kako bi se zaštitili od poplava. Govorili su „Biće nam bolje, bolje“ i tako ostadoše Boljevci.

Etno kuća Stajkovih

Da zaborav ne bi sve odneo postoji jedna etno kuća koja će nas podsetiti ili pokazati kako se nekad živelo na ovim prostorima. Stajkova kuća se nalazi u centru Boljevaca u glavnoj ulici. Do ove kuće možete stići automobilom ili gradskim prevozom. Izlet do nje možete napraviti i kao deo organizovane ture obilaska znamenitosti Surčina. Vlasnik kuće želi da pokaže kako su živeli Srbi i Slovaci tridestih godina prošlog veka.

Posete su dostupne vikendom kada vas domaćin dočekuje domaćom dudovom rakijom i sa „hleba, masti, soli i paprike“, specijalitet, nema šta. Svi smo to voleli kao deca a, kako sam videla, i danas ga nismo zaboravili. Poslužavnici su posle nas ostali prazni. Etno postavka podrazumeva nameštene srpske i slovačke sobe, ali i trpezarije i kuhinje. U ovim prostorijama se može videti nameštaj i kućni predmeti koji doprinose ovoj edukativnoj i kulturno-istorijskoj priči koja čuva prošlost od zaborava. U dvorištu kuće je sređena štala sa opremom za zapregu, kotobanja (ambar), velika šupa sa predmetima za rad (kola, sanke, fijaker, burad, korita, krunjači, kazan, razni sitni drveni alati), a tu se nalazi i gvozdeno oruđe (plugovi, sejalice). U sklopu kuće je velika otvorena prostorija sa stolovima i klupama za odmor.

Izložba obiluje raznim srpskim i slovačkim predmetima, detaljima, kao i ukrasima. Mogu se videti i umetnički radovi ova dva naroda kao što su slike i vez na posteljini i drugim tkaninama. Ovde se organizuju radionice za izradu suvenira, veza, slikanja na flašama i keramici. Stajkova kuća je jedna od začetnika etno turizma u Beogradu.


Stajkova kuća

Nautičko selo Biser

Prvo nautičko selo u Beogradu je izgrađeno na teritoriji opštine Surčin u mestu Boljevci. Ovaj kompleks je napravljen kao niz splav-kućica koje predstavljaju idealno mesto za izletnike koji vole vodu. Do nautičkog sela se može stići i vodom, uzvodno Savom, na 35 kilometara od ušća u Dunav.

Kompleks se sastoji od 15 kućica na vodi koje su opremljene za duži boravak na reci bez obzira na godišnje doba. Svaka kućica je dvokrevetni apartman sa kuhinjom, kupatilom i terasom. Apartmani su klimatizovani, a imaju i grejanje za hladne dane. Svaka kućica ima svoj čamac koji dobija na uslugu. Oni koji dolaze svojim čamcem ne plaćaju vez, kao ni druge usluge marine. Kućice se mogu iznajmiti po vrlo povoljnoj ceni koja uključuje i doručak. U okviru kompleksa, nalazi se i restoran koji posetiocima nudi jela nacionalne kuhinje.

Naspram nautičkog sela na obali je izletište, šumovit predeo, pogodan za kampovanje i boravak u prirodi. Tu je i uređeno mini igralište za decu.

Postoje idealni uslovi za ribolovce i lovce.

Bojčinska šuma i koleba

Bojčinska šuma je prava ravničarska, sremska šuma, prepuna lekovitog bilja, cveća, gljiva, divljači. Zauzima prostor od 672 hektara. Od drvnih vrsta preovlađuju hrast, grab i lipa a ima i topole, drena i gloga. U proleće ima divljih jagoda a od lekovitog bilja se može naći plučnjak, jagorčevina, matičnjak i kantarion. Po obodu šume i u močvarnim predelima ima cveća pa se mogu pronaći i košnice sa pčelama. U Bojčinskoj šumi ima preko 200 vrsta gljiva, a najzastupljeniji su vrganj, lisičarka i goveđi jezik. Od divljači ima zečeva, srndaća divljih svinja i fazana. U Bojčinskoj šumi ima mangulice.

Kroz šumu prolaze trim i biciklistička staza. Trim staza je dužine oko 2 kilometra sa 16 prepreka za vežbe i rekreaciju. Pravo zadovoljstvo je i prošetati se Bojčinskom šumom, na čistom vazduhu bez obzira na godišnje doba.

Od proleća do jeseni, na otvorenoj pozornici, odvijaju se različiti kulturno-umetnički programi.

Atrakcija ovog kompleksa je Bojčinska koleba, ustvari restoran napravljen u stilu sremačkih svinjarskih kuća, prekrivenih trskom. U autentičnom ambijentu se može uživati u tradicionalnoj sremačkoj kuhinji uz tamburaše.

Tokom obilaska šume može se posetiti ergela konjičkog kluba „Bojčin“, jahati na lipicanerima, a posebnu atrakciju predstavlja vožnja fijakerom kroz šumu.


Koleba, letnja bašta

Progar

Progar se nalazi 26 kilometara od Zemuna i najmanje je i najudaljenije naselje opštine Surčin. Prvobitni naziv sela je Živača, da bi u XVIII veku, kada je dopao pod austrougarsku vlast dobio ime Progar. Taj prostor je svojevremeno dat srpskim vojnicima koji su služili u vojnoj krajini kao prostor za naseljavanje. Zanimljivo je da se na čelu tih vojnika nalazio Vuk Isaković, istorijska ličnost - glavni lik romana „Seobe“, Miloša Crnjanskog.


Jezero Živača nadomak Progara

Ribnjak Živača

Ribnjak Živača se nalazi nedaleko od Progara. Do njega možete stići putem koji od Surčina preko Jakova ide ka Progaru. Ako dolazite automobilom možete ga ostaviti na parkingu ispred ribnjaka. Ovaj ribnjak je nekada bio vlasništvo stare porodice Štrajher koja je iz Banata prešla da živi u Srem. Nalazi se na površini od oko 100 hektara i ostatak je korita reke Save. Ceo ribnjak je dosta dobro opremljen za vreći broj pecaroša, pa preko vikenda je teško pronaći mesto. Duž jezera se nalaze klupe a na travi, natkriveni drveni stolovi sa klupama. Svuda se nalaze korpe za odlaganje đubreta a tu su i dva wc-a. Posetioci mogu popiti piće ili ručati u restoranu u blizini.

Ovde je moguće pecati šarana, amura, štuku, soma i babušku. Redovno se poribljava a pecanje je po principu „uhvati i pusti“. Ova oaza za ribolovce je osvetljena reflektorima, pa je pecanje moguće i noću. Ovde se organizuju i takmičenja četiri puta godišnje.


Foto: TO opštine Surčin i Dragica Bajić


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...