PREMA ŠAPCU, TRAGOM BRITANSKOG PUTOPISCA (1)

„Kao da su mi pevale one male tice: 'Putuj, putniče! Putuj po ovoj tvojoj otadžbini! Mala je ona, ali je veličanstvenija od najvećih carevina. To što gaziš nije samo zemlja, to je krv tvojih dedova i pradedova, njom je ona orošena. Jer, samo iz krvi može da udari ovaka bujina!'", napisao je Janko Veselinović 1891. u noveli "Ašikov grob".

Tako smo se i mi "naoružali" Veselinovićevim pripovetkama, ali i knjigom Endrua Arčibalda Pejtona "Srbija, boravak u Beogradu 1843-1844" (diplomate koji je prvi u ono vreme Britancima predstavio kajmak i šljivovicu), i put je mogao da počne. Pejton je krenuo iz Beograda na zapad, prema Drini, doduše na konju, a mi smo se, 167 godina kasnije, smestili u auto i krenuli prema Obrenovcu. Prva stanica - Šabac.

Otkud Ub?

Put se malo odužio, možda nepažnjom autora teksta, a možda i iz objektivnih razloga... Naime, ako ne poznajete Obrenovac i ovaj kraj, otvorite četvoro očiju. Umesto da nastavite ravno prema Šapcu, jer ste na pola puta računajući od Beograda, znak za glavni put se u Obrenovcu maltene ne vidi. Da li zbog semafora, krošnji, reklama, ali kao da ga nema. E, tako se dogodilo da smo mi nastavili putem koji je jedini ličio na glavni i kroz Obrenovac prošli bez puno razmišljanja dok se na dvadesetak kilometara odatle odjednom nije pojavio - Ub?!

- Trebalo je još u Obrenovcu da skrenete desno, ali niste daleko, sve vam je ovo na po 10-20 kilometara jedno od drugog. Terajte sad u Ub, a na samom ulazu u grad na semaforu skrenite desno i pravo za Banjane - rekao nam je jedan meštanin vidno zabavljen što su Beograđani uspeli da se pogube čim su izašli iz prestonice.

Srbija "iznutra"

Put nije najsjajniji, zapravo je tipično srpski - krpljen u ko zna koliko navrata, na pojedinim mestima su u toku i radovi (za koje, naravno nema znaka), pa ne možete tek tako da uživate u pogledu na okolno zelenilo, šume i sela kroz koja prolazite, jer lako možete ostati bez točka. No, to i jeste čar ovog puta, podsetimo se mi, poenta i jeste da izbegavamo magistrale i vidimo što više Srbije "iznutra". Usput - selce, bez vidno istaknutog imena, mala ulica koja prolazi pored crkve, narod koji svojim poslom ide uz i niz put i čudi se jedinim kolima beogradske registracije koja su izgleda "debelo zalutala".

Srećom, to nije bio slučaj. Iz Banjana (a može biti da je to bilo ono selce), izlazi se na Debrc, a odatle se ponovo uključujete na magistralu Obrenovac-Šabac (uz jedno simpatično "svraćanje" do Uba). I očas posla, eto Šapca. Opet neki nemušti znak na prilazu gradu: ako hoćete za Beograd i Novi Sad, skrenite desno, ako hoćete za Loznicu - levo. Nigde ne piše da zapravo samo što niste ušli u Šabac.

Opštinska gostionica u Šapcu 1900.

Mini Knez Mihailova

"Ušao sam u Šabac širokom ulicom, mestimično popločanom drvetom. Sve radnje su otvorenog tipa, i Šabac izgleda kao neki pristojan grad u Bugarskoj", napisao je Pejton. Pa sad, možda je onda, polovinom 19. veka ličio na Bugarsku. A možda je to bio i kompliment u ono vreme. No, mi smo pokušali prvo da nađemo čuvenu Karađorđevu ulicu, šetalište na koje su Šapčani ponosni, ulicu čije smo fotografije iz 1900. godine videli pre puta. Ovde bi, pride, trebalo da se nalazi i Turistička organizacija grada. Nije nam palo na pamet da će biti presudno što smo došli u nedelju po podne.

- Ne možete da promašite. Od autobuske stanice samo nastavite pravo - rekoše nam ljubazni Šapčani.

I nađosmo šetalište. Sam centar grada. Rekao bi čovek da smo u nekoj "mini Knez Mihailovoj". Parking - crvena zona. Ali, nedelja je, pa nije ni važno. Ostavimo auto, pa u "đir". Na vratima Turističke organizacije dočekalo nas je, po našem mišljenju, nelogično obaveštenje. TO radi do subotnjeg ranog popodneva, a onda je zamandaljena do ponedeljka ujutru. Pa zar niko ne računa na "vikendaše" koji će skoknuti na dan-dva da malo upoznaju Šabac i okolinu? Ni slutili nismo da će nas čuveno radno vreme pratiti sve vreme našeg puta...

Savremeni Šabac, noću

Bilijar u Srba

"Video sam malo radnji sa zastakljenim izlozima i tezgama u evropskom stilu. Sjahao sam kod glavnog hana koji je imao i kafanu i bilijar kakvi se viđaju u mađarskim provincijskim gradovima. Zbilja je neobično videti Srbe koji ovde nose staru tursku nošnju - udubljene u taktiku karambola, kako veoma neorijentalno skakuću oko stola, balansiraju na jednoj nozi, odevene u ogromne pantalone, i nisko se saginju nišaneći da izvedu najbolji udarac", pročitasmo u Pejtonovoj knjizi.

To bi bilo simpatično videti, pa smo mogli samo da pozavidimo Britancu koji je bio svedok igre bilijara u Srba u 19. veku.

Zeleni venac

Ugledamo hotel "Zeleni venac" usred Karađorđeve, raspitamo se za smeštaj i parking i ostavimo stvari. Ovaj hotel nudi samo prenoćište po ceni od 1.250 dinara - ako ćete sobu bez klime i TV-a, ili 2.000, ako ste pre za malo "luksuza". Recepcionar nas uputi da u kućici "Parking servisa" kupimo kartu za auto, a tamo se ispostavi da se one ne prodaju nedeljom. Dakle...

- Pa, tako vam je to. Ali nije komplikovano, sve se da srediti - umirivao nas je fini recepcionar.

No, parking može da se plati sms-om, rekoše nam. Ne plaća se nedeljom, ali s obzirom na to da smo mislili da prespavamo u Šapcu (i sačekamo da se otvori kancelarija onih koji su zaduženi za turizam), moguće je platiti takozvanu celodnevnu parking-kartu. Koštaće vas 120 dinara, a auto možete da parkirate bilo gde u gradu, bez obzira na zonu, ili prosto da ga ostavite na jednom mestu 24 sata. I to smo rešili. A sad u grad!

Karađorđeva ulica u Šapcu, izgled od pre sto godina

Nekako "vojvođanski"

"Produžio sam do konaka ili državne zgrade, da predam svoja pisma. Bila je to velika zgrada građena u carigradskom stilu, koja bi svojim polukružnim prozorima i orijentalnim sobama mogla da zadovolji i na Bosforu. Kada sam ušao, uvedoše me u kancelariju pomoćnika načelnika. Na prvi pogled mogao sam da pomislim da se nalazim u nekoj zvaničnoj austrijskoj kancelariji", napisao je naš britanski "saputnik". I prvi utisak samog centra zaista i jeste nekako "vojvođanski", pa Šapčani ne ističu džabe da je ovo prvi grad koji je u Srbiji imao klavir, stakla na prozorima...

Da ti ima oko šta videti...

Prvi zamah u razvoju grad je dobio po završetku Drugog srpskog ustanka, a 15 godina je bio pod budnim okom Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša. Postoji podatak da je samo pola godine posle Jevremovog dolaska u Šabac, Stevan Živanović-Telemak napisao Vuku Karadžiću u Beč: "Šabac se na Bairu načinio da ti ima šta oko gledati." I kasnije, puno posle Obrenovića, Šabac ostaje značajan kao granični grad kneževine Srbije prema Austrougarskoj.

No, maltene čim skrenete iz glavne ulice, počinju da se nižu niske kuće, kafanice koje pomalo podsećaju na neki gradić u današnoj Raškoj oblasti. I tu osetite ono nasleđe na koje se misli kada se kaže da je Obrenović unapredio život "dotadašnje turske kasabe". Ulice danas nisu ni uske ni prljave, naprotiv, nema ni minareta kojih je u vreme Turaka bilo, ali su ostale zanatske radnjice... ostao je onaj "šmek".