PRAG U MOJIM OČIMA

Kada sam napunio 18 godina prvi put sam krenuo sam na putovanje, „u svet“, kako mi se tada činilo. Godina je bila 1993. Već je počelo ubijanje na teritoriji bivše Jugoslavije. Granice su tek krenule da se crtaju, ali crveni pasoš je prolazio svuda. Odabrao sam Prag, tada i dalje prestoni grad Čehoslovačke. Zato što je bio potpuno otvoren i zato što je preuzeo ulogu moga grada i zemlje kao prestonica i pokazni primer uspešne mogućnosti tranzicije zemalja iza Gvozdene zavese. Rolingstonsi, ta velika muzička mašina, su već imali svirku u Pragu tri godine ranije sa sloganom "Tanks Are Rolling Out. The Stones Are Rolling In!" pred 107.000 ljudi. Kod nas su tenkovi tek krenuli da se valjaju ulicama.


Hračani

Dobrostojeći, u godinama i u svežem ruhu
„Pokazna škola arhitekture“ je sigurno bio prvi utisak tada, kao i sada, 15 godina kasnije, kada me je put ponovo doveo do Praga. (Istina, ovoga puta nakon šest i po sati čekanja u redu za vizu.) Od zamka Hračani, klasicizma i gotike, Karlovog mosta, preko detalja i šarenila baroka i art nouveaux-a, do kubizma, taj grad je proslava tradicije evropske kulture, manji ali otvoreniji i srdačniji od Pariza sa svojim mračnim menama. 1993. godine je bio pod skelama, malo ofucan i sivkast, a danas sija punim sjajem šarenila boja i stilova. Neviđen je užitak šetati visoko uzdignute glave kroz lavirinte ulica Praga i zamišljati istoriju zgrada, prozora i ljudi iza njih, dok nad tobom sa fasada bdiju večni kipovi.

Ovo je dvor Karla Velikog, koji je osnovao prvi univerzitet u istočnoj Evropi 1348, stvaralac mehaničkog astrološkog sata je oslepljen da nikada ne bi ponovio takvo čudo, ovde je živeo Kepler, u ovoj sali je prvi put izveden Mocartov „Don Žuan“, u ovoj zgradi je živeo Franc Kafka, sa ovog balkona je Vaclav Havel objavio kraj komunizma prepunom trgu... Fin dobrostojeći gospodin u godinama, ali u svežem ruhu, taj "gospodin Prag".

Karlov most

Pre svoga prvog odlaska u Prag, Čehe sam znao kao svetle ljude sa severa sa belim šeširićima i Smena foto-aparatima, u izlokanim žućkastim soc autobusima, koji pohode naš plavi Jadran, oduševljene Jugom, običajnim gostoprimstvom, našom verzijom komunizma u komunikaciji sa zapadom i teškim alkoholom. Imao je Žika Obretković, kafanska luda iz bivšeg „Bermudskog trougla“, i pesmu „Čekinja, Čekinja, zelena i mlada“. Naravno, postojala je i druga strana zatvorenih disidenata književnika, Formanovih filmova, samospaljivanja Jana Palaha i saosećanje zbog ruske okupacije. Bio je osmeh Praškog proleća. 1993. godine bili su i dalje obučeni u sivi socijalizam, ali ponosno i sa osmehom, i pored muka početka tranzicije. Prag je bio jeftin i bučan, svirao se džez na svakom ćošku, česme sa pivom su potekle. Stranci su pokuljali sa svih strana u „Zlatni“ Prag. Široko otvorenih vrata. Već tada je 25.000 američkih državljana kao mesto boravka odabralo Prag. Sada ih ima preko 150.000. Sve važnije multinacionalne firme otvorile su centrale za centralnu Evropu baš u Pragu. U vožnji kroz poslovni deo grada vidim table „Sun Microsystems“, „Proctor & Gamble“, "Coca-Cola"... Zahvaljujući jeftinijoj a visokoobrazovanoj radnoj snazi, mnoge multinacionalne kompanije, uključujući Panasonic, Honeywell, Motorolu i Mercedes-Benz, imaju R&D (istraživanje i razvoj) ili dizajn centre baš u Češkoj.

Praški potrošači

I Pražani su se promenili, vlada poslovna užurbanost, narod vojnika Švejka preobukao se u japi uniforme, uz srednjeevropsko - germanski ukus za slaganje boja - oker, žuta, roze, drečave kravate. Žene plave u firmiranim kompletima, neraspoložene za razgovor sa nametljivim strancima. Kafa za poneti je na svakom uglu. Pored kolbasa sa senfom sada su tu i vegetarijanski sendviči, svi fastfudovi Amerike načičkani u uskom centru. Ali grad je postao tiši, i pored mase nedostaje muzika. Valjda imaju bolje tezge muzikanti sada.

Broj turista se nije smanjio, Prag je šesti grad po poseti u Evropi. Ali kao da su se Pragu smučili turisti, iliti taj sloj američkog i evropskog siromašnog „white trash-a“ na proputovanju. Hteli bi da dignu nivo potrošnje, pa su cene porasle, ali nivo usluge je izgleda ostao isti. Najnormalnija pojava je da personal u brojnim restoranima koji zauzimaju centar grada sa svojim baštama, mada svaki ima meni na engleskom, ne govori engleski, čak manifestuje mnoge prepredene postupke u cilju prevare turista.

Nisam baš očekivao da će braća Česi gledati da me izvaćare za kintu na svaki način. Recimo, dobijem račun uvećan za 20% za uslugu u restoranu, u pivnici mi naplate perece koje stoje na stolu i koje nisam jeo. Obilje turističkih zamki, moraš da ih iskusiš da bi postao oprezan. Tako da sam već treći dan počeo da naručujem isključivo na srpskom. Odjednom smo se sve razumeli. U prodavnicama robe široke potrošnje, prehrambenih ili odevnih predmeta, u uskom centru grada uspešno sam naišao samo na jednu mladu prodavačicu koja govori engleski, istina ona je bila iz Kanade.

Vaclavske namesti su uglavnom u velikim višespratnim knjižarama i svedočanstvo su visokog stepena lične kulture ove srednjeevropske nacije. Iako izloge zauzimaju turistički hitovi poput biografije Vaclava Havela, engleski prevodi najznačajnijih čeških književnika i razne fotomonografije, izdavačka delatnost u korak prati svetske kulturne tokove i kvantitetom i kvalitetom i žanrovski. Tu, u samom centru, naravno da je moguće kupiti sve svetske odevne brendove, ali pored onih opštepoznatih poput Zare tu je i nekoliko povelikih prodavnica sa kineskim kvalitetnim brendovima, pa u Njujorkeru možete kupiti novi model šangajki, ali i svu trendi kežual odeću po veoma niskim cenama. S obzirom na pomenutu turističku publiku ima obilje radnji sa opremom za bekpekere.

Babuške oštrih zuba

Provlačeći se uličicama starog grada sa mojim češkim prijateljem Pavelom kroz reke zadivljenih, od piva polupodivljalih turista, primećujem da nigde nema Čeha, da nisam siguran da sam video i jednog domorodca u ovom prelepom kraju. Pavel mi priznaje da nikada ne dolazi u centar grada ako baš ne mora, da jedva čeka januar, da sneg zapada i da se temperatura spusti ispod -10˚C da se na miru prošeta sa svojom lepšom polovinom po starom gradu.

Preskačemo prosjaka beskućnika koji ničice leži na kaldrmi. Namnožilo ih se. Utom nam u susret dolazi poveća grupa uniformisanih francuskih izviđača koja iz sveg glasa peva neku koračnicu. Pijani Englez iz jedne od bašti ih prska pivom, Makedonac konobar psuje ga po naški. Nadomak Karlovog mosta zastajem pored jedne od niza prodavnica suvenira. Babuške male, srednje i velike, babuške sa raznim likovima, srpovi, čekići, KGB, Prag ćirilicom... Pavel se grozi, kao i njegovi sugrađani, toliko su čekali da se oslobode ruske čizme, a sada gro trgovine suvenirima drže Rusi.



Prošle godine baš u toj uličici bio je mali rat između bivših Sovjeta - Rusa i Ukrajinaca. Kalašnjikovi, par mrtvih... Gde su Sloveni, tu i krvava zabava... Kaže mi da ni Srbi i Crnogorci nisu za šalu, a da Albanci drže trgovinu narkoticima, njihovi su svi crnci dileri u Pragu. Nakon ovog policijskog izveštaja nekako gubim volju da se dalje upoznajem sa suvenirima. U metrou prisustvujemo sceni džeparenja. Četiri očevidna đilkoša u organizovanoj sceni uzeše novčanik matorom Ameru. On urla, metro polazi, ostaje na stanici, oni razmenjuju nasmejane poglede. Inače, nema turističkog vodiča kroz Prag koji vam neće reći da dobro čuvate svoj džep i dokumente.

Slučaj gospodina K

Kafkin muzej je posebno iskustvo. Nije to spomen kuća, ni inventar predmeta koje je dodirnuo ovaj genijalni književnik, to je komentar moderne umetnosti na njegov život i rad. Dvospratna zgrada poput lavirinta potpuno vas uvodi u kafkijansku atmosferu korišćenjem svog bogatstva multimedije od različitog zvuka u svakoj prostoriji koji dočarava klaustrofobiju i bezizlaznost, kreativne postavke artefekata koji obuhvataju odlomke iz rukopisa Procesa, pisama ocu, fotografije književnika, porodice i okruženja, do najrazličitijih instalacija i video radova inspirisanih Kafkom. Strane rukopisa Procesa pokazuju o kakvoj je lakoći pisanja i veličini talenta reč, skoro da nema precrtanog pasusa ni reči. Strane kao mala groblja slova, s obzirom da je slovo t, koje se toliko koristi u nemačkom jeziku, on pisao kao mali grobni krst. Jednostavna, a preslatka animacija napravljena od njegovih žvrljoka polomljenog poslušnog čoveka. Turobni hodnik registar ormana, nekoliko starinskih crnih telefona, odjednom zvonjava, podignem slušalicu a hrapavi duboki glas sa druge strane žice obrati se sa „Ti si bezvredan...“ Neverovatno efektni video rad, koji se gleda kroz rešetke, u kome se korak po korak čoveku na leđima krvavo urezuje „Slušaj svog nadređenog.“

Iznajmljujem bajk na dva sata da procesiram Kafku i jurcam kao lud. Promiču lica, đavoli, anđeli, maske i figure na fasadama, na ulici, sva živost grada, glasovi i egzotični mirisi svih hrana sveta. Nove tramvaje češke proizvodnje dizajnirao je Porše, jure pored mene ogromne bešumne lepe mašine. Zaustavlja me pandur sa tetoviranim tribalom na podlaktici. Dobri denj. Kolt kao kauboj. Obavezne rejbanke. Lice efikasnog sistema represije. Izgrdi me lepo čovek što vozim prebrzo, ugrožavam saobraćaj. Neću više nikad, hvala, prijatno. Pa preko mosta, pa na kaldrmu, sporednim uličicama. Dobar bajk. Stop ispred Lenonovog zida, koji su Česi započeli da iscrtavaju kada je Džon ubijen u Nju Jorku. Pokret kao sloboda.

O, Radosti

Noć u Radosti, najgotivnijem klubu u Pragu, koji se slučajno nalazi u Beogradskoj ulici. Sa ekipom ex-YU prijatelja ulazim na spisak preko neke lude makedonske veze, inače ufur - 10 evra. Ispreturaše me na ulazu kao na Marakanu, na derbi da ulazim. R&B i hip-hop veče. Klub superdizajniran, prošle godine je Rihanna, R&B zvezda, u njemu snimila spot. Laundž sa atmosferom baroka, cvetno kanabe. To je i vegetarijanski restoran. Donji nivo plesni podijum, američki crni DJ. Kako crnkinje đuskaju, potpuno drugi osećaj za ritam, savršeno privlačno. Šank od 20 metara. Crni momci i pijani Englezi spopadaju dve moje plave prijateljice iz Crne Gore i Makedonije. Merlin Monro veče, hoću reći džin i Red Bull. Energetska bomba za onesvešćivanje. Ludo veče. Čudo je kako su Ameri pacifikovali geto i još od toga napravili izvozni kulturni proizvod.

Najbolje pivnice su malo van centra. Dobra domaća klopa. Nema turističke gungule. Česi stvarno znaju da naprave pivo, preporučujem tamno. Nema spajanja stolova, jer u svakoj ima stolova predviđenih za dvadeset gostiju. Vesela atmosfera. Kafanski pesnik se penje na sto i recituje lascivnu pesmu. Pozdravi Dioniziju.

Čiji Vari?

Karlovi Vari, nekada stecište evropskih bogataša, u komunizmu zapuštena banja, sada ponovo sija starim sjajem. Zgrade, fontane, hoteli, kupatila, bazen. Kako je grad u kotlini tako i raznobojni primerci klasične arhitekture dobijaju bajkovitu nijansu. Nemojte da pijete banjsku vodu, proteruje odmah. Gejzir šiba 15 metara u vazduh.

I rado mi češki vodič ispriča kako i koje sve zvezde dolaze na filmski festival. Malo zaćuta kad dođosmo do detalja čije je vlasništvo. Naime, nekada su većinu zgrada posedovali bogati jevrejski industrijalci, a danas veći deo ovog gradića poseduju prebogati Rusi. To im je jedna od omiljenih evropskih destinacija. Tu je vila Berezovskog, porodice Jeljcin i velika pravoslavna crkva, istina zatvorena za turiste. Ploča u spomen boravka Petra Velikog u Karlovim Varima 1711. Ruska klinika za plastičnu hirurgiju, zubarske ordinacije... Šetajući po tom velelepnom rezidencijalnom brdu, pod nadzorom bezbedonosnih kamera i ponekog čuvara, put nanese grupu do ruskog konzulata iz koga upravo izlazi svadbarska ekipa ruskih tajkuna. Par Ruskinja koje su bile u grupi sa mnom slediše se neočekivano, pa propustismo kolonu kiča. Mladoženja i mlada ulaze u metalik kadilak limuzinu. Stojimo preko puta i gledamo scenu. Vodič zlobno ubaci da se ovde nalazi poslednji sačuvani spomenik Karlu Marksu u Češkoj, jer je isti živeo tu određeno vreme. Simbolika savršena. Kadilak i Marks. Biće zemlja proleterska...