MAČVOM STOPAMA BOEMA

"Išao u Šabac, išao iz Šapca - uvek u Lesci čujem pesmu. Glas tanak, mek prijatan, pa opet dovoljno jak; a pesma kako kad: nekad devojačka, nekad muška, a nekad i ona što je Cigani pevaju", napisao je još 1888. Janko Veselinović u pripovetci "Mali pevač". U ovoj rečenici opisana je duša mačvanskog kraja i Šapca koji, kažu, i dan-danas ima više kafana nego stanovnika. U ovom gradu zapadno od Beograda ne možete a da se ne prisetite: što kafanskog života, jer se "bifei" nalaze na svakom ćošku, što samog Veselinovića.

Iz "Devet direka" u zoru

Janko je, kažu, obožavao boemski život. Dobar deo slobodnog vremena je provodio sedeći s ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće i veselje. Lumpovao je sa poznatim Cicvarićima u čuvenoj kafani "Devet direka" i kod "Kuma Ane", mlade i lepe kafedžike. Ljudi kažu da je umeo da imitira sve i svakog i da majstorski prepričava dijaloge u različitim dijalektima i narečjima. A zbog tipičnog, što bi Šapčani rekli - čivijaškog duha, gotovo uvek je bio u centru pažnju i omiljeni gost za stolom. I danas se pominje kako je stari Cicvarić umeo da udari u šarkiju i sa Jankom otpeva "Hasan-aga na kuli seđaše". Kad su majstori ujutru polazili da otvaraju svoje dućane u gradu, Janko i Cicvarić su tek kretali iz kafane.

"Neko je u svoje vreme novosadskoj 'Zastavi' nagovestio, a to su posle donele još jedne beogradske novine, da nijedna varoš u Kneževini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, čak ni sam Beograd, koliko ih ima varoš Šabac, a i to da su sve one jako posećene i uvek pune gostiju. U pojedinim kavanama, stalno se orila muzika i pesma", napisao je svojevremeno profesor i književnik Mile Pavlović Krpa.

Srpski Romeo i Julija

Jankovo ime danas nosi jedna od šabačkih ulica, a nezaobilazna stanica svakog putnika svakako je i Ašikov grob. Naime, na malo više od 20 kilometara južno od Šapca nalazi se spomenik nesrećnoj sudbini dvoje mladih, za koju mnogi kažu da je srpski pandan "Romeu i Juliji". Priču "Ašikov grob" je u svom maniru zabeležio upravo Veselinović 1891. godine. A priča ide ovako: voleli se Pavle i Đula, ali se njihovi očevi nikako nisu slagali. Kad su saznali za ovu, po njima, nedopustivu ljubav, roditelji im ugovore brakove - Đuli sa prvim slobodnim mladoženjom, a Pavlu sa nevestom koju nikada nije video. Nesuđeni ljubavnici dogovore se da se tokom noći nađu u obližnjem šumarku. Ciča zima, piše Veselinović, i prvi na mesto sastanka dođe Pavle. Dok je kroz granje pogledavao da li će se Đula pojaviti, naiđe čopor vukova. Iako se mladić iz sve snage branio, vukovi su bili sve brojniji i bilo ih je nemoguće oterati. Na kraju su ga savladali i rastrgli. Posle nekog vremena pojavi se i Đula, koja nije ni slutila šta je čeka. Ugleda sneg prekriven krvlju, nađe Pavlovu desnu ruku i sedne da kuka i zapomaže. Iscrpljenu od tuge i plača, Đulu savladaju umor i zima, i nesrećna devojka utone u san iz koga se više nije probudila. Sutradan, porodice pronađu mrtvu Đulu kako grli Pavlovu ruku, i na tom mestu podignu spomenik koji i danas stoji. U kamenu je isklesana ruka.

Šapčani će vam reći da ne očekujete da je spomenik bog zna kako veliki. Nećete ga promašiti, jer usput na nekoliko mesta imate putokaze. I tu, u senci velikog drveta, stoji kameni spomenik, pored koga je napravljen i mali spomen-kompleks: stubići okružuju belo srce od mermera, raspolućeno, u čijem čelu stoji natpis: "Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postaše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja." Nema ljudi, gužve, tek poneka kola prođu putem, i sve što se čuje su ptice iz okolnih krošnji i ne može, a da vas ne prođe jeza od same pomisli na duboku tugu, krv i suze koje su natopile ovu zemlju.

Večiti Zijak

Jankovi preci su se iz Hercegovine u Mačvu preselili u 18. veku. Nastanili su se u Aginom Salašu, danas Salašu Crnobarskom kod Bogatića, a Jankov otac je prvi iz porodice koji je napustio zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu. Janko im je bio prvi od šestoro dece, a rođen je 1. maja 1862. Kasnije su podigli kuću u obližnjem Glogovcu, preko puta crkve, gde je mali Veselinović išao u osnovnu školu. Zvali su ga Zijak, jer je stalno "zijao" i bio vrlo nestašan. Takav je bio i kad je odrastao.

Završio je gimnaziju u Šapcu, da bi ga onda otac upisao na Bogosloviju, a zatim i u učiteljsku školu u Beogradu, ali je Janko i jedno i drugo napustio. Umesto toga, priključio se jednoj pozorišnoj grupi i sa njima otišao u Smederevo, odakle ga je otac nekako vratio, ali Janko opet nije izdržao da završi ni prvi razred učiteljske škole. Ipak, u nedostatku kadrova, Ministarstvo prosvete je Veselinovića 1880. postavilo za privremenog učitelja u Svileuvi kod Koceljeve, a kasnije je predavao i u Šapcu.

Veselinović sa prijateljima

"Ubi me k'o maljem"

U Svileuvi je Janko, kažu, upoznao baba Vidu, ženu iz naroda koja je lepršavo znala pripovedati o mnogim dogodovštinama. Janko je tada počeo da piše, ali se brzo razočarao jer su mu u malom časopisu "Misao" rekli da je njegova priča "posve ništavna", čudeći se ljudima "koji katkad pišu take gluposti". "Ubi me prosto k'o maljem", pričao je kasnije Veselinović. Četiri godine kasnije, "Šabački glasnik" je od Janka tražio i ostale pripovetke. A onda više nije bilo zaustavljanja.

Veselinović se ni kasnije u životu nije smirivao. Stigao je i do Beča, želeći da pohađa telegrafski kurs, koji je brzo zaboravio i vreme provodio u zabavi i pesmi. Isti kurs je pokušao da upiše i u Beogradu, ali ga je kafana ponovo odvukla u drugu stranu. Dva puta je bio i u zatvoru zbog političkog angažmana i deficita u opštinskoj kasi u Koceljevi gde je kratko vreme ispred radikala bio i predsednik Opštine. Drugi put su za njegovo oslobađanje urgirali i Vojislav Ilić i Stevan Sremac kod kraljice Natalije i Milana Obrenovića.

Pasija prema pozorištu

Iako postoje podaci da je iza sebe ostavio 127 pripovedaka, dva dovršena i dva nedovršena romana, kao i dva pozorišna komada, Janko će ostati najprepoznatljiviji po "Hajduk Stanku" iz 1896. godine, u kojem opisuje događaje iz Prvog srpskog ustanka u Mačvi.

    

Veselinović je radio i u nekoliko časopisa. Kada je njegov kum Pavle Marinković bio postavljen za ministra prosvete Janko je dobio posao vršioca dužnosti šefa korektora u Državnoj štampariji u Beogradu, gde je ostao do kraja života. Nije ga to sprečilo da se sporadično, kao statista pojavi u nekoj od pozorišnih predstava, a u novembru i decembru 1900. zamenio je i odsutnog Branislava Nušića na mestu dramaturga Narodnog pozorišta.

Umro je 1905., a njegova bista i danas krasi beogradsku tvrđavu.

A kad ste već u Šapcu...

Pored nadaleko poznatog Šabačkog vašara koji se održava na Malu Gospojinu, svakog septembra u ovom gradu bude i čuvena "Čivijada" u slavu izvornog humora Šapčana uvek spremnih na šalu i doskočicu. A otkud Čivijaši? Pa, priča se da nekada davno jedan knez došao u Šabac. Jedan Šapčanin mu je iz točka na kočijama iščupao čiviju, te je knez na putu iz ovog grada završio u prašini. Otad, pa za sva vremena, Šapčani ostadoše Čivijaši, a da su spremni da se našale i na svoj račun govori upravo čitava fešta koju su osmislili, na kojoj se organizuju večeri humora i satire, izložbe karikatura, izbori za "predsednika vlade Čivijaške republike". Među ranijim predsednicima našli su se i Branko Ćopić, Mija Aleksić, Dušan Kovačević, Milan Lane Gutović.

    
Stari Šabac, Karađorđeva ulica                                   Novi Šabac, Karađorđeva ulica