KAD VODA RASPOLUTI ZEMLJU (5)

Danijela Ćirović

Nijedan rečni pejzaž nije lepši od drinskog, napisao je naš Englez. Bujna priroda sa obe strane reke, dok s jedne danas vire beli minareti. Karantinska stanica u vreme Pejtona, a sada Ljubovija

Kad se malo udaljite magistralom prema Malom Zvorniku, počne da se promalja i Drina koju već kilometrima čekamo. Put loš, krpljen, trucka auto, ali nekako "kotrljate". Tek kad uđete u Mali Zvornik zapravo počnete da uživate u pogledu sa desne strane, ako putujete u pravcu prema Ljuboviji kako smo mi išli. Ovaj gradić kao da se stropoštava sa obale u reku, a preko puta, na bosanskoj strani, isto - zgradice kao da će svakog časa upasti u vodu. Put vijuga uz tok Drine, a onda na pojedinim mestima krošnje nisu toliko visoke i guste, i samo vas "napadne" široka reka, s čije obale s druge strane vire beli minareti. Po neki pecaroš u čamcu, a iznad se uzdižu visoka, zelena brda. Drina je baš bila izdašna u ovom kraju!



Čovek sve pokvari

"Sava je najveća pritoka Dunava, a Drina je najveća pritoka Save, ali nije plovna. Nijedan rečni pejzaž nije lepši od drinskog. Kao Dunav u gornjem toku, od Linca do Beča, reka vijuga između strmih obala ukrašenih šumama", piše Endru Arčibald Pejton od čije se knjige ne odvajamo. On je sigurno imao još bolji utisak. Ma samo zamislite da jašete konja kroz ove šume i preko brda i da vas pogled na bujnu prirodu s obe strane Drine maltene na svakom kilometru ostavlja bez daha.



Pogled na reku na putu iz Malog Zvornika: Desna obala Drine


Mi smo bili ograničeni na asfalt, ali nam to nije pokvarilo doživljaj. Svako malo smo zaustavljali auto pored puta ne bismo li bar neki minut proveli gledajući u reku koja se širi i sužava i seče zemlju kako samo priroda može da uredi.

Na prilazu Ljuboviji dočeka vas i znak - dva kilometra do Bratunca desno ili tri do Ljubovije ako skrenete levo. Ne možete, a da se ne prisetite dogodovština koje su, nažalost, obeležile devedesete godine. I hteli - ne hteli, prođe vas neki nelagodan osećaj - ne biste baš voleli da na ovoj raskrsnici pogrešno skrenete, i žao vam bude što ste se toga svega uopšte i setili, što je bilo svih tih strahota... što o tome razmišljate dok vas "grli" sva ova lepota okolo.



Pecaroši na Drini


Opet Zeleni venac

"Kod Ljubovije brda se udaljiše i dolina je bila široka oko pola milje; sastojala se od lepih livada sa retkim hrastovima, po kojima je večernje sunce prosipalo svoje zlatne zrake, sugerišući prijatne slike obilja bez reda. Ovaj deo Srbije je divljina, da tako kažem, tako retko naseljena, toliko bez ograda, polja, farmi, radnika, bašta i baštovana; a ipak, to je, i tako izgleda, vrt na jednom mestu, negovani engleski travnjak i park na drugom", pisao je naš Britanac.

Upali smo u Ljuboviju preko nekog mosta, nekoliko puta su nam usput objasnili da je "centar tu blizu, samo malo niže istom ulicom", ali smo mi uspeli da ga promašimo, a zapravo smo sve vreme bili - u centru. Pošto je već bilo kasno po podne, nismo ni pokušavali da lociramo kancelariju Turističke organizacije. Nema varijante da radi u to doba. Razgledasmo okolo ima li kakvog prenoćišta, ovako na "bum", pa mora biti nekog hotela. I, srećom, ugledasmo odmah zelenu zgradicu koja je ličila na onu u Šapcu. Uparkiramo se ispred, a ono - i ovaj se hotel zove "Zeleni venac".



"Zeleni venac" i u Šapcu i u Ljuboviji


Znamo da je beogradski plato sa poznatom pijacom dobio ime Zeleni venac jer se tako zvala kafana koju su nekada ovde posećivali Beograđani, a držala je jedna Nemica. Šabački "Zeleni venac" je nasledio ime od prethodnog hotela koji se tu nalazio, ali mora biti da ovaj naziv ima još neko značenje za ovaj kraj. Nažalost, to nismo saznali, već će nam samo ostati sećanje na naše iznenađenje kad nas je dočekala zelena zgradica pod istim imenom u dva različita grada uz Drinu – u Šapcu i Ljuboviji.



Grad je posle poplave preseljen na uzvišenje Jabučje: Ljubovija početkom 20. veka


Karantinska stanica

Priča o gradu na reci Ljuboviđi (po kojoj je, neki kažu, dobio ime) počinje 1834. kada Azbukovica, oslobođena od Turaka, postaje granična oblast. Otvoren je prelaz, u to vreme je funkcionisala skela, izgrađen je karantin, magacin za robu, a onda je niklo i naselje. Kada je pogodila velika poplava 1896, Ljubovija se "preselila" nekoliko kilometara uzvodno i malo dalje od Drine, na uzvišenje Jabučje.

"Ljubovija je karantinska stanica na putu od Beograda ka Sarajevu. Red kuća, parlatorija, magacini i kuće za stanovanje gledaju na reku. Upravnik je želeo da tu prenoćim, ali kapetan iz Derlača beše dobio obaveštenje o našem dolasku pa moradosmo da nastavimo put, tako da smo se zadržali toliko da popijemo kafu i popušimo lulu", piše Pejton. Mi smo, ipak, ostali u malom zelenom hotelu koji nudi prenoćište po ceni od 1.250 dinara, koji je prilično uredan. Doduše, jedva smo torbe odneli uz strmo stepenište, ali parking je tik ispred.



Nekada karantinska stanica na putu Beograd-Sarajevo: Glavna ulica u staroj Ljuboviji


Radoznala raja

Krenusmo u šetnju kroz Ljuboviju, rekoše nam da se u istoj ulici nalazi i jedini restorančić u kojem možemo nešto prezalogajiti, a da su kod autobuske stanice kafići. Nije baš delovalo privlačno sesti na kafu na terasu odmah uz buku motora prevoznika, pa smo napravili krug kroz uličice, pa pored crkve Svetog Preobraženja gospodnjeg i stigosmo do restorana. To je pre ćevabdžinica, samo što nije kiosk, već ima nekoliko stolova unutra i tri na trotoaru ispred.

- Nemojte ispred, sedite unutra ako ćete da večerate, prijatnije je i da vam baš prolaznici ne gledaju u tanjir - rekoše nam ljubazne konobarice.

Napolju je bilo zaista prijatno, ni toplo ni hladno, pa smo se ipak odlučili za srednji sto ispred. No, desetak minuta kasnije nam je bilo jasno zašto su nam savetovali da sednemo unutra. Za sto s jedne strane sedoše dvojica mladića, za onaj s leve još dvojica, naručuje se "stomaklija". Čovek bi pomislio - lokalni pijanci, ali da ne grešimo dušu. Ipak, činjenica je da smo izazivali više pažnje nego što smo mogli pretpostaviti: svaki prolaznik je zagledao prvo nas, pa piće na stolu, pa ne skidajući oka sa nas poručivao "dobro veče" ostalima. I sa ova dva stola su "lutali" pogledi.



Crkva Svetog preobraženja gospodnjeg u centru grada


Promenio se narod

Atmosferu je prekinula konobarica koja je, ipak unutra postavila hranu, a onda i podelila s nama "po koju".

- Nekad je ovde bilo više i ljudi. Zatvoriše se sve fabrike, ni onaj motel na putu više ne radi, mladi su otišli. Išlo se, kad se setim, svako malo do Bratunca. Znali su naši ljudi tamo da se druže, provesele, prave roštilje. A sad, ne pamtim kad sam poslednji put bila. Promenio se narod, došli su neki čudni ljudi - priča ona.

Roštilj ukusan, jeftin, sagovornice prijatne. Poče i da se smrkava, za sutra su najavili kišu. Propade nam plan da se popnemo do Soko grada kako je to naš Britanac učinio. Drugi put, a onda nećemo propustiti ni kanjon Trešnjice, ni Latinski most i sve ono što su nam pominjali, hvaleći okolinu grada.



Oblaci koji se u ranu zoru naslanjaju na krovove


Magla u brdima

A ujutru se takav pogled pružio na planine i krovove sa našeg prozora da je u svakom slučaju vredelo provesti noć u Ljuboviji. Čudili su nam se što smo šetali uveče i što smo sedeli napolju u kafani... Nismo ni pitali za razlog, bolje da ne znamo. Ipak, zbog oblaka i guste magle koji su se skotrljali ka nanizanim kućicama sa obližnjih planina u ranu zoru, nismo ni mislili da treba da "cepidlačimo".

Krenuli smo iz ovog malog grada dok je kiša već počela da pada i kvari doživljaj ovakvih putešestvija. Pejton je nastavio put prema Užicu, a mi smo se uputili za Bajinu Baštu, kad već nije daleko, a i Drina savija južno.



Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...