KAD SRBI SLAVE, I SUZA KA’NE (3)

Danijela Ćirović

Endru Arčibald Pejton je bio oduševljen svetkovinom u manastiru Tronoša nadomak Loznice kada je naš narod slavio jedan od pravoslavnih praznika. Spokoj i svečanost su za Engleza bili dirljivi, a sličan osećaj vas “napadne” i u Kaoni

"Kroz najbogatiji kraj, koji čini deo nekadašnjeg Mačvanskog banata - koji je u ranijim periodima srpske i mađarske istorije mnogo puta bio izvor sukoba i sporenja - približismo se dalekim sivim brdima, koja su se postupno dizala sa horizonda i, gubeći svoje nerazgovetne oblike, otkrila lanac tako divotno neravan, da ubrzah korak, kao da ću upravo ući u vilinski kraj", opisao je Endru Arčibald Pejton svoj odlazak iz Šapca prema Loznici. No, istini za volju, on nije išao ni magistralom, a ni južno prema Krupnju, nego na konju nekako presekao put kroz bogata polja i šume.



Pošto naš "konj" od 50 snaga nije baš predviđen za tako zahtevan teren, mi smo pošli na jug asfaltom. Izašli smo iz Šapca iz drugog pokušaja. Nije komplikovano, ide se obilaznicom, ali za narod ovde se izgleda podrazumeva šta je glavni put na raskrsnici, iako oba pravca izgledaju identično. Tako smo prvo skrenuli desno, a onda ipak stali da priupitamo za pravac mladića koji je prao svog "konja". Pošto smo sledili njegove instrukcije, ponovo se nađosmo na istoj raskrnici. Aha, znači trebalo je ići levo...



Kapija na ulazu u manastir Kaona


Ne budite živinu

A onda se nižu polja, šumice, mala sela koja sva liče jedno na drugo. Blagi brežuljci vam takav pogled priušte kad počnete da se spuštate da vam se čini da biste samo vozili i vozili, jer napred sigurno ima još lepših vidika.

Žena sa recepcije je bila u pravu, sve je lepo obeleženo i put je zaista sasvim pristojan. Onda se pojavi i skretanje za manastir Kaonu. Prvo parče od stotinak metara u makadamu, dalje asfalt i uzbrdo. Na dva mesta na putu postavljeni su veliki krstovi sa prigodinim natpisima, mada nigde nećete naći potvrdu da ste na dobrom putu. Gore, na brhu brda, raskrsnica, ulica u rupama, ali srećom radnici koji su nekakvu skelu prenosili preko asfalta kojim retko ko da naiđe ovako u radne dane, objasniše da čim se spustimo, opet imamo znak za skretanje desno. I tako kroz šumarke, vijugav put ide gore-dole i konačno se pred vama ukaže prostrana dolina. A tamo - dva jezerceta, sređena crkvica koja se "kočoperi" na brežuljku s desne strane, fina trava nestvarne zelene nijanse, patke (ili su to bile guske - neka “živina” u svakom slučaju), natpis da se mole posetioci da ne remete mir manastira, pa pripazite da vaš korak ne probudi "živinu" koja spava ispod grma... I na brežuljku ispred vas - Kaona.



Ograđen manastirski kompleks


Što dobra konja videh

Manastir je nastao u 14. veku, dok prva sagrađena crkva na ovom mestu datira iz druge polovine 11. veka. Po predanju, podigla ga je Ikonija, sestra Miloša Obilića. Priča ide ovako: Miloševe sestre Ikonija i Vida pratile su brata na Kosovo. Kad stigoše do "Ravne livade", Ikonija ode po vodu i na povratku reče Milošu: "O moj brate, što dobra konja videh, još da je sedlo prema njemu." U narodu je "dobar konj" značilo i mesto, dovoljno lepo i prigodno, na kojem bi mogla da se izgradi crkva. "Blago imamo sestro, pa mu načini sedlo, a kad se ja vratim s Kosova, pomoći ću ti i ja", odgovorio je on. Miloš Obilić se iz Kosovskog boja nije vratio, a Ikonija je sagradila Kaonu.



Podigla ga sestra Miloša Obilića: Manastir Kaona


Milina od tišine i mira. Potpuno nestvaran osećaj, naročito ako uzmete u obzir da nekih pet kilometara niže sve bruji od svakodnevnog života. A ovde, stoji vreme, stoje oni oblaci iznad, ne mrdaju ni krošnje, ni one uspavane patke - melem za dušu.

Ali, treba nastaviti putešestvije, jer skrenuli smo s Pejtonovog puta da bismo videli po nešto što je, bili smo ponosni, naš Britanac propustio. Vratimo se dole, pa nekoliko kilometara do onog našeg skretanja, pa opet kroz šumarke, preko brežuljaka, sve lepo za videti u ovom sunčanom danu, a ni alsfalt ne beše naročito loš. Onda izbijemo na "glavniji" put, pa desno prema Krupnju, i tu izađemo na deonicu Valjevo-Loznica.



Samo se ptice čuju: Mir i tišina u manastirskom kompleksu


Da sam vuk…

"Načelnik me ubedi da napravimo izlet u planinu Gučevo, i da najpre posetimo Tronošu. Peli smo se brzo i uskoro se izgubismo u šumama, a kroz tamnozelene hrastove i borove šume smo samo povremeno videli zlatnu ravnicu. Naše izvanredno društvance je jurilo uzbrdo i niz male udoline, kroz najveličanstvenije šume, dok ne dođosmo na vis pokriven razbacanim stenama i pašnjacima. 'Eno Tronoše', reče načelnik pokazujući rukom prema šiljatom belom tornju i tankom stubu plavog dima; kao i šuma kroz koju smo prošli, brda behu zaogrnuta čupavom i senovitom zavesom, tako da bih sa malom izmenom mogao da uskliknem 'Si lupus essem, nollem alibi quam in Servia lupus esse' (Da sam vuk, nigde ne bih hteo da budem vuk do u Srbiji)", napisao je Pejton polovinom 19. veka.



Na putu za Tronošu: Etno selo "Tronoški vajati"


Skrenemo i mi prema Tronoši. Od glavnog puta nekih sedam-osam kilometara kroz gustu šumu, i opet gore-dole, pa pored etno sela za koje nismo ni znali da postoji ("Tronoški vajati"). Nismo imali muka kao Pejton koji je jahao kroz hladovinu gustog drveća i izbismo u dolinu. Odatle, peške još jedno 300 metara uzbrdo i prvo nas dočeka čuvena česma Jugovića. Kažu, podigli su je Jug Bogdan i devet Jugovića pre nego što su krenuli u Kosovski boj. Ukrašena finim mozaikom, a iz lavovskih glava izbija izvorska voda. Stotinak metara uzbrdo, i evo i manastira.



Jedan od natpisa na etno kućama


Sveci crvenih lica

"Prešavši potok, stigosmo do zdanja jakih zidova sa kulama i vratancima, koje je više ličilo na usamljenu utvrđenu vlastelinsku kuću iz 17. veka nego na manastir. Po običaju zemlje, odosmo u kapelu i kleknuvši zahvalismo Bogu na bezbednom putovanju", kaže naš Britanac, a i mi zapalismo sveće.

"Obilazeći kapelu i detaljno razgledajući, primetih da su sve slike u starom vizantijskom stilu - sveci grimizno crvenih lica podignutih prema zlatnom nebu", nastavlja on.



Mostić prema česmi Jugovića


Tronoša je zadužbina kralja Dragutina iz 1317. godine. Tu je i Vuk Karadžić išao u školu, a njegov Tršić je u neposrednoj blizini. I ponovo nas obuzme onaj nestvarni osećaj mira. Monahinja s kojom razgovaramo - prijatna, uzeli smo tamjan i poneku ikonicu, ostali otvorenih usta pred freskama koje su nas gledale sa zidova. Nekako kao da ste - među svojima. Kako li je tek bilo onima koji su pre dva i više vekova bežali kroz šumu i ovde nalazili utočište...



Izvorska voda i junaštvo: Česma Jugovića podno manastira Tronoša


Iz hiljadu grla

Britanski diplomata čija knjiga s nama putuje, gledao je kako se srpski seljaci pripremaju za svečanost povodom crkvenog praznika u manastiru: "Zeleni proplanak bio je ispunjen pripremama za predstojeće slavlje - cepali su drva, palili vatre, pedeset ili šezdeset ovaca peklo se na ražnju; brda hleba, posuđe svih vrsta i veličina, i baloni vina u pletenim korpama behu izmešani sa zaklanom živinom, koja je na obalama potoka ležala pored prasića koji su skvičali na izdisaju."



Proslava srpske slave u dvorištu Tronoše: Crtež iz knjige E. A. Pejtona


Pejton je bio oduševljen kada ga je ujutru probudila pesma seljana, svečano obučenih, koji su pevali kao jedan: "Kad pomislih na besputnu samoću šumskih grebena oko sebe, učini mi se da prisustvujem nekom ranohrišćanskom skupu u onim vekovima kada se miris tamjana peo ka olimpijskim bogovima u veličanstvenim hramovima, dok se hvala pravom bogu dizala iz vučjih jazbina, usamljenih pećina ili podzemnih katakombi."

A kad je odlazio bio je ganut: "Pojahah konja; manastirska zvona počeše da zvone kad sam mahnuo rukom skupini, a iz hiljadu grla odjeknu: 'Srećan put!' Prizor beše tako dirljiv da s mukom zadržah suzu."



Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...