ISTANBUL – GRAD U VREMENSKOM ŠUMU CIVILIZACIJA

Anđelka Nikolić

Na samom početku svih svetskih i domaćih vodiča, informatora i turističkih mamilica stoji da je Istanbul jedini grad na svetu podignut na dva kontinenta, metropolis u kome se susreću istok i zapad, ali ono što nadvisuje tu georgrafsku činjenicu jeste osećaj da je to jedino mesto na svetu u kome je živo isprepletano vreme prošlo i vreme sadašnje sa nejasnom naznakom vremena budućeg. To čudno susretanje civilizacija i olako, skoro vremeplovsko uskakanje u različita istorijska vremena zaista čini Istanbul nekim drugim svetom u kome postoji samo vremenski šum (foto: Nova džamija, pored Egipatske pijace na trgu Emineni)

“Na ulici u Istanbulu obavezno probajte cedjeni nar”, preporućiće vam oni koji su već posetili ovaj grad i ne sluteći da su, mada nehotice, negde nepogrešivo našli ključnu reč ili makar još jedan naziv za Vizantion, Drugi Rim, Novi Rim, Konstantinopolj, Konstantinopolis, Kraljicu gradova, Grad, Veliki grad Rimljana, Stambul, Vrata blagostanja, Uzvišenu portu, Stolicu prestola, Carigrad, Istanbul, Grad gradova.

Istanbul jeste veliki nar i to je očitije i nametljivije od poredjenja Njujorka sa velikom jabukom. U toj čudnoj voćki svaka celina je zgusnuta, načičkana sočnim zrnevljem i od druge, isto tako guste celine odvojena samo jednom tankom oporom branom. Prelazak iz jedne u drugu ravan, istorijsku, geografsku, socijalnu, ekonomsku, kulturološku, civilizacijsku gotovo je neprimetan, a to bogatstvo slatkog i gorkog ukusa iscedjenog nara, posluženog sa jeftinih uličnih nadvremenih kolica, identičan je ukusu grada. Čak i ako ne možeš da se opredeliš da li ti se sviđa ili ne –žedan si ga.

Krstareći Bosforom i gledajući sa Zlatnog roga siluetu Istanbula načinjenu od njegovih brežuljaka, džamija i crkava, vidite upravo tu isprepletanost vremena i civilizacija u zrelom naru, vidite sve ono što je nobelovac Orhan Pamuk sa tugom i melanhonijom opisivao u portretu grada: ruinirane, stare drvene kuće, dvorac Topkapi, ispražnjene grčke mahale na Fanaru, oronule zgrade u kojima više niko ne stanuje, veličanstvenu Sulejamaniju, ostatke starog gradskog tkiva od drveta i cigle, Plavu džamiju i Aja Sofiju od najskupljeg kamena i mermera, uživanje u odlasku u mahale …


Bosfor

U svakom delu ogromnog grada od deset miliona stanovnika vidite taj osobeni prelaz istorije i ruševina, ruševina i života, života i istorije, jednog u drugo, i poželite da pobegnete od stvarnosti u taj grad i budete u toj nasumičnoj poetskoj zamršenosti, kao što je to po sopstvenom priznanju činio i Orhan Pamuk, iskradajući se iz zgrade Pamuk u kojoj je živeo i na koju vrlo lako turista i danas može naleteti kada iz hotela The Green park krene ulicom Abdulhakhamit ka trgu Taksim.

Prepuštanje gradu

Samo se prepusti gradu, neka te vode mirisi, ukusi, vreva - bio je jedan od najkorisnjih saveta putnika iz Istanbula. I zaista, svaka istambulska ulica vodi u neko novo iskustvo, subjektivni doživljaj vremena i različita pravila igre, a svako kazivanje o tom gradu mora da bude nasumično i isprepletano nehronološki poredjanim trenucima i slikama.

I gde god da se ode, šta god da se vidi ili proba biće načičkano i puno kao nar - u Istanbulu jednostavno ne postoji prazno. Ako za neku modernu estetiku važi pravilo jednostavnosti gde manje je više, u Istambulu važi pravilo da se u svaki prostor može dodati još jedno zrno nara, još jedan ukras gradu, hrani, istoriji, civilizaciji.


Pešački prolazi oko Taksim skvera, načičkani kafanskim baštama

Dok ne odete, ne u Holandiju, nego u Istanbul - pravu postojbinu lala, ne možete ni da zamislite koliko tih nežnih cvetova može da stane na 20 kvadratnih santimetra. Na putu od aerodroma do grada zbunjuju ta prostranstva gusto zasadjenih lala ali još više zbunjuju bokori lala na izuzetno retkim i malim, slobodnim zelenim površinama koje taj orgoman grad prenatrpan zgradama, još nije zauzeo. I to je prvi susret sa punoćom Istambula. Naravno, ne i jedini.

Kroz prizmu panorame grada, Istanbul je nepregledno širok, siv grad koga nadletaju galebovi, ali kada se udje u bilo koju od njegovih ulica i sokaka natrpanost, šarolikost i nestvaran kolorit poput ćilimskih šara, čine jednu posebnu mikrosredinu koju je nemoguće za kratko vreme mentalno obraditi čak i uz maksimalno naprezanje svih čula.

Veliki bazar ili Kapaličaršija - pokriveni bazar čije je jezgro izgradio još Mehmet Osvajač (1451-1481) - primer je te prenatrpanosti koja toliko opija i pomera svoje posetioce u svet Šeherezade i Hiljadu i jedne noći, da i ne primećuju trenutak kada počnu da se ponašaju po njenim pravilima: od cenjkanja do kupovine nepotrebnih sitnica, đinđuva, narukvica od ametista i bisernih ogrlica, zlatom i srmom izveženih jastuka, rukom tkanih ćilima, fesova i dimija, džezvi i fildžana, ratluka, egipatskog šafrana i drugih retkih začina, mirišljavih čajeva od ružinih pupoljaka a kao podsećanje na “sada” nadje se poneka kožna jakna ili odlična kopija levis farmerki za deset evra.

Iz tog “Vašar je bio, a na vašaru…” lavirinta - pokrivenog bazara, može se pobeći na kafu, u stvarnost, u neko od bočnih dvorišta ali i ti majušni prostori sa komadom neba iznad sebe, kriju nova iznenadjenja i novu iluziju, jer poput vremeplova katapultiraju posetioce u manufakturne radionice s početka devetnaestog veka.

Posle prvog utiska bega od prenatrpanosti, u tom dvorištu veličine malo veće dnevne sobe primećujete: dve mahale sa po nekoliko stolova gde u srebrnim, filigranski izradjenim fildžanima nenametljivo služe tursku kafu i ratluk; prodavnicu ručno izradjenih ćilima gde vrlo nametljivo, ali ne ulazeći u zamišljeni prostor kafedžinice, skoro pod vaše noge prostiru male, velike i srednje ćilime u nadi da će vas pridobiti lepote šara i uslužnost prodavaca; muški i ženski javni tolet u jednoj od zgrada koje ogradjuju dvorište; plehanu kućicu gde se plaća upotreba toaleta; nekoliko kaskadnih krovova i terasa, najverovatnije radionica starih zanata; šarene papuče okačene o konopac na jednoj od terasa; teške, izrezbarene ćupove i posude od mesinga na drugoj terasi, metalne alatke obešene na klinove različite veličine na krovu-terasi; i još gomilu predmeta nepoznate namene, haotično odloženih po ostalim terasama.

Te beskrajne kaskadne terase i krovovi koji su dobili novu namenu, uglavnom ugostiteljsku, nalaze se na svim mogućim i nemogućim stranama uskih, često kaldrmisanih ulica i u modernom delu Istanbula koji je na drugoj obali zaliva Zlatni rog.

Od trga Taksim pruža se tri kilometara duga pešačka ulica Istiklal, u koju se delimično nastanila Evropa sa Benetonom i ostalim firmiranim prodavnicama, ostavljajući prostora i domaćim proizvodjačima savremene robe ali i tradicionalnim poslastičarnicama baklava, alve i zapečenog sutlijaša. U toj ulici domaći savremenici ponekad protestvuju protiv, recimo ekološkog zagadjenja planete ili izgradnje nuklearki, kao što su to činili prvih dana po ovogodišnjem Uskrsu. Ali čim se iz te, jedne od najživljih ulica sveta, kojom dnevno prodje tri miliona ljudi, skrene u neki od bočnih sokaka, svaka sličnost sa Evropom i u tom modernom delu grada nestaje, što daje Isatanbulu jedinstveni šarm vreve i žamora orijentalnih pijaca.

Ulica Istiklal, zapravo, svedoči o Istanbulu koji se lomi izmedju ponašanja zapadnjaka i ponašanja istočnjaka i slikovito izražava Pamukovu bojazan da će nestati i poslednji tragovi jedne velike kulture i civilizacije čiji legitimni naslednici nismo mogli da budemo, kako bi u Istanbulu napravili drugorazrednu, uvelu i bednu imitaciju zapadne civilizacije.




Turistički tramvaj u ulici Istiklal

U Istiklalu i okolnim istanbulskim ulicama svi su u nekom poslu, čak i onaj najsiromašniji deo stanovništva. Pored drvenih kolica sa djevrecima prodavac će mamiti turiste uzvikujući “veri najs, veri najs”, pored njega će sa nekih drugih sličnih kolica mirisati pečeni kesten, neki treći ulični prodavac će ti utrapiti ogromnu školjku napunjenu orijentalnim začinima a četvrti će se stvoriti sa prvim kapima kiše i prodati – kišobran, naravno.

Tu, nadomak Gas-a prestaju sva pravila i propisi Evropske unije, ozarenost turista iz Evrope u brojnim kafanicama, dok im se iznad glava suši nečiji tudji veš i na vidiku obrušavaju još makar tri kaskadne terase-krovovi-kafanice, nekako govori da je to sasvim uredu, zapravo da im je mnogo dobro. A kako i ne bi kada se u celom kvartu do kasno u noć jede dobra hrana, održavaju koncerti, nastupi s tradicionalnom muzikom uz trbušni ples, igra salsa, sluša rok a ponegde i srpski turbofolk.

U bočnim uličicama, desno od Istiklala, nalaze se i ulične pijace gde se pod dnevnim i noćnim nebom, na tezgama prodaju jastozi, dagnje, lignje, ribe, povrće, voće, cveće. Izmedju njih se udene i po neki prodavac djindjuva. Skretanjem iz Istiklala u levo pored akademije Galatee, na samom ćošku je kafić u kome se okupljaju istanbulski novinari, a zatim nizbrdo, ka Bosforu spuštaju se strme kaldrmisane ulice kojima se jedva prolazi od brojnih kafića, kafana i mahala, zalepljenih jedni na druge, vertikalno i horizontalno

Može se desiti da tom ulicom iz koje dopiru različite muzike, prodje neki mali kombi a da gosti, sasvim opušteno, pomere svoje stolove i stolice, potom ih vrate i nastave tamo gde su maločas stali, kao da nisu ni primetili to narušavanje trenutka. Može se desiti da se ta uličica posle završetka škole napuni decom i roditeljima koji su došli po njih, i koji se neće ni obazreti na staklo koje je s nekog zapuštenog krova palo tik ispred njih, dok će se samo slučajno zatečeni turista uzbuditi i pokušati da raspraravi slučaj.

Tu osobinu Turaka, nalik ravnodušnosti, primetili su i mnogi putopisci i romansijeri, pokušavajući da je objasne. Ivo Andrić to naziva prkosnom ravnodušnošću, Teofil Gotije koji je posmatrao reagovanja Turaka na veliki požar 1852. smatra da je ta pomirenost sa sudbinom, tursko-mulsimanska specifičnost, dok Orhan Pamuk to naziva tugom (turski, huzun) koja liči na melanhoniju, objašnjavajući da ona dolazi od osećanja siromaštva, poraza i gubitaka.

Istorijski spomenici u Istanbulu nisu nešto što se čuva kao da je u muzeju…Medju njima se jednostavno živi... u Istambulu predjašnje pobede, istorije civilizacija i njihovi ostaci su veoma blizu… oni bolno stavljaju do znanja milionima ljudi koji medju njima žive da su preostali od jedne velike imperije... to podseća da su moć i bogatstvo prošlost za stanovnike grada osetljivih čula iščezli zajedno s tom kulturom i da je današnjica bedna i smušena da se s prošlošću ne da uporediti...

Možda je zaista zgusnutost istorijskih vremena u kojima su se sukobljavale i dramatično smenjivale civilizacije negde uticala na tu prividnu ravnodušnost Istanbulaca, bilo koje vere, prema svakom trenutku koji je protekao. Prošli dani, ostaju iza, žalosni niz ugašenih sveća…Ne želim da ih vidim; rastužuje me njihov izgled i rastužuje me da se setim njihovog prvog svetla, pevao je i čuveni grčki pesnik Kavafi, rodjen početkom prošlog veka u Istanbulu.

Grad i sudbine

Grad čine pre svega sudbine ljudi a Konstantinopolj, kasnije Carigrad ili Stambol, odredjivao je i usud srpskog naroda i srpske zemlje. Grad je pod prvim - vizantijskim nazivom bio i prvo svetlo srpskih država a pod drugim, otomanskim imenom i njihov zli usud. Zato bilo kojim poslom da se neko iz Srbije danas zatekne u Carigradu, ne može a da mišlju ne prati te sudbine iz prošlih vekova. I da ne želi ili ne ume, sam grad - zapljuskivan moćnim Bosforom sa istoka, vodama zaliva Zlatni rog sa severa i Mramornim morem sa juga - već nadje načina da ga uputi u tom pravcu.

Ako ništa drugo, Bosfor podseti na onu kafansku, U Stambolu na Bosforu bolan paša leži, kao grupu beogradskih mladića koji su uplatili višečasovno krstarenje zalivom, da popune vreme, čekajući sredu kada će sa prevoznicima iz Novog Pazara, po ceni od dva evra za komad firmirane stvari, ugovoriti prenošenje garderobe namenjene preprodaji. Gledjući obrise Sultanovog harema, posebno im se dopalo da pevuše poslednju strofu te pesme u kojoj će paša koji crnoj zemlji teži svojim vernim slugama ostaviti po jednu ženu-barem.

Istanbul lako probudi i misao na ta vekovna putovanja ljudi i robe, ili ljudi kao robe, u grad koji je toliko značajan za civilizaciju sveta da je u jednom vremenu za njega bilo dovoljno samo reći - Grad.

Može vam se očas desiti da, krstareći Bosforom, imate tako jaku misao o desetogodišnjem dečaku iz sela Sokolovića, koga su, kako pripoveda Ivo Andrić, jednog jutra 1516. godine, poveli za daleki, svetli i strašni Stambol. Dok gledate obrise grada, negde u vama se može javiti slutnja o prvom pogledu na grad i strepnju te naočite, muške, hrišćanske dece izmedju desete i petnaeste godine, otrgnute od majki i dovedene za adžami-oglan u sepetima, kao za voće, koji su okačeni o konje, sa svake strane po jedan.

Krstarenje može podstaći i asocijaciju na 1960. godinu kada je goreo Bosfor jer je kerozin ispušten iz jugoslovenskog tankera „Petar Zoranić“ zapalio more pošto se, prateći pogrešan kurs na Bosforu, sudrio sa grčkim tankerom.



Plovidba Bosforom neizbežni je deo posete Istanbulu

Ali već sledećeg trenutka, prolet galeba u Zlatnom rogu vratiće vas u stvarnost svih istanbulskih obala i samo ćete uz uzdah pomisliti – Bože, kako je lepo, samo slep čovek bi ostao ravnodušan! I zaista, geografski položaj bio je i razlog što je Vizas, megarski kalj, po legendi sin boga mora Posejdona i Kerose, ovde osnovao grad. Prema Hezikijusu iz Mileta, letopiscu antičkog doba, Vizasa su proroci u Delfima savetovali da osnuje novu domovinu na mestu s pogledom na slepe. Pri tom su Frižani osnivači Halkedona koji se nalazio preko puta rta, optuživani da su slepi jer su ignorsali ovu pirodnu lepotu.

Misao o dečaku u sepetu koji se uzdigao na nama nepoznate visine moći i vlasti gde samo malo njih dolazi i ostaje javiće se ponovo pri obilasku džamije Mehmed paše Sokolovića, remek delu najčuvenijeg otomanskog arhitekte mimar Sinana, na padini koja se spušta sa trga Sultanahmet ili na prolazu kroz Alaj mejdani - Dvorište janičarara odnosno kroz Carsku kapiju koja vodi u Topkapi palatu.

S vremenom on je postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru, pa kapdun paša, pa carski zet, vojskovodja i državnik svetskog glasa, Mehmed paša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio većinom pobedonosne ratove, proširio granice turske vojske,osigurao je spolja i dobrom upravom učvrstio iznutra. Za tih šesdeset i nekoliko godina služio je tri sultana. Teško je i zamisliti sve trenutke borbe za opstanak, lične nemire i suočavanje sa nepredvidivim postupcima svojim i tudjim, u tih šesdeset i nekoliko godina proživljenog života Mehmed paše Sokolovića.

Topkapi palata sa pogledom na Bosfor i zaliv Zlatni rog, sagradjena izmedju 1460. i 1478. godine za vreme vladavine Mehmeda II, osvajača Carigrada, sastavljena je od više celina. Za turiste je, možda, najinteresantniji deo carska riznica u kojoj se čuvaju predmeti izuzetne obrade i vrednosti iz celog sveta. Kapija sreće iz koje se ulazi u treće dvoriše je u vreme otomanske imperije bilo najvažnije mesto palate jer je tu sultan sedeo tokom ceremonija. Topkapi je 400 godina bila zvanična rezidencija 25 otomanskih sultana i centar nevidjene moći. Na tom mestu je 1866.godine knez Mihailo Obrenović izdejstvovao od sultana Abdul Aziza ferman i dobijanje ključeva Beograda.

Sam pogled na harem može izazvati misao na sve srpske žene plemenitog roda koje su ili silom ili zbog političke odluke odvedene u hareme, poput Olivere ćerke kneza Lazara i kneginje Milice, koja je data u Bajazitov harem, posle kosovske bitke.

Glasnici su se saglasili sa blagočastivom gospođom (Milicom) o najmlađoj kćeri njezinoj Oliveri i po savetu patrijarha i celoga sabora sveštenih lica i celoga sinklita, dade je za ženu Amiru velikom (Bajazitu), da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali (Konstantin Filozof).

Grad civilizacija

Na trgu Sultanahmet, nekadašnjem vizantijskom Hipodromu, ulični prodavci saleću prolaznike, nudeći im turistički vodič kroz Istanbul, štampan na šest jezika. Ove godine vodič, čiju štampu potpisuje Ozgun Opset, doživeo je i prvo izdanje na srpskom jeziku. Sam naslov vodiča – Opšte - ISTANBUL-Grad Civilizaciji je - kao i dalji sadržaj, prepun je gramatičkih grešaka ali u oceni da je Istanbul grad civilizacija nema nikakve greške. Verovatno nije ni slučajno što se vodič prodaje na mestu na kome su zgusnuti materijalni dokazi o postojanju i smeni civilizacija. Zapravo, to je ogledno mesto svetske istorije – tu se nalaze nemi svedoci ratova, osvajanja, izgradnje, rušenja, pustošenja, ponovne izgradnje, porobljavanja, otimanja... i sve iz početka, kroz vekove, istim redosledom. Usponi i padovi civilizacija koje se više nikada neće vratiti. Svaka civilizacija, kako bi to Andrić objasnio, zapravo uvek i plamsa i tinja i gasne, već prema tome sa kog mesta i pod kojim uglom je posmatramo.



Plava džamija na mestu nekadašnjg vizantijskog Hipodroma

Tri originalna antička spomenika i danas stoje na mestu nekadašnje Spine, uzdignutog trotoara rimskog Hipodroma: Egipatski obelisk (star 3400 godina, podignut ispred hrama u Karnaku u slavu egipatskog faraona Tutmesa III, donet u Konstantinopolj 390. godine u vreme cara Teodosija), Zmijski stub (jedan od najstarijih spomenika u Istanbulu, posle velike pobede Grka nad Persijancima 479. godine pre n.e. bio je postavljen u Apolonovom hramu u Delfima a u Carigrad ga je doneo i postavio Konstantin Veliki) i Konstantinov stub (stub od peščara Konstantina Porfirogenita iz 6. veka, sada ogoljen a nekada prekriven zlatnim pločama koje su krstaši za vreme latinske invazije poskidali, istopili i iskovali novac).

Gotovo da je cela burna istorija grada o smenjivanju civilizacija ispričana na ovom mestu kada se uz postojanje ova tri stuba doda i činjenica da se tu nalazi i Plava džamija, podignuta za vreme sultana Ahmeta 1616. godine i procvata otomanske imperije, a preko puta nje - crkva svete Sofije, najpoznatija hrišćanaska crkva vizantijske epohe koju je počeo da gradi 325. godine Konstantin Veliki a završio njegov sin 360.godine. Po dolasku novih gospodara grada na Bosforu, Turaka, crkva Svete Sofije je poharana i pretvorena u džamiju Aja Sofiju.


Park ispred Svete Sofije, hiljadugodišnje hrišćanske crkve i petovekovne džamije
koju je Kemal Ataturk u prošlom veku pretvorio - u spomenik kulture

Posetioci Aja Sofije ne retko, u mislima ili, čitajući polušapatom saputniku deo iz nekog vodiča ili istorijskog zapisa, oživljavaju nekadašnje prizore: Crkva je bila dupke puna. Sveta liturgija beše završena i služeno je jutrenje. Kada je spolja doprla buka meteža, zatvorena su ogromna bronzana vrata zgrade. Vernici u crkvi molili su Boga da se dogodi čudo koje ih jedino može spasiti. Molitva im nije uslišena. Vrata su brzo provaljena... Nekoliko starih i nemoćnih ubijeno je na licu mesta, dok su većinu vezivali ili lancima okivali jedne za druge... Mnoge od lepših devojaka i mladića, kao i mnoge bogato obučene plemiće skoro da su rastrgli otimajući se oko njih... Sveštenici u oltaru nisu prekidali pojanje dok i njih nisu zgrabili (Phrantzes Georgius, 1838.g).

Nekada najveći hrišćanski hram, a potom džamija sada nije niti crkva niti džamija već muzej u kome su delimično restaurirane freske i mozaici iz 10, 11. i 12. veka.

Aja Sofiji, simbolu tragičnog susretanja i smenjivanja civilizacija, nije odolela ni nova vrednost savremene zapadne civilizacije – komercijalizacija. Tako će se, britanski agent Džems Bond (Shenom Coneri) u Aja Sofija susresti sa ruskinjom Tatianom Romanovom (Daniela Bianchi) i od nje dobiti tajna dokumenta, 1963. godine u filmu „Iz Rusije s ljubavlju“ .

Savremene restauracije delića čuvenih mozaika Svete Sofije i Džems Bond u nekom trenutku se mogu učiniti kao jedino sećanje Zapada na Vizantiju jer, kako beleži Stiven Ransiman, u knjizi Pad Carigrada, Zapadna Evropa, sa svojom nasledjenom zavišću prema vizantijskoj civilizaciji,sa svojim duhovnim savetodavcima koji su pravoslavne prikazivali kao grešne šizmatike i sa stalnim osećanjem krivice što je na kraju ostavila grad na cedilu, rešila je da zaboravi Vizantiju.

Tu na današnjem Sultanahmetu, prodajnom mestu vodiča kroz Istambul kao i na prostoru obližnje Topkapi, pronadjeni su i uzbudljivi tragovi antičke civilizacije: ostaci hramova posvećenih Afroditi, Artemidi, Dionisiju i boginji Hekati.

U šestom veku pre n.e. grad na Bosforu koga su osnovali Grci pod nazivom Vizantion, postao je deo pozornice najvažnijih dogadjaja koji su se u to vreme odigravali na sceni Male Azije. Car Darije prešao je Bosfor i grad je potpao pod persijsku hegemoniju. Grad potom zauzima spartanski kralj Pausanije što je samo označilo početak dugog perioda smenjivanja prevlasti nad gradom dva helenska rivala Sparte i Atine.

Vizantion je ratovao i protiv Kelta ali i protiv makedonskih kraljeva Filipa II i Aleksandra Makedonskog. Antički Vizantion je u slavu svojih bogova dizao mnoge hramove i statue. Arheološki muzej u Istanbulu prava je riznica antičkih umetničkih predmeta i skulptura. Posebno su vredni sarkofazi iz kraljevskih grobnica, iskopanih krajem 19. veka severno od Sidona, medju kojima je, kako se pretpostavlja, i sarkofag Aleksandra Makedonskog.

Gde nas sve nije bilo od osnivanja do pada grada

Vodič upućuje i na podzemne cisterne, u blizini dvorišta Aja Sofije. Bazilika cisterna, dužine 41 metar, koju nosi 336 korintskih stubova visine osam metara, izgradjena je za vreme osnivača grada Konstantinopolja, cara Konstantina Velikog u 4.veku n.e. A ono čega nema u tom, niti u bilo kom vodiču je neki nepoznati osećaj sete, ponosa, čežnje, tuge i prolaznosti, jer svaki ljudski naraštaj ima svoju iluziju u odnosu na civilizaciju (I. Andrić).

Kada je Konstanin Veliki 330. godine premestio prestonicu Rima u Vizantion, grad na Bosforu ušao je na velika vrata u svetsku istoriju. Istočni deo rimskog carstva sa Carigradom - Konstantinopoljem kao prestonicom održao se 11 vekova. Datum 29. maj 1453. označava prekretnicu u istoriji. Označava kraj jedne stare povesti, povesti o vizantijskoj civilizaciji. Hiljadu i stotinu godina na Bosforu se uzdizao grad u kome se intelekt visoko cenio, a znanje i književnost klasičnog doba proučavali i sačuvali... Bio je to i veliki kosmpopolitski grad, gde su se uz robu slobodno razmenjivale i ideje, a njegovi stanovnici sebe nisu smatrali posebnom nacionalnom zajednicom već naslednicima Grčke i Rima, posvećenim hrišćanskom verom. (S. Ransiman).

Ovaj grad i materijalni dokazi nekadašnje civilizacije Vizantije, hrišćanstva i pravoslavlja, bez obzira što više ne sijaju prvim svetlom, uzbudljivi su za turiste sa naših prostora jer je usud hteo da prvi i poslednji car Carigrada budu na neki način povezani sa nebom iznad današnje Srbije.

Osnivač grada, rimski imperator Konstantin Veliki, rodjen je u Nišu 274. godine, a poslednji Carigradski car Konstantin bio je sin Manojla II i vizantisjke carice Jelene Dragaš, ćerke srpskog vladara Konstantina Dejanovića, čukununuk kralja Srbije Stefana Dečanskog.

Usud je hteo da se i dve moćne žene Srpkinje u tim prelomnim godinama uoči pada Carigrada, čime je otpočela nova era u svetskoj istoriji, nadju na suprotnim stranama – poslednja vizantijska carica Jelena na strani branilaca Carigrada a druga, Mara, ćerka srpskog despota Djuradja Brankovića, na strani osvajača i novih vladara grada. Jedna je bila majka vizantijskog cara Konstantina Dragaša, branioca grada, a drugu je majkom nazivao osvajač i novi vladar grada sultan Mehmed.

Mara je bila žena osmanskog sultana Murata II, posle pada Carigrada Djuradj Branković ju je otkupio i ona se vratila u Srbiju, ali se 1457. godine, nakon smrti maćehe, za koju se verovalo da je bila otrovana, vratila u Osmansko carstvo zajedno s mlađim, slepim polubratom Grgurom. U Osmanskom carstvu velikodušno ju je primio njen posinak, sultan Mehmed II, koji ju je tretirao kao majčinsku figuru. Mara je živjela u milosti svoga posinka koji joj je 1459. godine poklonio Manastir svete Sofije nazivajući je u tom dokumentu o poklonu - svojom majkom.

Njen posinak, Mehmed paša je prema istorijskim izvorima, kada su Turci, postali gospodari mora rekao Samo jedno želim, dajte mi Carigrad i, odlučivši da napadne grad, jasno stavio do znanja da ako ne može vladati carstvom u kome je Carigrad, onda ne želi vladati nikakvim carstvom. Sin carice Jelene Dragaš, vizantijski car Konstantin XII, poslednji hrišćanski car, napušten od svojih zapadnih saveznika, stajao je i odbijao nevernike sve dok nije, savladan mnoštvom, poginuo, a Carstvo postalo njegov pokrov (S. Ransiman).

Od Hipodroma do jarca pečenog

Priča o Istanbulu se može ispričati i kroz nasumično izabrane vesti o dogadjajima o životu grada u savremenom trenutku. Ali i te aktuelnosti, čak i ako su značajne samo za učesnike dogadjaja, opet će staviti grad u koordinate zgusnutosti, punoće, osobenog prelaza života i istorije, nekadašnjeg sjaja prvog svetla helenizma, hrišćanstva i islamizma, mašte i tajne, zapadnog potrošačkog društva i žamora orijentalne pijace:

-U Istanbulu je od 18. marta do 26. aprila 2011. godine održan prvi Istanbul šoping fest u kojem je više od 90 tržnih centara, po nižim cenama do 30 odsto, prodavalo proizvode više od 300 domaćih i stranih brendova. Zahvaljujući toj manifestaciji u koju su se uključili i delovi grada koji i inače odišu živošću, kao što su Trg Taksim, Nišantaši, Šišli, Bakirkoj, Fatih, Baharije i Avenija Bagdat, kao i tradicionalna podajna mesta poput Kapaličaršije i Bazara začina, ime Istanbula je upisano na svetskim mapama kao glavni grad šopinga.

-Zbog gustog saobracaja na Bosforu koji otežava manevrisanje pri pristajanju 26. aprila došlo je do manje havarije na pristaništu…Ozbiljno povredjenih putnika nije bilo, ali je primetan zastoj na mostovima i prisustvo polcijskih i kola hitne pomoći.

-Problemi u pomorskom saobraćaju na Bosforu podstakli su političare iz Istanbula da u aprilu, u okviru aktuelne izborne kampanje najave prokopavanje kanala dugog više od 40 kilometara. Što da ne. U Istanbulu uvek ima mesta za još jedno zrno nara, za još dve, pored postojećih šest obala.

-Moderna varijanta priče o junakinji Šeherezadi ne samo da je pobudila novi interes za tom starom pričom, nego i za megalopolisom Istanbulom gde se događa radnja najpopularnije 'sapunske' ekranizacije '1001 noći'.

-Turska je sredinom septembra prošle godine zabranila ulazak u zemlju grupi pravoslavnih vernika iz SAD koji su planirali da održe bogosluženje u čuvenoj crkvi Aja Sofija u Istanbulu. Ova grupa pravoslavnih vernika koja je najavila da želi da ponovo vrati Aja Sofiju hrišćanima, kako bi postala ono što je vekovima i bila - najveće svetilište onih koji se krste pred Bogom, odustala je od svog plana kada je dobila obaveštenje od Ministarstva spoljnih poslova Turske da ne može da uđe u zemlju, prenela je agencija Anadolija.

- Fondacija Sedam svetskih čuda iz Švajcarske, uvrstila je istanbulsku Aja Sofiju u najuži izbor za sedam novih svetski čuda, izvestili su turski mediji.

- Istanbul je prošle godine izabran za evropski centar kulture za 2010. godinu.

- Turista iz Srbije ozbiljno se razljutio na istanbulskog taksistu, ali ne zato što ovaj, kao i većina taksista u gradu, nije uključio taksimetar ili što je prilikom vraćanja kusura izveo učestali trik sa zamenom novčanice od 50 turskih lira za pet lira, čak i ne zato što je u komunikaciji o destinaciji došlo do semantičkog šuma, već zbog nesporazuma koje je proizveo svojevrsni „vremenski šum“.

Turista je, naime, podlegao zamci Istanbula, imajući živu misao na prvi plamen Konstantinopolja, tražio je da ga taksista odveze na Hipodrom, centar gradskih zbivanja u doba nekadašnje rimske imperije, mesto gde je 330. godine uz veliku pompu i ceremonije zvanično proglašena tadašnja nova prestonica Vizantijskog carstva. Taksista koji živi u ovom vremenu, u kome prostrani trg Sultanahmet danas pruža samo bledu sliku onoga što je nekada bio veličanstveni Hipodrom, turistu je odvezao nadomak aerodroma, na trke konja, gde se nalazi sadašnji, živi hipodom.

- Grupa turista iz Srbije, junačke krvi, pošto je osmotrila svu ponudu Istanbula, od orijentalnog trbušnog plesa do tuniskih kapa, srebra i zlata, mletačke svile, ženevskog sata, odlučila je da ipak pečenja kupi jarećeg. Ne znam da li će duhovi slavnih predaka koji su koračali Konstantinopljom i Carigradom reći kako su oni voleli sablje i koplja a potomci im jarca pečenog, tek istina je da je u Istanbulu jaretina izvrsno pripremljena i baš ukusna.

- Srpski biznismen, pošto je video što se videti mora - Aja Sofiju i Plavu džamiju - opredelio se za skupe klubove sa trbušnim plesačicama a grupa mladića iz Beograda predala je kupljenu robu Novopazarcima i jutro dočekala u jednom od mnogobrojnih kafića na Taksimu. Prvi je imao iluziju da je vlasnik harema a ovi drugi su svoju priču o jednoj ženi-barem ostavili na Bosforu i samo se prepustili uživanju koje savremeni Istanbul pruža.

(fotografije: Danijela Ćirović)


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...