GVOZDENIM KONJEM SERBEZ UŽIVANCIJE

„Proći će podosta godina pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenoga puta te će ispotekare obnoviti ovaj put. Samo, njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije“, prorekao je svojevremeno Mitar Tarabić, onaj isti prorok iz Kremana koje je najavio da će „gvozdeni put od Užica ka Višegradu ići preko prevoja Šargan i tamo gde Cigani čergari logoruju“. Ovaj prevoj je na tromeđi Zlatibora, Zlatara i Tare, a samo ime Šargan, pretpostavlja se, potiče od naziva zmija šarki.

„Gvozdeni konj“ kreće 25. januara 1925. godine i potom je, celih 49 godina i 25 dana, huktao "Ćira" od Užica preko Šarganskog prevoja ka Višegradu, pa dalje ka moru i Dubrovniku. Stručnjaci onda proceniše da je nerentabilan i ukinuše ga 28. februara 1974. godine. Ukinuše i sve pruge uskog koloseka, pa ih zaboraviše. Šine i pragove poskidaše, na trasi krenu šikara. Možda i šarke, mada nam to, valjda da ne uplaše turiste, niko nije pominjao. Priroda se, jednostavno, vraćala na svoje. Ali, bez Ćire zamre i život u ovim planinskim krajevima. Jer, nekada je oko 500 Mokrogoraca radilo za železnicu. Ostavši bez posla, ljudi krenuše s planine a u zaseocima nastavi da životari samo starija čeljad.

Zato ne čudi što su upravo ljudi poreklom iz ovih krajeva inicirali u srpskoj železnici da se pruga obnovi i da "Ćira" ponovo krene, s tim što će Šarganskom osmicom sad krstariti turistički vozovi. Rekonstrukcija je započeta 1999. odlukom ŽTP Beograda, a "Ćira" je prvim delom obnovljene uskokolosečne pruge krenuo 2000. godine. Od ove godine Železnice Srbije su uvele izlet vozom od Beograda do Mokre Gore. Krene se vozom "Romantika" do stanice Braneševci, tu se putnici iskrcaju, osmotre zlatiborske prevoje i autobusom provozaju do Mokre gore, gde ih čeka "Ćira", iliti voz "Nostalgija". Vagoni autentični, vek sastavili na prugama. Zarad efikasnosti, železničari vagone muzejskog voza "Romantika" zakače za električnu ili lokomotivu dizelku. I "Nostalgija" je katkad ukomponovana sa novijim lokomotivama. Zarad uživancije jer, dim iz parnjače ne da oka otvoriti a kako onda turisti da se dive šarganskim masivima i proplancima.

Dok se ukrcavamo u vagone stare ceo vek, predstavnici železnice pričaju da ovo nije nikakav srpski pronalazak. I u Švajcarskoj su svoje uske pruge pretvorili u turističke atrakcije.

Mokrogorci u šali kažu da im je jedina dilema kako da zovu ovu, svoju železnicu: “Nostalgija”, ili “Šarganski ekspresni voz”. Svesni su, "Ćira" je šansa za Mokru goru. Inače nema posla, pa obnova turističkog voza stvara mogućnosti da se okolno stanovništvo zaposli na samoj železnici ali i u ugostiteljstvu. Da krene seoski turizam, pravljenje i prodaja suvenira, da svoje poljoprivredne proizvode ponude u restoranima...

Prugu preko Šargana započeli su, inače, Austrijanci 1916. godine. Ideja je bila da železnicom između Višegrada i Užica spoje Bosnu, kojom su vladali, i Srbiju. Nisu je, međutim, dovršili. Radovi su obustavljeni kada je u brdu Budim u Šarganskom masivu, oko 200 radnika, italijanskih i ruskih zarobljenika, nastradalo kada je odron zatrpao tek započeti tunel. Na ovu tragediju danas podseća skroman spomenik, ploča na kojoj se razaznaje samo godina stradanja, - 1916.

Deveti kilometar

Na deonici Šargan - Mokra gora - Vardište, koju su započeli Austrijanci, urađeno je samo devet kilometara donjeg stroja pruge. Zato je danas simbolično ime te lokacije Deveti kilometar. Nastavak gradnje kreće 1921. godine. Posao na deonici od Užica do Kremana od 30 kilometara, a do Vitasa 35 kilometara, dobija preduzeće Feniks. Na dopola urađenom koloseku, koji je ostao posle Austrijanaca, Feniks polaže prugu, koja je stigla do samog podnožja prevoja Šargan.

Da bi se nastavili radovi, instalirana je žičara, zapravo žičana železnica s tri kraka: do najvišeg tunela na Šarganu dugačka 1.825 metara, do stanice Jatare 1.926 metara, a treća trasa je išla do Trinaestog kilometra u dolini do reke Kamišina, dužine 1.400 metara. Kapacitet ove viseće železnice bio je pet vagona na sat, a njom je prevučeno 12.000 vagona građevinskog materijala.

Zbog velikih troškova, preduzeće Feniks, međutim, ne može da završi posao i nastavlja ga država. Pruga je dovršena, i 25. januara 1925. godine prvi "Ćira" kreće trasom dugom 22,8 kilometara sa stanicama Šargan Vitas - Jatare - Mokra gora - Vardište.

Ime „osmica“ pruga je dobila zbog toga što je u obliku ovog broja savladana visinska razlika od oko 250 metara (od 571 do 810 metara nadmorske visine), između Mokrogorske kotline i Šarganskog prevoja. Sam deo šina koje prave osmicu dug je samo 2,7 kilometara. Na celoj trasi zbog teškog terena je 22 tunela, od kojih je samo Šarganski dug 1.666 metara. Kuriozitet je da na železničkoj stanici Jatare, dok je "Ćira" bio u redovnom saobraćaju, nikada do 28. februara 1974. godine, nije prodata nijedna karta.

Kad je pruga obnovljena, iz muzeja su povučeni vagoni i lokomotiva pa je "Ćira" opet mogao da krene. Turističko putovanje traje 55 minuta. Da bi upotpunio doživljaj turista, koji radoznalo zagledaju drvena sedišta i na metalnoj tabli ukucanoj iznad vrata vagona čitaju da je napravljen 1923. godine u Nemačkoj, mašinovođa ne štedi na pisku. Lokomotiva purnja poprilično crn dim, kog ćemo se nagutati kasnije, dok budemo prolazili kroz šarganske tunele. Kao što i priliči radoznalim turistima, prozori na vagonima su otvoreni, pa je putovanje skopčano s kašljanjem i pokojom suzom izazvanom česticama gareži.
 

- Za turu izložim dve tone uglja - s ponosom kaže ložač dok sav zajapuren džara grotlo peći u lokomotivi.

Već smo stigli do prve stanice. Sunčan je dan, pravi prolećni, pa je milina pogledati u tek probuđenu prirodu. Kako bi turisti mogli da uživaju, napravljeni su vidikovci. Biće slika za uspomenu. Škljocaju fotoaparati, a profesionalni snimatelji hvataju bolji položaj da usnime mašinovođu koji pozira na vratima lokomotive.

Neko se utom seti megalomanskih priča da će Srbija u Evropu i u XXI vek ući brzim prugama. I krenu ničim izazvana diskusija da bi bilo pametnije bolje osmisliti dovođenje turista iz inostranstva, da vide ovu lepotu.

Vodopad kod stanice Jatare

Nekad puusto stajalište Jatare sada je, inače, mesto za uživanje. Vodopad koji se sliva niz liticu upotpunjuje rustičnu harmoniju krša i pitomog zelenila, prošaranog planinskim cvećem. Lepo uređen restoran i zlatiborski specijaliteti upotpunjuju boravak na ovoj stanici.

Pored prirodnih lepota usput se "Nostalgijom" stiže i do stajališta “ludi kamen” gde je gromada koja po legendi, naravno, onoga ko je dodirene prati u bračne vode. U šali, izruugujući se tajanstvenim moćima ove stene, većina putnika, međutim, iskoristi priliku da okuša sreću. Prave statistike o stvarnim moćima “ludog kamena”, naravno, nema. Ali, ko još mari za statistku kad ima sliku sa ovog čarobnog mesta. Neki su, kažu, ovde i verenički prsten dobili. Običnim turistima pored ove legende neko od vodiča uglavnom objasni da je to mesto gde se, jedna ispod druge, ukrštaju tri pružne trake.

"Ludi kamen"

Ništa manje interesantan detalj na vožnji Šarganskom osmicom je ogroman kamen, meteor kažu, koji je ko zna kada iz vasione dospeo u ove predele. Kao atrakcija sad krasi stanicu Šargan – Vitasi, gde mašinovođa manevriše da bi Šarganskom osmicom krenuo nazad ka početnoj stanici ove nostalgične ture.

Meteor

Šarganska osmica je doduše već postala turistička atrakcija. Dolazili su čak i turisti iz Japana, a ne samo iz zapadnoevropskih zemalja. Ali, moglo bi i bolje. Ima šta da se vidi a Mokrogorci su se svojski potrudili da nivo usluge bude iznad onoga što je uobičajeno u srpskom turizmu. Ovde je sve čisto, na livadama i uz put nema otpadaka, restorani su uglancani baš kao i sam "Ćira", kelneri uštirkani i ljubazni. Hrana je sveža i ukusna. I sami Mokrogorci priznaju da su svesni kako je ovo šansa koju ne smeju da propuste. Pa su zato odlučili da se tako domaćinski ponašaju.

Naruku im ide što je Šargan u blizini turističkih centara na Zlatiboru, Tari i Zlataru. Turisti mogu doći na jednodnevne izlete, ali i ovde prenoćiti, prošetati, odmarati se. Do same Mokre Gore, doduše, još ne mogu železnicom, ali vozom se može doputovati na Zlatibor ili do Užica, redovnim linijama.

Da bi upotpunili ponudu železničari iz Srbije su se s kolegama iz Republike Srpske dogovorili da se pruga spoji s krakom od Mokre gore do Višegrada. Kada "Ćira" izađe na Drinu, turističkim vozom će moći da se ide i do jezera Perućac, dugog 40 kilometara. Do tada turisti imaju i na području Šarganske osmice šta da vide. Ovde je od 1835. godine bila carinarnica sa karantinom, pa je u Mokroj gori službovao i Laza Lazarević, poznati srpski lekar i pisac.

Ovim predelima su, inače, krstarili i Stari Rimljani, pa se već u to davno doba znalo za blagodeti izvorišta vode koje je danas poznato kao Bele vode. Novčić s likom imperatora Tiberija iz 28. godine nove ere pronađen je u stublini kisele vode, a legenda ide dotle da je proglašavaju čudotvornom, da vraća vid. Meštani su realniji. Demantujući preuveličane priče, komentarišu da mnogi od njih i dalje nose naočare, iako su se umivali "čarobnim" kapima. I pominju da je voda korisna za neke druge tegobe, da je posle Rimljana u nekom periodu izvor bio zarušen, a da je voda opet krenula nedavno. Izvorište je sad uređeno i prija osvežiti se hladnom vodom. Tik uz sam Beli izvor obnavlja se crkva – zahvalnica, posvećena sv. Jovanu Krstitelju, zaštitniku voda.

Bele vode

Ovo područje je Feliks Kanic posetio osamdesetih godina XIX veka i u svojim putopisima pominje nekropole (tridesetak sarkofaga). Zasad ih je pronađeno 28 i pretpostavlja se da najverovatnije potiču s kraja XIV i početka XV veka. Stari naziv Mokre gore, a koji i danas starosedeoci koriste, inače je Markovo polje. Kanic je zapisao da je „u Mokroj gori Marko Kraljević izveo svoj omiljeni podvig, bacio je tešku topuzinu sa jednog brda na drugo, udaljeno četvrt sata hoda". Kod škole u Mokroj gori je, do 70-ih godina prošlog veka, postojao kamen sa ogromnom stopom, sa koga je, po legendi, Marko uzjahivao.

Kremanski kraj (iz aviona)

Da Šarganski prevoj nije običan deo planinskog masiva dokazuju i satelitski snimci. Mokrogorci s ponosom ističu da su svi pokušaji zapadnjaka da s visine snime šta kriju brda i doline ostali neuspešni. Na snimcima je samo „nešto crno“. Iz vazduha, ako se leti običnim avionom, noću sasvim lepo može da se vidi Šarganska osmica jer je pruga osvetljena.