ARILJE - DOM PLAVOG ANDJELA

Kada sam jednom napisala priču o turističkim potencijalima Arilja i okoline. rekao mi je jedan čovek:

- Nemoj to da mi radiš. Jako sam ljubomoran. Sada će svi navaliti na moje Arilje, a ono će onda izgubiti “dušu”.

Tekst je izazvao veliko interesovanje a i puno novih priča u medijima. Mnogi su ljudi pohrlili u ovu šarmantnu varošicu, ali ona nije izgubila “dušu”. Šarmira već iz daleka kad ugledate belu crkvu, a ako provedete nekoliko sati u gradu, poželećete da ostanete duže. Za to su „krivi” gostoljubivi Ariljci sa kojima vreme postaje relativna kategorija. Nećete se ni osvrnuti, a već će svanuti jutro. Nećete uzaludno izgubiti vreme. Upoznaćete neke zanimljive ljude, saznati nešto što niste znali, čućete lepe priče koje niste čuli do sada a priroda, nestvarna, zaustavlja dah i zaustavlja se u očima da je zauvek pamtite. Ko ovde jednom udahne vazduh i popije vodu iz Rzava, više odavde ne odlazi. I kada ode, nosi je u srcu. Sad razumem šta mi je onaj “ljubomorni” čovek rekao.

Arilje, gradić zapadne Srbije, čuven po crkvi Svetog Ahilija (u kojoj se nalazi freska Plavog andjela), zadužbini kralja Dragutina iz 13. veka, poznat po najkvalitetnijoj malini, plodotvornom piscu Dobrilu Nenadiću - nosi i epitet najzdravije i najčistije sredine u Srbiji. Leži u slivu bistrih planinskih reka, Rzava i Moravice, čije vode piju ljudi mnogih srpskih gradova. Gradić ima 8.000, a u celoj opštini živi 20.000 stanovnika. Većinu čine seoska domaćinstva rasuta po planinskim vrletima. Najviši vrh je Kukutnica sa 1.328. metara nadmorske visine. Arheološka nalazišta svedoče da je plodna, zelena dolina u slivovima nepredvidljive Moravice i kristalnog Rzava bila naseljena još u antička vremena.

Kanjoj Velikog Rzava

Crkva Svetog Ahilija

Kad sam kao dete svakog leta posećivala baku i deku (po ocu) u selu Visoka, moji prvi koraci i ponašanje u crkvi bili su vezani za crkvu Svetog Ahilija i fresku Plavog andjela, u koga sam stalno gledala, jer je on gledao mene. Majka mi je objasnila da to nije čika koga se ja po malo plašim, on je andjeo, a andjeli su najbolji na svetu. Setila sam se te priče kada sam pokušavala da plasiram Mileševskog Belog Andjela, pa me sekretarica prozvala „plavim andjelom”. Inače, tu sam krštena, još kao dete, a to sam saznala tek kao srednjoškolka. Onda to i nije bilo „popularno“, a baka je ispoštovala tradiciju i krstila me zajedno sa novorodjenim bratom od strica. Tako je mene moj Plavi andjeo pratio kroz život, iako sam ga ja u jednom momentu zaboravila.

Ariljska crkva je posvećena episkopu Ahiliju iz Larise (Grčka), vatrenom borcu protiv arijanske jeresi i učesniku prvog Vaseljenskog sabora u Nikeji 325.godine. Gospod ga je proslavio pobedom nad Arijem, učinivši čudo da na Ahilijevo ispovedanje istine, poteče voda iz kamena. Hram je tesno vezan za dinastiju Nemanjića, prvog srpskog arhiepiskopa Svetog Savu i kralja Dragutina. Uzdignut u svojoj nestvarnoj belini i vitkosti i danas dominira jezgrom zapadnosrpske varošice Arilje, kao svetionik vere Hristove. Crkva je sazidana na uzvišenju kako bi bila vidljiva iz daleka.

Arilje je nekada bilo sedište episkopije. Crkva Svetog Ahilija je poznata po svom raskošnom živopisu i portretima kraljeva Dragutina i Milutina i Dragutinove žene Kataline, ugarske princeza. Pripada Raškoj školi.


Plavi andjeo

Malo se zna da je crkva Svetog Ahilija dom Plavog andjela, koji je isto tako živopisan kao i Mileševski, ali ne i toliko čuven. Nepravedno. Freska Svetog Arhangela Gavrila nazvana Plavi andjeo („ariljski andjeo“), otmenog svetlog lika u blistavoj, jednostavnoj tuniki, inkarnacija je ideje Gospodnjeg poverenika nestvarne lepote i veličanstvene plemenitosti.

Sigurno postavljena figura Arhangela, jasno izraženog karaktera sa snažnom muskulaturom i bogatom odorom ratnika, izuzetne je likovne vrednosti. Spada u najuži krug remek dela starog srpskog slikarstva. Autori fresaka nisu poznati po imenu, ali su poreklom iz Soluna. U stilskom i ikonografskom pogledu, ovaj živopis je delo koje najavljuje prekretnicu u razvoju srpskog zidnog slikarstva.

Ljubin grad

Grad Dobrila Nenadića

Arilje je grad Dobrila Nenadića, jednog od najplodotvornijih srpskih pisaca, koji je proneo slavu sredine iz koje potiče. Sve njegove priče smeštene su u milje grada i njegove okoline, a izuzetna duhovnost pisca izbija iz svih njegovih romana. Ako se sećate Doroteja, možete prepoznati predele po kojima je išao i brao lekovite trave kojima je lečio ljude, gde je sve sedeo, razmišljao i zamišljao. Jednostavno, iznedrila ga je bogata priroda i nestvaran krajolik - bogatstvo koje stvara spoj sa prirodom.

Priče i legende koje se prenose Ariljem i okolinom, odraz su duhovnosti naroda ovog kraja. Pokušajte da podjete putevima Doroteja. Divno iskustvo, pomalo romantična i setna priča...

Visočka banja

Reka Rzav je nepresušni izvor priča, ali i pitke planinske vode. Pola Srbije se snabdeva vodom za piće iz ove reke. Tu su i mnogobrojne vodenice koje melju žito, ali i prave struju, ribnjaci sa kalifornijskom i pastrmkom potočarom. Vode Arilja su i lekovite. U selu Visoka, 34 kilometra od sedišta opštine, nalazi se Visočka banja čija voda izvire u samom koritu reke. Banja ima dva kupatila otvorenog tipa. Temperatura vode je 28 stepeni Celzijusa, leči reumu, bolesti kostiju, srčane tegobe, živce i izuzetno poboljšava vid, ali nije uredjena za posetioce i uglavnom je koristi okolno stanovništvo.

Grad maline

Spomenik malini u Arilju

Arilje je poznato po zdravoj hrani. Ovo je grad maline, one najboljeg kvaliteta. Sve što se ubere, izveze se. Krajem juna i do sredine jula, svi beru maline i ovi nežni plodovi su preokupacija stanovništva. Dok ne prodje berba malina ni sa kim ne možete da razgovarate, na bilo koju temu. Gaji se još i šljiva Požegača i jabuka Budimka, krompir...

Po okolnim planinskim vrletima narod se uglavnom bavi stočarstvom (čuveni su kajmak i sir, kao i pršuta), a zbog čiste reke Rzav i ribolovom. Ne morate biti neki poseban ribolovac da biste očas posla ulovili pastrmke, tzv potočare. Iskaču iz vode po brzacima Razava.

Kao mala sam pokušala da uhvatim pastrmku rukama. Naravno, nisam uspela, pošto su klizave, ali i snažne pa se samo praćnu. Pošto smo mi, deca, odlučili da ih ipak uhvatimo, dosetili smo se i kad iskoče iz vode, mi podmetnemo kofu i ona se praćne i upadne unutra. Kada sam tako napunila kofu i odnela je majci ona me pitala:

– A gde ste to ukrali?

Umalo nismo svi dobili batine. No, sve se lepo završilo - izvanrednim ručkom.

Šume oko Arilja su bogate vrganjima, smrčikom, lisičarkama i mlečnjakom, gljivama koje stižu u kuhinje širom Evrope. Lekovite trave se mogu naći na svakom koraku i leče razne bolesti, što ovde zna svaka starija žena. A, zna i kako se to bilje priprema, što je dobro, jer ponekad se do lekara teško stiže. Mnoga sela rasuta su po planinskim vrletima.

Doživljaj

Arilje je sa svojom okolinom atraktivna turistička destinacija. Bogatstvo prirode razbuktava maštu. Tako će vam se učiniti da od dima cigarete vidite čoveka u sred noći kad nema mesečeve svetlosti. U vreme velikih snežnih smetova, sneg se ponekad ne otopi do maja meseca, učiniće vam se (a možda i nije privid) da velika sjajna lopta stvara prtinu, kojom treba da se probijete do kuće, pa ste sigurni da su to „vanzemaljci“. Guste šume sa neobičnim drvećem izazivaju u vama strahopoštovanje, a postoji verovanje da ko uđe jednom u takvu šumu, nikad se iz nje ne vrati. Veruje se da u mnogobrojnim pećinama postoji skriveno blago, pa su u okolini Arolja česte i „zlatne groznice“.

Kada se nadjete u Arilju prošetajte malo po okolini, ima tu svašta da se vidi i doživi. Zlato teško da je ko našao ali kulturno i duhovno blago je dostupno. Pored crkve Svetog Ahilija obavezno treba posetiti manastir Klisura u Dobračima, crkvu Sv. Nikole u selu Brekovo, crkvu Sv. Vaznesenja Gospodnjeg u selu Dragojevac, crkvicu na Gradini posvećenu Sv. Iliji, crkvu Sv. Trojice u Bjeluši, crkvu u Grivskoj, Konak serdara rujanskog Jovana Mićića iz 1823. godine i staru školu iz 1834. godine, Zavičajni etnološki muzej Mihajla Gavrilovića u Brekovu, sa etnološkom zbirkom oko 1000 eksponata, Rodnu kuću narodnog heroja Stevana Čolovića u Rodobudji.

Freske u crkvi Svetog Ahilija

Zabava i smeštaj

Arilje je grad kafana, trube i frule, starih zanata, veštih vezilja i pletilja. Kafane su mesto gde su se ljudi sretali, završavali poslove, ali i zabavljali. Tako je i danas. Osveženje u letnjim mesecima treba potražiti u restoranu na vodi „Mlinarev san“, gde su nadaleko čuvene zabave do ranog jutra, a tu je i istoimeni motel, gde se može prenoćiti. Prenoćište se može pronaći i u seoskim domaćinstvima, odakle treba krenuti na izlete u prirodi. Ako u Arilje svratite u vrme neke od mnogobrojnih manifestacija i nadaleko čuvenih vašara, koji se održavaju u mnogobrojnim selima o značajnim crkvenim praznicima, imaćete priliku da se družite sa Ariljcima.

Svako selo ima svoju slavu i svoj vašar, pa se gosti premeštaju od sela do sela tokom cele godine. Naročito je veliki broj ljudi – iseljenika koji tokom letnje sezone dolaze iz svih krajeva sveta. Leto je vreme za povratak zavičaju i za godišnji odmor, a u isto vreme i prilika da se pokaže koliko se postiglo u „belom svetu“. Ljudima iz ovog kraja je jako važno mišljenje dojučerašnjih komšija. U takvim prilikama su česte smešne situacije, ima i „iživljavanja“, pa najčešće „nastradaju“ trubači, kojima, naravno kad se plaća, ništa nije teško. A plaća se bogato, da se pokaže.

Kako stići?

U Arilje se može doći vozom, autobusom, a najbolje sopstvenim automobilom, da možete da lutate unaokolo. Ako ste u dobroj kondiciji može i motorom, a za one najspremnije i biciklom. Ljubitelji pešačenja mogu i pešice da obilaze okolinu. Predivan vidik budi maštu. Možda otkrijete u sebi neke skrivene talente, a sigurno ćete shvatiti zašto je ovaj kraj tako nadahnuto motivisao Dobrila Nenadića.

Arilje je od Beograda udaljeno 195 kilometara, od Užica 38 i Čačka 47 kilometara.