A GDE JE DRINA?! (4)

Danijela Ćirović

Kao što se Pejton radovao da vidi reku kad je stigao u Loznicu, tako smo i mi virili kroz krošnje topola i vrba pored puta. U nekadašnjoj Smrdan-banji i Karađorđe je vidao rane

Uz flašice vode koju smo natočili na Jug Bogdanovoj česmi, rešimo da skoknemo i do Tršića. Jeste "izvikano", i vrapci na grani znaju da je to rodno mesto Vuka Karadžića, ali je na samo petnaestak kilometara od nas, a i poslednji put smo tamo bili još dok smo bili đačići. A ona trasa za pešake kroz spomen-park je više nego prijatna. Drvoredi sa obe strane, pa pređete mostić, pored vajata i kafanica sa starinskim ćilimima na klupama, pa jedan vajat biblioteka, drugi radionica, pa Karadžićeva kućica na brežuljku... Pravo vraćanje kroz vreme.



Da biste videli kuću, treba da platite ulaznicu, a pošto je počela i kišica, gospođa u info-kućici nam pokaza gde da uđemo i reče da je zovemo ako imamo kakvih pitanja. A onda je ponovo sela za svoj pult, zaštićena od kiše koja je najavljivala da će biti ozbiljnijeg nevremena.



Bista Vuka Karadžića na ulazu u Tršić


Preko makadama ili kroz kukuruz

Iz Tršića nismo morali da se vraćamo na "glavni put", jer je Loznica od sela udaljena nekih sedam kilometara. No, ono što nismo znali je da je upravo taj deo puta gotovo potpuno nefunkcionalan. Pa, nedavno su Boris Tadić i Milorad Dodik otvarali neku već deonicu i srpski se predsednik založio za što raniji završetak rekonstrukcije puta od Tršića... Ko je mogao da zna da je to baš kad skrenete desno iz ovog sela. No, na putu neka zemlja, pesak šta li je. Prođe jedan nestrpljivi auto beogradske registracije ispred nas i podiže takav oblak prašine da smo morali da sačekamo da se malo spusti da ne bismo zakačili baš svaki šaht koji je štrčao na 20 centimetara. Skrenemo negde desno, nigde znaka. Trebalo bi da smo već u nekom predgrađu Loznice, ali ispred nas samo polja kukuruza!

- Morate malo da se vratite, a možete i ovim putem, šta ima veze, polako, a direktno izbijate prema centru - reče nam jedna žena i pokaza na neki makadam zarastao u travu do struka! Nasmejasmo se, zahvalismo i taman da pođemo, a ona nastavi da ćaska. Nema smisla, ajde da ženu saslušamo, ali kad su već počeli i da trube iza nas, izvinimo se i okrenemo auto. Više nismo čuli šta je govorila, ali u retrovizoru videsmo da je i dalje otvarala usta, smeškala se i gestikulirala posred ulice.



Grad se i početkom 20. veka isticao čistoćom: Glavna ulica u Loznici


Pandur ispod vrbe

Put izgleda nije bio "prohodan" ni britanskom diplomati Endruu Arčibaldu Pejtonu koji je polovinom 19. veka na konju obilazio našu zemlju, ali je bio oduševljen prizorom na prilazu Loznici: "Debelo busenje pokrivalo je pašnjake, stari hrast i nežne mladice unosili su raznovrsnost u ravnicu. Na horizontu su lebdeli oblaci, čije su nežno ljubičaste i svetlosmeđe boje činile skladan kontrast tamnom plavetnilu neba i pokazivale providnost atmosfere i izazivale prijatno raspoloženje. Čak su i životinje govorile o saglasju stvaranja sveta, jer smo videli nekoliko vrana kako čuče na leđima svinja, što je neobično. Pred veče uđosmo u kraj sa kućicama između bašta ograđenih žbunjem, drvećem i zelenim ogradama, sa seoskim mirom i čistoćom engleskog sela u prošlom veku, obasjanim italijasnkim zalaskom sunca", napisao je Pejton.



Loznica danas


Kad su prišli gradu, piše on, zaustavio ih je "jedan pandur koji je sedeo ispod vrba", a koga je poslao čovek koji je očekivao Pejtonov dolazak. Nas je od službenih lica prvo dočekao gospodin zadužen za parkiranje u gradu. I ovde je, kao u Šapcu, moguće platiti parking sms-om. Centar, međutim, takođe nešto raskopan i sav u radovima, te se okupasmo u prašini.

"Bazar je bio otvoren i popločan kamenjem, ali osim po savršenoj čistoći ni najmanje se nije razlikovao od onih u Bugarskoj i drugim delovima evropske Turske. Do 1815. godine u Loznici je živelo mnogo Turaka, ali su se tada iselili u Bosnu. Džamija još stoji i služi kao ambar", piše naš Britanac.



Godinu dana pre nego što je zvanično pretvorena u lečilište: Banja Koviljača 1907.


Kasno za turizam

Uputismo se ka pešakoj zoni, sa jedne strane Vukov dom kulture, s druge red prodavnica. Po sredini, kafići. Potražismo kancelariju Turističke organizacije, svesni da smo nešto od lepota grada i okoline lako mogli propustiti zbog lošeg puta i bezuspešnog traženja putokaza. Ali, ovde je situacija bila još neobičnija nego u Šapcu. Ne samo da TO nema kancelariju, već ima samo štand na ulazu u opštinski rekreativni centar. Hodnik oblepljen posterima Tronoše, Tršića, fotografijama raftinga, ali za tezgicom na početku hodniku niti ima koga, niti negde piše radno vreme. Doduše, bilo je već oko pet po podne, što je izgleda po pravilu kasno za one koji se bave turizmom. Sednemo da predahnemo, htedosmo i da ručamo, ali se ipak odlučismo da put nastavimo. Banja Koviljača nije daleko, a valjda ćemo negde izbiti i na Drinu.



Prva kockarnica na Balkanu: Kur Salon je otvoren 1932. godine


U hladu topole

"Mačvanski banat kojim smo juče prošli, pružao se prema zapadu, pravi okean zelenila i zrelih, žutih plodova. 'Gde je Drina?', upitah domaćina. 'Pogledajte dole', reče on. 'Videćete liniju topola i vrba; tamo teče Drina, skrivena od pogleda; strme bašte i šumovita brda što se naglo dižu sa druge obale su u Bosni", napisao je Pejton i bio bi u pravu i danas.

Krenuli smo iz Loznice, valjda pored Drine (bar tako vijuga ova plava linija na mapi), ali Drine nigde! Iza gustih krošnji puca pogled na zelena brda, po koji oblačak - to mora biti Bosna. Uspeli smo onom tamnosivom oblaku da umaknemo usput. Ostade nam za leđima, negde na izlasku iz Loznice.



Orkestri su nekad čekali na red za nastup: Kur Salon danas


I konja bi vratila u život

Reke još nigde na vidiku, ali se ubrzo na putu ukaza putokaz za Banju Koviljaču. Skrenemo da malo i tu predahnemo i prisetismo se šta smo pročitali pre nego što krenusmo na put. Kažu, lekovita voda je otkrivena tako što je neki karavan išao putem preko izvorišta termomineralne vode. Imali su jednog iznemoglog konja koji je teško hodao, pa su ga tu i ostavili. Konj se valjao u tamnom blatu, ležao u toploj vodi bogatoj sumporom, a kad se karavan vraćao, našli su ga kako potpuno zdrav pase travu.

Prisetismo se da je negde pisalo i da je banja u vreme Turaka bila poznata kao Smrdan-Bara ili Smrdan-Banja zbog barice koja se osećala i pre nego što joj priđete blizu, a večito je izbijala na površinu i pravila crni mulj. No, kada sad uđete u banjski veliki park, nema ni govora o smradu sumporvodonika. Park je sređen, pun cveća, a vile za smeštaj i kupatila su tako poređani da obrazuju krug oko šetališta. Tišina, mir, tek poneko prošeta...



Nekada Smrdan-bara a danas popularna Kraljevska banja


Kraljev sto u Sarajevu

Ova banja je pod zaštitom države od 1867. godine, kažu da su u njenim lepotama uživali i Vuk Karadžić i Dositej Obradović, a rane vidao i sam Karađorđe. Ovde su održavani i svečani, veliki balovi kojima je prisustvovao i kralj Aleksandar Karađorđević, dok je u lečilište pretvorena 1908. za vreme kralja Petra Prvog Karađorđevića. Njihove biste nalaze se na šetalištu, a mesto je i danas poznato kao Kraljevska banja.



Biste kraljeva u Banji Koviljači gde su svojevremeno održavali svečane balove


Od dvadesetih i tridesetih godina 20. veka Banja Koviljača dobija i vile, luksuzne hotele, a 1932. otvoren je i čuveni "Kur salon" u kojem je bila prva kockarnica na Balkanu. U to vreme orkestri su plaćali da sviraju u velikoj dvorani, a na red se čekalo mesecima. Kraljev kockarski sto danas se nalazi u Prirodnjačkom muzeju u Sarajevu.



Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...