Arktik iz helikoptera

Ka krajnjem cilju našeg putovanja, naftnoj platformi Prirazlomnaja u Severnom ledenom okeanu od ruskog grada heroja, ruske kulturne prestonice - Sankt Peterburga stižemo preko Arhangelska, grada koji je nastao na mestu koje su Vikinzi zvali Bjarmaland. Ime je dobio po manastiru Arhanđela Mihovila, izgrađenom na na ušću Severne Dvine u u Belo more. Ovde, na dalekom severu evropskog dela Rusije jedno vreme je bila glavna trgovačka luka srednjovekovne Rusije, Petar Veliki je ovde naredio izgradnju brodogradilišta ali, more koje je više meseci godišnje okovano ledom zaustavilo je takve ambicije. I danas je Arhangelsk važna morska luka, a privredni razvoj kreće s izgradnjom pruge, kojom se prevoze balvani… Sa gradom Arhangelsk sreću se i čitaoci istoimenog bestselera Roberta Herisa, koji se bavi postojanjem tajne Staljinove beležnice…

Sve ovo, i mnogo više, naravno, o gradu u divljim šumama oko belomorske luke, administrativnom središtu Arhangelske oblasti može se saznati ako se pita čuveni Google. Nažalost, kako to obično biva, iako je poziv iz Gaspromnjeft šelfa na ovo putovanje stigao ranije tek tokom puta se upoznajem za zanimljivim detaljima.

Srpski novinari su u Arhangelsk stigli u sumrak. Još se dovoljno videlo da na putu od aerodroma do hotela na zaleđenoj obali mora nazremo prilično jednoličan predeo, pokoju mladu brezu i sneg koji se otapa… A u hotelu bučno kao u kakvoj srpskoj kafani / sali za svadbe. Trešte decibeli… Saznajemo da je ovde, na belomorskoj rivijeri svoje mesto za idealni biznis pronašao privrednik iz Srbije, koji je kafani dao ime Subotica.

Nema se, međutim, vremena za posete zemljacima. Ujutru rano smo već na aerodromu, čarter letom za nekih sati i po stižemo do Varandeja.

Sada smo sigurni da smo krenuli u avanturu jer, avion sleće na ledenu pistu. Teško je proceniti koliko je debeo sloj snega ispod uglačane sletne staze. A sve je prošlo bez problema i bilo kakvog truckanja iako avion ne spade u najmodernije. Sigurno tu najveća zasluga pripada pilotu, koji ove relacije “vozi” rutinski. Upozoravaju nas da je mnogo opasnije - zbog klizanja, naše hodanje do jedne od nekoliko baraka.

Ovde je i carinska ispostava jer, dok budemo leteli do platforme u nekom momentu ćemo napuštati ruske teritorijalne vode. Pokazujemo, dakle, pasoše.

Objašnjavaju nam da “varandej” znači kraj zemlje (kopna). Odatle sve do severnog pola je samo more. Uostalom, i sam Arktik nije kopno već ogromna ledena santa koja pluta na površini Arktičkog okeana, koja se širi zimi a skuplja, tačnije, topi leti. To što se sve više topi a sve manje širi predmet je izučavanja naučnika i dobar šlagvort ekolozima, posebno onim estradnim, da tvrde kako su ljudi najveći krivci za to.

Bez namere da tvrdim kako je homo sapiens bezgrešan po pitanju gazdovanja prirodnim resursima, koje smo prisvojili od ostalih stanovnika planete – i životinja i biljaka – moram da kažem kako, ipak, verujem da Zemlja prolazi kroz neke svoje cikluse, koji umnogome zavise od Sunca, Meseca… a da ljudi treba samo odgovorno i pametno, a ne bahato, da brinu o sebi i životnoj sredini.

Smeta mi, naime, što je puno takozvanih zaštitara prirode, koji se drvljem i kamenjem bacaju na proizvođače struje u termoelektranama koje sagorevaju ugalj, na petrolejske kompanije koje vade naftu i gas… ali se ne odriču blagodeti savremene civilizacije i svega onoga što im, poput tople vode iz bojlera, hladnog pića iz frižidera, vožnje automobilom, toplog radijatora… obezbeđuju fosilna goriva.

U celoj priči o klimatskim promenama i globalnom otopljavanju ne treba smetnuti s uma ni sve veću ulogu takozvanih lobista, koji će vas ubeđivati s krajnjim ciljem da nekome obezbede uticaj, plasman robe ili investicija – odnosno, profit. Ako se zna da trećina netaknutih naftnih rezevri leži upravo u Arktičkom krugu a da američki geološki stručnjaci, na osnovu istraživanja procenjuju da je količina i veća (jer taj region nije do kraja istražen) jasno je da ima puno zainteresovanih da crpe te prirodne reesurse. Pored Rusije tu su Kanada, Norveška, Danska (preko Grenlanda), Island, Švedska i SAD (preko Aljaske). Prvobitno je rečeno da svaka zemlja ima pravo da istražuje potencijalne rezerve u prečniku od 320 km od svojih obala ali, sada je pitanje ko će zagospodariti blagom koje je izvan te zone.

Arhangelsk je, inače, malo južnije od Arktičkog (Polarnog) kruga a Varandej severnije. Shvatamo da smo i bukvalno zakoračili na kraj zemlje, na kraj kopna - na kraj sveta! Jer, polarni arktički predeli, počinju na 66,5 stepeni severne geografske širine. Dok smo od Arhangelska leteli ka Varandeju kroz prozor aviona mogao se videti samo sneg i led. Krivudave “zmije” zamrznutih rečica podsećaju, doduše, na puteve ali, ovde drumova nema. U Varandej se, može samo iz vazduha – avionom ili helikopterom. Jer, uverićemo kad poletimo ka platformi, i more je ovde zamrznuto – sante su ponegde izlomljene, pa su ih talasi i vetar slagali jednu preko druge, praveći ledene bregove i piramide.

Naselje Varandei su 1930. godine osnovali uzgajivači irvasa. Ljudska žeđ za “crnim zlatom” i seobe naftaša na sever su doveli do toga da je od 1970. godine Varandej postao baza za ekspedicije istraživača nafte i gasa. Broj stanovnika raste ali, priroda se ne da – more početkom 90-ih godina prošlog veka “osvaja” obalu. Ljudi priznaju poraz i sele se Arhangelsk, Narian-Mar i neka ribarska sela. Sada je Varandei samo tranzitni kamp sa 180 stanovnika za pretovar robe i ljudi, koji idu na naftnu platformu Prirazlomnaja.

Sledi lekarski pregled. Proveravaju, pre svega, prisustvo alkohola i droge u krvi. Možda sam ranije zaboravila da napomenem – još prilikom upita da li smo raspoloženi da se uputimo na ekskurziju do naftne platforme na Arktiku rečeno nam je da je drogiranje zabranjeno i da se alkohol ne preporučuje nekoliko dana pre posete. Ni čašica, bili su kategorični.

Ovaj test prolazimo svi ali, većina srpskih novinara je ovisnik o nikotinu. Mole za puš pauzu i ne mogu da veruju da i ovde, na kraju sveta moraju da poštuju zabranu pušenja. Domaćini im pokazuju jedan ugao u dvorištu prekrivenom snegom, gde je uživanje duvana jedino dozvoljeno.

Da je bezbednost na prvom mestu domaćini iz Gaspromnjeft šelfa pokazuju i još jednim kratkim brifingom o predstojećem letu helikopterom.

U bazi ostavljamo svoje kofere i dobijamo po kesu sa specijalnim “ronilačkim” odelom. Pre puta nam je reporučeno da za let do platforme i nazad ponesemo specijalni, termalni ili pamučni veš dugih rukava i nogavica. Dok se presvlačimo nervozu pred start ublažavamo komentarima i šalama o tome ko se najbolje spremio za put. Neki se plaše i samog leta helikopterom…

Odelo, ovog puta naranžasto – da nas bolje uoče iz vazduha ako let završimo u ledenom Pečorskom moru već nekoliko minuta po oblačenju dokazuje da je konstruisano za arktičke uslove – u njemu je toplo, čak vrućina. Očigledno bi moglo da zaštiti čoveka nekoliko sati u ledenoj vodi od smrzavanja.

Ubeđujem kolegu da mi ustupi mesto do prozora. Opet sam nosem prikovana za staklo i pokušavam pogledom da “ulovim” ima li belih medveda, foka ili morževa na ledenim santama.

Mobilni telefon mi, srećom, ima dobru bateriju pa neumorno slikam, jer svakih nekoliko minuta zamrznuta pučina mi se čini drugačijim. Mašta je čudo. Prisećam se da sam platformu na snimcima videla okovanu ledom i prosto sam iznenađena kada u nekom momentu umesto plavo-belih santi prekrivenih paperjastim pahuljama (ili sitnim ledom, ko će ga znati) vidim plavo more.

Talasa gotovo da i nema. Idilično. Samo još galebovi fale pa da pomisli čovek da gleda kakvu plažu, jer ivica zamrznutog mora podseća na obalu. I oblaci su nekako pitomi a nebo vedro i plavo.

Let traje nekih 40-ak minuta. U daljini se pomalja nekoliko tačkica. Crvena i najveća je platforma Gaspromnjeft šelfa. Prirazlomnaju zapljuskuju talasi. Deluje kao skalamerija koju su dečije ruke sklopile od uglavnom crvenih lego kockica. Sa puno detalja. Heliodrom je, na primer, prekriven mrežom. Negde sam čula ili pročitala da je to potrebno ako duva vetar - da se čovek može uhvatiti da ga olujni vihor ne odnese u more. Podsetiću, Prirazlomnaja je na udaru orkanskih oluja koje duvaju u proseku dve trećine vremena.

Mi smo imali sreće. Nije ni mnogo hladno. Temperatura je oko 0 stepeni Celzijusa. Dočekuje nas posada ove jedinstvene naftne bušotine na severnom polu na čelu sa načelnikom platforme Aleksandrom Vasiljevim. U stambenom delu platforme smo gosti u sobama zaposlenih koji su trenutno na smeni. Presvlačimo se u odela kakva i oni nose dok rade, čiji sastavni deo je set za prvu pomoć u slučaju opasnosti. Šlem, koji ja toliko ne trpim na glavi je obavezan a dobijamo i rukavice, sa specijalnim ojačanjem na dlanovima, koje treba da spreči klizanje ruku ako je rukohvat napolju zamrznut.

Naravno da su nam opet ponovili pravila ponašanja zarad naše bezbednosti. I, posebna napomena – sa platforme se ništa, a pogotovo smeće, ne baca u more. Objašnjavaju nam sisteme za prikupljanje svih otpadaka koji nastaju kao produkt života 264 radnika na patformi ali i tehnologiju vađenja i skladištenja nafte u specijalinim kesonima, napravljenim tako da mogu izdržati direktni torpedni napad jer su izgrađeni od 42 mm debelog plakiranog čelika, nerđajućeg, otpornog na habanje, ojačanog sa tri metra betona… Taj, praktično zid je u postojećim klimatskim i prirodnim uslovima bezbedan.

I pretovar nafte iz kesona u tankere je operacija kod koje je primarno sprečavanje izlivanja nafte - postoji sistem havarijskog zaustavljanja procesa. Tankeri za transport nafte sa Prirazlomnaja platforme su specijalno konstruisani, odgovaraju svim međunarodnim zahtevima i pravilima bezbednosti eksploatacije u vremenskim uslovima – njihov sistem dinamičkog pozicioniranja omogućava zadržavanje tankera na mestu, bez obzira na vetar i talase predviđena je mogućnost kretanja krmom napred.

U Gaspromnjeftu, kompaniji koja je vlasnik Prirazlomnaja tvrde da ne narušavaju ekosistem oko platforme. Kako kažu, platforma nema negativan uticaj na životnu sredinu i to potvrđuju zvaničnim dokumentima.

Da bi se minimizirao uticaj na životnu sredinu obavlja se godišnji ekološki monitoring - sistem mera koji prati promene u životnoj sredini. To rade nezavisne ekološke ekspertske organizacije.

Sa ove platforme na Arktiku prate se klimatske promene i efekti globalnog zagrevanja. Najbliži susedi radnicima na Prirazlomnaja su beli ili polarni medvedi, razne vrste foka, morževi i kitovi - orke, grbave kitove i beluge. Životinje kao što su polarni medvedi provode vreme na debelim sprudovima morskog leda koji se šire od smrznute obale veći deo godine.

Kako je Arktik okružen kopnenim delovima Evrope, Azije i Severne Amerike ove životinje se sele (migriraju) na jug tokom zime i vraćaju se leti. Zaposleni na Prirazlomnaja su nam otkrili da je platforma u vreme selidbe i bukvalno okružena fokama i morževima.

Tipične životinje Arktika su i galebovi, čigre… Od sredine avgusta do septembra u prvom planu su ptice koje lete na jug. Mi smo, nažalost, stigli na platformu kada se ne daju videti.

A na jug smo, posle nekoliko sati na platformi morali i mi. Mada sma, priznajem, priželjkivala da se vreme pokvari bar toliko da nam bar za dan produži avanturu na Prirazlomnaja vreme nam nije bilo naklonjeno. Posle ručka u menzi naftaša sledi presvlačenje u narandžasta odela i u sumrak krećemo helikopterom nazad do Varandeja. U bazi smo kratko, tek toliko da se opet presvučemo u svoju civilnu odeću, pa opet u helikopter – put Narian-Mara.

Ovo nam je četvrti let u jednom danu, od toga treći helikopterom. Kilometre prevaljene od svitanja do sumraka, sve u i na granici Arktičkog, Polarnog kruga nismo sabirali. Šteta što ovo putovanje nije trajalo malo duže – ni ceo polarni dan ne bi bio dovoljan da se sagleda sve ono što smo samo pogledom okrznuli - tokom preleta.

Utisaka, u tom momentu, nismo ni svesni – tek kasnije, sećajući se detalja čovek shvata gde smo zapravo bili i šta smo sve videli.

Niko se ne žali na umor. Žao mi samo što i vreme “leti”.

Opet letimo iznad kopna. Narian-Mar je, saznaćemo, mesto u kome sneg i led gospodare toliko da se trotoari i asfalt na ulicama teško održavaju. Graditi puteve je utopija pa se u ovaj grad, takođe, može samo doleteti – avionom ili helikopterom.