Moram da radim, stalno, neprestano

Novinarka frankfurtskih “Vesti”, Jelena Petković, 20. decembra dobila je nagradu “Laza Kostić”. Zbog brojnih tekstova i reportaža sa Kosova, UNS je dodelio nagradu ovoj mladoj novinarki u isto vreme kada i Mileni Marković iz Večernjih novosti, zatim postuhumni nagradu za životno delo Aleksandru Tijaniću, nagradu “Bogdan Tirnanić” Miroslavu Lazanskom za komentar godine i nagradu “Dimitrije Davidović” Budimiru Ničiću, za uređivanje najgledanije emisije na srpskom jeziku na Kosovu, “Slobodno srpski”.

Jelena Petković u manastiru Devič sa igumanijom Anastasijom

Obrazlažući zbog čega je fer da nagradu “Laza Kostić” dobiješ ti, kolege su uglavnom (čega u citatima obrazloženja nema onoliko koliko u obrazloženjima) navodile tvoj, nesumnjivo specifičan, rad na Kosovu. Nerado pričaš o tome, ali Kosovo si upoznala pre nego što si počela da o njemu pišeš. Bavila si se i humanitarnim radom. Da li možeš čitaocima Balkanmagazina da kažeš ponešto o tom radu, pa da pređemo na teme o kojima ćemo lakše pričati?

- Zapravo, na Kosovo sam prvo došla turistički. To je bilo u vreme kada sam bila dete, i pre početka svirepog crnila. A to što se zove humanitarni rad - mislim da je prirodna potreba da se pomogne onome ko nema, makar to bio paket sa hranom ili odećom koju si prerasla, ili tekst o ljudima koji bez struje i grejanja u sred zime žive među jezivo ledenim zidovima “Lahora” na Brezovici. Tekst koji pošalješ milion puta na mail političarima koji u skupim odelima sede u toplim skupštinskim salama ili restoranima i mlate o sudbini tih istih ljudi. Desi se da retki među njima ponekad pozovu člana svoje partije “u lokalu” i narede da se nevoljnicima odnese paket pomoći. Dakle, humanitarni rad je nekako došao zajedno sa novinarskim angažmanom. O svima kojima smo posredstvom Humanitarnog mosta “Vesti” pomogli objavljeni su tekstovi u našem listu, i tu nije samo reč o ljudima sa Kosova. Za 21 godinu postojanja “Vesti”, naši čitaoci poslali su više od 25 miliona evra ugroženim ljudima sa prostora bivše Jugoslavije. Ono što sam lično radila, to je lična inicijativa i to bih zadržala za sebe.

O tebi se među kolegama priča kao o skromnoj osobi. Šta to zapravo znači u ovom poslu?

-Hahahaha... da neću daleko da doguram!

Da si mišljenja da novinar ne treba da bude glavno lice svojih tekstova, sa čim se sve češće srećemo, to se vidi. A da li bi mogla da kažeš kako ti izgledaju mediji u Srbiji danas? Šta ti smeta, da li primećuješ manjak slobode, ima li svetlih primera...

Mogla bih u nekoj kraćoj formi, recimo kroz roman, da ti odgovorim. Šalim se, ali ne zato što je smešno, već od muke. Medijske slobode ima u fragmentima, mediji su izloženi pritiscima, novinar je doveden na nivo podnog otirača. Gledajući iz našeg, novinarskog ugla, smatram da smo sami krivi. Dozvolili smo da nas političari svojataju, da nas pretvore u činovnike i zapisničare, u one koji trče za njima, jureći njihove prazne izjave… Zbog straha od gubitka posla, plate, neke druge privilegije, često upadamo u autocenzuru. Ima, naravno, i onih koji nisu takvi, ali ne mogu da se pravim da sam iznad svega i da ne osećam kolektivnu krivicu. Realno, većina je činjenjem ili nečinjenjem izdala profesiju i načela u koja se više i ne kunemo nego ih cedimo kroz zube. Opet, da nema izuzetaka, svetlih primera, ne bismo imale šansu ni da vodimo ovaj razgovor…

U srpskoj ambulanti u Prištini

Navela si, kao svoju devizu, izreku koja kaže da (parafraziraću) mi nismo ono što postajemo nekim činim, incidentom, već smo ono što se u nas ponavlja. Da li te ova, retko citirana i parafrazirana izreka podseća na neku određenu pojavu, motiviše te da uvek daješ svoj maksimum ili si je citirala misleći na mnoge koji ovaj težak zahtev ne mogu da ispune? Ukratko, zašto baš ta izreka?

Novinarstvo je praksa. Nisam ni previše pametna, ni previše talentovana, ni lepa. Moram da radim, stalno, neprestano.

Radila si za mnoge domaće listove. Šta je najvrednije što si donela s tog posla? Šta vidiš kao najupadljivije razlike; ima li kod nas novinara, reportera, izveštača koji (radeći za naše medije) mogu da pariraju ljudima kao što je, npr, meni najdraži Robert Fisk (bivši izveštač BBC)? Koji je tvoj, ako postoji, najomiljeniji novinar? Od koga si učila i ko te inspiriše i motiviše da radiš tako kako radiš?

Inspiriše Dilan Dog, jer je i on kao i mi, srpski novinari, imao posla sa paranormalnim pojavama. (Smeh) Ima sjajnih novinara i kod nas, i to su svima poznate face, i s obzirom na situaciju u medijima rade fantastično. Uzmite u obzir koliko potroši BBC na proizvodnju nekog istraživačkog projekta, i sa koliko novca raspolažu mediji u Beogradu.

U redakcijama je sve manje novinara. Negde su čak i konferencije za štampu postale odlazak „na teren“, jer su novinari u kancelariji potrebni da pune redove. Osim toga, i mi ono što imamo da valja, ne umemo da cenimo. Ali, ima tu još jedan, po meni važan problem, što je implemetacija demokratije na balkanski način. u srpsku javnost uvela pojavu – nemog glasa. Dakle, vi danas možete da napišete šta god bilo, da optužujete, predstavljate činjenice, kritikujete. Reakcija će biti nikakva. Krajnje je romantično razmišljati da će neki državni organ krenuti da isputuje temu koju ste istražili, osim ukoliko ih uporno ne zovete, a kolege ne stanu uz vas, pa rašire temu. A ako proces i krene, najbolje su šanse da će sve to pretvoriti u “trodnevni cirkus” i tačka. I na temu i na reakciju. To je strašna frustracija, pre svega za osobe o kojima se piše, ali i za novinara. Zato bi me pomalo i brinulo kada bi nakon nečega što sam napisala bilo reakcije. Prvo što bi mi palo na pamet je – šta li se krije iza toga?

Šta ti je, kao novinaru, najteže palo? Može da bude tema, može situacija, može period...

To je bio susret sa majkom čija su dva sina nestala.

Mnogo vremena si provela radeći sa famoznog terena, verovatno si jedna od retkih novinarki koja je zbog Kosova učila albanski jezik, da li možeš prvo da kažeš na šta te asocira taj termin „na terenu“?

Na Čaglavicu, Štrpce i Prizren.

Da li ti je kao mladoj devojci, izveštaču, činjenica da si žensko odmagala ili pomagala, šta je prevagnulo?

Hajde da odgovorim ovako:  moj kolega, fotograf Andrej Čukić misli da nas je to nekoliko puta izvuklo iz neptrijatnih situacija, koje sam, opet, sama prouzrokovala.

Selo Banje, opština Srbica

Kada kažeš Kosovo, na šta prvo pomisliš?

Na prijatelje.

Da li te, s obzirom da se oko deset godina baviš Kosovom  (iako ono verovatno jeste najinspirativnije na Balkanu), ponekad uplaši mogućnost da postaneš novinar jedne teme?

Ne. Zato što Kosovo nije jedna tema. To su ljudi. To nisu izveštaji koje je nametnula politika, i serija srednjegadljivih floskula, već osobe koje imaju čitav niz problema i dilema, delom što žive u getu, a zatim što ih sterotipno žigošu kao “napaćeni živalj” ili kao “kriminalce”. Malo je medija koji ih predstavljaju takvima kakvi jesu, u situacijama koje im je život doneo. Češće se tonira patetikom.

O čemu bi sada najradije pisala ako bi ti neko rekao: „Nemoj o Kosovu“?

O kulturi, verovatno. To je drugi srpski dinosaurus.

Da li misliš da dolazi taj trenutak kada će pisanje o Kosovu biti sve manje potrebno našem čitaocu, ili da budem otvorenija – našoj državi, ko god je vodio?

Ne znam šta pod tim podrazumevaš. Ako misliš na vreme kada će mediji prestati da citiraju političare i njihove misli na temu Kosova, mislim da niko neće patiti ako taj dan dođe. Osim političara. I stvarno bih volela da dođe dan da niko u Srbiji više ne dobije izbore, zloupotrebljavajući temu Kosova, jer svi jako dobro znamo u šta se to izrodi. Umesto tih političara, volela bih da novinske strane ispune obični građani, sa svojim problemima. A ne da se setimo, recimo, sela Žač u Istoku, samo kada njegove žitelje zaspu kamenicama, ili sela Smač kraj Prizrena i zaboravljene Javorke koja tamo živi, samo kada neko polupa prozore na povratničkim kućama. Da se konačno napiše i ponešto o bendovima iz Kosovske Mitrovice, ansamblu “Venac” ili recimo malim stonoteniserima iz Čaglavice.

Koliko si u stanju da, van tekstova, svojim prijateljima „civilima“ objasniš Kosovo? Je l' uopšte moguće „objasniti Kosovo“ nekome ko je do pre nekoliko godina mislio da su tamo samo neki izbeglički kampovi, a onda počeo da veruje da je to mesto gde žive, uglavnom, neki lopovi i profiteri?

Možda sam nekoliko puta u životu pričala o Kosovu kao temi. Govorim  uglavnom o ljudima koje sam upoznala, a to je posve druga priča. Treba uvek imati na umu da gde god da krenete, po kafanama, redakcijama, svi sve znaju o Kosovu. Zato samo kažem, karta do Gračanice je 1.389 dinara (što su tri, četiri kafe u nekom kafiću), a prevoz ide četiri puta dnevno. Dovoljno da za dan i odeš i vratiš se.

Šta misliš da će se na Kosovu dešavati sada, nakon lokalnih izbora, nakon svega potpisanog u Briselu, nakon stvari o kojima si napisala na desetine tekstova, a koji slute na tzv. albanizaciju ono malo jakih srpskih sredina kao što je, na jugu Gračanica i kako vidiš Sever, za pola godine, godinu...

I Srbi i Albanci, naravno, svaki iz svoje perspektive, su toliko puta ponovili “samo da nema ovih iz EU, sve bismo rešili”. Mi smo negde zaista, došli do tačke gde ti međunarodni faktori pokušavaju da se povuku i izvuku iz rešavanja srpsko - kosovskog problema. Izgleda da se ispunilo ono što je Džordž Fridman, osnivač Satnford instituta, govorio, promovišući svoju knjigu – srpska politika je previše komplikovana i niko time više neće ozbiljno da se bavi, jer su interesi za velike igrače previše mali. Tako da su političari lepo razumeli - ako ne rade domaći, bolje i lepše od onog što im se traži – da, podjednako i u Beogradu i u Prištini, glasačima mogu da saopšte aposlutno istu stvar, “ni Kosovo, ni EU”.

Ne bih da se bavim prognozama i zamišljanjima, već činjenicama, a one nisu dovoljno poznate kada je reč o briselskim sporazumima, jer mi zvanično jako malo znamo i o samim dokumetima koji su u poslednje vreme tamo potpisani. O njima se nije raspravljalo ni u Parlametu. Zato će, verujem, i ovoga puta biti onako kako kaže međunarodni faktor. Međutim, postoje teme koje su van tog okvira i pripadaju naddržavnoj sferi zaštite osnovnih ljudskih prava. To su pitanja ratnih zločina, nestalih osoba, uzurpacije imovine, zaštite kulturnog nasleđa. A valjda je na novinarima da otvaramo te teme, a ne da čekamo političare da ih se sete. I mene zanima zašto mnogi mediji, a ne samo šačica, ne pitaju zašto, na primer, UNMIK nikada nije uputio javno izvinjenje porodicama koje su se žalile da ta misija nije uradila ništa da istraži ubistva i nestanak njihovih najmilijih, iako je to javno izvinjenje zatražio panel savetodavne komisije za ljudska prava UN. Kako je moguće da se pod budnim okom mešovitih sudskih veća na Kosovu registruje uzurpirana zemlja, iako je pod sporom? Kako da se građani oslone na kancelariju EU na Kosovu, kada se pod njenim prozorom bespravno ruši kuća bivšeg dekana fakuleteta u Prištini, profesora Đokića?!

Gde ti je prijatnije, gde se osećaš bezbednije? Južno od Ibra ili na Severu?

Tako je ispalo da mi je pripalo da se bavim tematikom tog dela koji se naziva južno od Ibra, jer u „Vestima“ imamo kolege koje većinom izveštavaju iz severnog dela. Osećam se bezbedno, ali ja tamo ne živim. Niti sam preživela ono što su ti ljudi preživeli.

Ko je ličnost koju si upoznala, baveći se Kosovom verovatno temeljnije od većine koji to rade, a da je na tebe ostavila najsnažniji utisak, da ti je „otvorila oči“, je l' postojao u tvom slučaju neki susret (ne mora nužno sa nekom Vrlo Importantnom Personom) posle kojeg ti više ništa nije izgledalo ništa ili posle kojeg ti je „sve postalo jasno“?

Svačija i tuga i sreća su autentični, i svako je ostavio trag. Zauvek ću pamtiti Blagoja i Stanu Kotorčević koje sam zatekla u Štrpcu, u jednoj trošnoj kući koju su unajmili za 40 evra mesečno. Njemu je bilo 72, a njoj godinu dana više. Izbegli su iz sela Gatnje kod Uroševca, ostali bez svega, a on je u tim godinama popravljao mašine da bi zaradio za kiriju. On je pričao o svojoj muci, a u stvari nam održao lekciju o ljubavi i poštovanju. Tri sata je prepričavao najstravičnije scene mučenja koje je preživeo, i sve vreme je imao širok osmeh. Baka je sedela pored njega i plakala. Tek kada je ona izašla iz sobe, lice mu se zgrčilo, počeo je da se trese i plače. Kako se ona vratila, na lice je nazuo osmeh. Naslov teksta je bio “Pred ženom, muško ne plače”, a ta količina ljubavi prema baki Stani, koja je tog čoveka držala u životu, i u zlu i u gorem od zla, je nešto što te natera da se zamisliš. Zauvek ću se sećati i prvog susreta sa mati Anastasijom u manastiru Devič i njenih mudrih reči.

Šta te je, kao čoveka, na Kosovu najviše šokiralo? Šta razočaralo? Šta dalo nadu?

Razočara me laž. Taj momemat kada znaš da te sagovornik laže. A nadu mi da svaki put kada uspemo nekog da motivišemo da nekome pomogne.

Šta je to zbog čega ti gotovo da ne odstupaš od teme „Kosovo“ tako dugo? Šta te najviše vuče na to mesto (osim privatnih kontakata), da preformulišem, je l postoji još nešto što nisi shvatila pa se uporno vraćaš „na mesto zločina“ po to, neshvaćeno?

Novinarstvo je misija. To je proces. Nema kraj. Samo ti staneš, a neko drugi nastavi.

Da li bi, kao izveštač, prihvatila posao ratnog reportera sa nekog dalekog ratišta i da li je profesija „ratni reporter“ stvar koja te privlači ili te je slučajno snašlo Kosovo, gde si postala nešto između posleratnog izveštača i izveštača s mesta gde nekakav rat permanentno traje?

Rat je najveće zlo. I ako je to zlo jedini aparat za rešavanje problema, onda smo mi, a verovatno jesmo, civilizacijski omanuli. Ne bih volela da ikoga zadesi takvo zlo. Lično ne verujem čak ni u mirovne vojne misije. To je oksimoron. Mir i oružje ne idu zajedno.

Ako ne bi bila novinar, šta bi najradije izabrala da radiš (osim da šetaš kuče)?

Da sam talentovana bila bih pisac, ali nisam. Ne ostaje mi ništa drugo, do da budem novinar.

Dobila si nagradu koja nosi ime jednog od najvećih srpskih pesnika i stvaralaca. Ko su tvoji srpski pesnici, ko pisci, šta čitaš kad nađeš vremena?

Ivo Andrić, Meša Selimović, Borislav Pekić... i to je već poznat niz čijem savršenstvu čovek prirodno teži. Ali, čitam svašta. U poslednje vreme kada hoću da se smejem uzmem pa čitam Aleka Popova. A verovala ili ne, najčešće čitam rečnik Matice srpske iz 1961. godine i Pravopis. To toplo preporučijem kolegama.

Kada si odlučila da upišeš FPN čemu si se nadala? Šta si želela da radiš? Baš ovo ili...

Taj fakultet sam i upisala, jer su u prospektu napisali da je to prava škola za novinarstvo. I zaista, može da ti da dobro predznanje za rad, ali da li ćeš postati novinar, ne zavisi od fakulteta, nego od tebe.

U biografiji si rekla da novinarstvo vidiš kao svoju misiju, a kako vidiš novinarstvo u Srbiji ali i vani? Jesmo li pojeftinili, ako jesmo – zašto smo, koliko je kolegijalnosti, one prave, ostalo; da li imaš utisak da su mejn strim mediji širom sveta postali neubedljivi, huškački (živimo vreme ratova), koliko veruješ medijima posle svih laži i razotkrivanja koja gotovo svaki dan gutamo od vodećih svetskih medija do ovih naših, srpskih i regionalnih?

Sa kolegama se dobro slažem, i nisam imala nerazumavenja. Ali, i drugačiji su ti terenski kolegijalni odnosi od onih koji se stvaraju po kancelarijama.

Da ne verujem u moć medija, ne bih radila u jednom, ali slažem se da nekada te vesti deluju aposlutno identično. Ponekad, kada čitam neki izveštaj sa događaja na kojem sam bila, sve mi se čini da sam poludela, i da kolega i ja nismo bili na istom mestu. Nekada je to razlika u prezentovanju vesti, a ume da bude i o suštini događaja. Srećom ili nesrećom, danas i u Srbiji je Internet rasprostanjen i mnogi se tamo informišu. A tu je moguće naći na desetine perspektiva jedne iste novinske vesti, pa eto alternative. Ipak, i to može biti trik. Neretko se dešava da se čovek u tom moru informacija izgubi, i da ta “laka dostupnost” informacija više dezinformiše, nego li informiše.

Kakav utisak imaš o kosovskim medijima na albanskom jeziku? Da li misliš da bi trebalo da ih češće prevodimo i budemo upućeniji u to „šta se tamo piše“?

Vidim da na agencijama ima vesti iz albanskih medija. Međutim, mislim da među delom srpskih novinara i analitičara u Beogradu nema dovoljno znanja o albanskim političkim snagama i o medijima u Prištini. U ovoj fazi odnosa Beograda i Prištine, čini mi se, da bi bilo zgodno da pojedinci koji analiziraju procese, malo više znaju kako stvari stoje i sa druge strane. Ali, ako se uzme u obzir da nema dovoljno znanja o srpskoj zajednici, onda nema šta da čudi. Uglavnom se o tome šablonski izveštava. Simpatična mi je pojava da se izuzetno važni događaji potpisuju kao  vest sa Fejsbuka i Tviter profila. To je jedna vrlo zanimljiva metoda političara da puštaju probne balone, odakle mogu uvek da se vade da im je neko hakovao profil. Takvo njihovo intimiziranje sa javnošću je u najmanju ruku smešno, a mislim da novinari nisu dužni da im budu prijatelji na Fejsbuku ili da ih prate na Tviteru. Ako imaju šta da kažu, neka objave posredstvom uvek pristojno plaćenih osoba za PR.

Kakvi su srpski mediji na Kosovu?

Odlični. Mislim da je standard koji je srpska medijska zajednica postavila na Kosovu prosto fantastičan, imajući u vidu uslove u kojima rade. Na primer, nezavisna TV mreža se lavovski izborila sa predizbornim ludilom, i žao mi je što se oni češće ne citiraju, i što ih kolege manje “prate”. Nedavno je i kolega Budimir Ničić dobio nagradu “Dimitrije Davidović” za uređivanje emisije “Slobodno srpski”, političkog tok šoua, koja se upravo emituje na toj TV mreži. To je isto jako dobra emisija.

U kući ne uključuješ TV, zašto? Ni filmovi te više ne zanimaju koliko ti se sve smučilo ili si sklonila televizor u ostavu kako ne bi pala u iskušenje da gledaš naše političke emisije i kako ja sada ne bih mogla da te pitam šta misliš o njima jer ćeš reći, lepo, kako nemaš pojma?

U kancelariji je TV odmah iza leđa, i praktično je non-stop uključen. Malo vremena provodim u kući, i tada hoću da čitam, ili da gledam film. Neću da u ta tri, četiri sata mislim o politici. Krišom, ipak gledam političke emisije. Priznajem.

Da ne živiš u Beogradu gde bi najradije živela?

Ne znam. Nisam izbirljiva. Čini mi se da gde god da živim, našlo bi se da nešto radim 400 km dalje.

Da ne ideš na „kosovske terene“ koji bi te delovi sveta najviše zaintrigirali?

Afrika, definitivno. Ko je čitao “Bibliju otrovne masline” razumeće o čemu pričam.

O tebi kruže glasine da si pošten kolega, „fer igrač“, ne spadaš u one koji prodaju vesti niti one koji ih stidljivo čuvaju za sebe... Na kraju, zaista, šta je po tvom mišljenju biti fer novinar?

To sam što jesam. Šta ću sad... U profesiji je najvažnije biti objektivan. Ako ne znaš kako, a ti probaj školski. Sve strane, sve perspektive, realno i objektivno predstaviti čitaocu. Nema tu neke velike drame.

I, šta je – po tvom mišljenju – biti pošten urednik? Verujem da postoji mnogo odgovora koji su opšta mesta ali da više gotovo niko nije načisto šta to zaista znači i koliko je važno. Dakle šta to zaista znači i koliko je važno – biti fer novinar i fer urednik?

Fer urednik je onaj koji je prema novinaru iskren kolega. U stanju da kaže: izvini, ali ovoga puta si stvarno zabrljao (mada se to u redakciji uglavnom ne kaže biranim rečima), ili u nekoj drugoj situaciji, hej izvini, jesi u pravu, ali iz nekih drugih razloga tekst ne može ovako da ide u novine. Nefer urednik je onaj koji se smeška, a od teksta ti napravi pitu od bunedve (i ovo se drugačije kaže u redakciji), a u drugom navedenom slučaju ti tupi kako “nisi shvatio temu”.

Fer novinar je onaj koji je u stanju da glasno kaže - mogao sam ovo i bolje ili u drugoj situaciji ili da se pomiri sa istinom, ili da kaže zdravo i doviđenja! Sve van toga je nefer prema čitaocu.

Biografija

Jelena Petković, novinar dnevnog lista frankfurtske Vesti. Rođena 10. oktobra u Zemunu, na dan isti kada i Ivo Andrić. Dupla vaga i u horoskopu i u poslu. Iz porodice sremačkog porekla.

Obrazovanje: Fakultet političih nauka

Prva znanja o novinarstvu stekla u programu za decu i omladinu Radio Beograda. Radno iskustvo: dnevni listovi Danas, Politika Ekspres, Večernje Novosti, nedeljnik Svedok, Kord (to je za diplomate časopis)... sarađivala i sa stranim medijima... Prva žena urednik lista Student. Tačno deset godina radi u Vestima. Temom Kosova se bavi koju godinu manje, ali je imala čast da Kosovo upozna i pre novinarskog angažmana. Bavila se humaniratnim radom.

Interesovanja: Ples i muzika, kojima se bavila dobar deo svog života.

Novinarstvo smatra misijom.

Životni moto: Sumus quod identidem agimus. Excellentia, ergo non est factum sed mos.

Vlasnik psa Bri.

Preporuke

Nekoliko eminentnih novinara i dvoje redakcijskih saradnika  preporučilo je Jelenu Petković za nagradu Laza Kostić.

Godinama objektivno, stilski odlično i precizno izveštava o dešavanjima na Kosovu i Metohiji. Sa sličnim uverenjem da radi ispravnu stvar Jelenu Petković za ovu nagradu lepog i znamenitog imena prepručuju i iz redakcije u kojoj radi već godinama (frakfurtske Vesti), gde pomoćnica glavnog urednika Milka Ljubičić kaže:

„Angažman Jelene L. Petković odavno je izašao iz okvira novinarstva. Bilo da pravi vesti, izveštaje, intervjue, članke ili reportaže, Jelena uvek ide korak dalje od žanra u kome javnost suočava sa našom, pre svega kosovskom svakodnevicom. Njezina novinarska preokupacija nije događaj već čovek u događaju, najčešće obespravljen i bespomoćan, ostavljen da se snalazi na vetrometini velikih istorijskih turbulencija. Male ljude i njihove velike tragedije Jelena je učinila javno vidljivima u mnogo većoj meri od srpskih ili evropski zvaničnika i nevladinih organizacija.”

“Jelena L. Petković je postala, ne samo u novinarskim krugovima, prepoznatljiv potpis za teme koje se tiču situacije na Kosovu i Metohiji i diplomatskim i drugim aktivnostima vezanim za ovaj sektor. Želeo bih da naglasim da je po svojoj brzini (što je u internet izveštavanju jako bitno) u velikom procentu brža od agencija (Tanjug, Beta, Srna) koje pratimo. Da ne govorim o tematskim rubrikama koje je često jedino ona “načinjala” i gurala do kraja”, predlagačima se pridružuje i Branko Rajević, urednik  Internet portala vesti-online.com i pomoćnik glavnog urednika franfurtskih Vesti.