Fransoa Oland, "normalan" predsednik Francuske

"Čuo sam vašu želju za promenama, čuo sam vašu snagu i želim da vam izrazim zahvalnost. Hvala, hvala, hvala, narodu Francuske (...) što mi je dozvolio da budem vaš predsednik Republike", rekao je Fransoa Oland, u nedelju, u svom prvom govoru po proglašenju pobede nad odlazećim predsednikom Sarkozijem. Potom je dodao da je u zadnjih pet godina bilo "previše lomova, previše povreda, previše raskida, previše rezova koji su podelili građane", ali da je sada to sve "završeno",  naglašavajući da za njega postoje dva velika angažmana: "pravda i mladi".

Fransoa Oland pozdravlja posle pobede 6. maja, svoje pristalice na pariskom Trgu Bastilja

Drugi dolazak socijalista na vlast nije bio označen trijumfalizmom, stisnutom pesnicom ili ružom, simbolom socijalista. Naprotiv, Oland je bio vrlo odmeren i njegova pobeda nad Sarkozijem sa razlikom od 3,24 odsto, je čista, mada ne i ogromna kako su neki očekivali. Procenat osvojenih glasova, skoro da je istovetan sa pobedom Miterana nad Žiskarom, pre 31 godine, zbog čega su ga neki i nazvali "Fransoa II". Iako je Miteran bio i ostao ikona francuskih socijalista, neopĥodno je podsetiti da je upravo on, na mala vrata, uveo neoliberalizam u Francusku.

Olandov angažman, koji sa kao i Miteranov, ne svrstava u levo krilo socijalista, nosi u sebi kritiku miteranizma okrenutog ka finansijskom kapitalizmu, koji je u osnovi današnje krize. Prema analizi francuskog filozofa Edgara Morena, mi proživljavamo civilizacijsku krizu. Zapad je uložio veliki napor da u potpunosti odvoji nauku od ekonomskih i društvenih problema. Te je, danas, jedino politika u stanju da sjedini ova dva elementa i da tako odgovori na planetarne potrebe našeg društva. Olandova vizija ekonomske, energetske i generacijske tranzicije nosi u sebi elemente razmišljanja Edgara Morena, koji za sebe kaže da je "revolucionarni konzervativac". Konzervativac, jer politika mora da očuva različitosti, a revolucionar, jer je neophodno da se menjaju elementi demokratije, ekonomije i društva. Olandov program, nosi u sebi određenu viziju sadržanu u Morenovim analizama.

Provincijalac

Fransoa Oland 1981. godine u Parizu

Rođen u Normandiji 1954. godine, kao treći i najmlađi sin dobrostojeće porodice, on je do 13. godine živeo bezbrižnim životom provincije, što je u njemu ostavilo duboki trag. Otac, lekar specijalista ORL, bio je aktivista ultradesnice, dok je majka, socijalni radnik, bila naklonjena socijalistima. Fransoa nikada nije prihvatio očeve ideje, ali mu se nikada nije suprostavio zbog njih. Filip, stariji brat, zbog mladalačkog buntovništva, bio je smešten u vrlo strogi katolički pansionat. Fransoa, posmatrajući stariju braću, naučio je da ne ulazi u neposredne duele, prikrivajući svoje neslaganje kroz humor. Uprkos selidbi u Neji-sir-Sen, luksuzno parisko predgrađe, gde je postao sused takođe trinaestogodišnjeg Nikole Sarkozija, koji je živeo u zapadnom delu Pariza, Oland je u duši ostao naklonjeniji provinciji i sporijem ritmu života od onoga koji su vodili Parižani.

Kao student na Političkim naukama i ENA (Nacionalna škola administracije – francuska fabrika elitnih političara) on je već bio očaran Miteranom, a nešto kasnije i svojom koleginicom Segolen Rojal, sa kojom će živeti zajedno skoro tri decenije i imati četvoro dece. Ona će kasnije postati ministar, član prve garniture socijalista, a on će biti prvi sekretar partije i član druge garniture partijskih kadrova. Njihova priča se završila 2006. godine, iz emotivnih razloga, ali i zbog profesionalnog rivalstva. Segolen je sve učinila da postane predsednički kandidat socijalista i da na izborima 2007. godine izgubi od Nikole Sarkozija.

Segolen Rojal i Fransoa Oland ispred pariske Berze

Prve misije koje mu je odredio Fransoa Miteran, bile su u domenu ekonomije, a potom i na terenu. Poslavši ga, prilikom poslaničkih izbora 1981. godine, u Korez da se sukobi sa Žakom Širakom, Miteran mu je učinio uslugu. Mladi i nepoznati političar, zadao je silne muke iskusnom Širaku koji se borio na sopstvenom terenu. Oland je bio eliminisan, ali se od tada vezao za Korez i sebi tu stvorio drugu političku kuću. Karijera mu se nastavila između političkih i partijskih zaduženja, ali i administrativnih (savetnik na Računskom sudu), bez zapostavljanja visokoškolske karijere – docent ekonomije na pariskom Institutu za političke studije.

Pragmatičan i umeren socijalista

Partijske potrebe, posle poraza na parlamentarnim izborima 1986. godine, odvode ga u stručni tim Lionela Žospena, što je jedan od važnijih trenutaka u političkoj karijeri Olanda. Dve godine kasnije postaje poslanik Koreza, a potom i opštinski savetnik grada Tila. Na visoku partijsku funkciju nacionalnog sekretara za ekonomiju, odabran je 1994. godine, a naredne godine, kada je njegov mentor Žak Delor (otac Martin Obri), odbio da se kandiduje za predsednika Francuske, Oland se približio Žospenu. Pošto je Žospen postao šef vlade 1997. godine, on je na svoje mesto prvog sekretara Socijalističke partije predložio Olanda. U borbi protiv Žan-Lik Melanšona, Oland je odabran na tu funkciju, gde je ostao do 2008. godine.

Fransoa Oland, novi sekretar Socijalističke partije i Lionel Žospen 1997. godine

Sarađujući, u okviru partije sa Žakom Delorom i Lionelom Žospenom, Oland je pokazao da on nikada nije bio ideolog partije, nego pragmatičar i umeren socijalista, čija je snaga počivala u sintezi i okupljanju ljudi, ne po karakteru, nego prema ubeđenju. Njegova poznata osobina "da ne ume da kaže - ne", koju je ismevao bivši predsednik Sarkozi, radije pretstavlja životnu strategiju, nego slab karakter. Mnoštvo suparnika koje je Oland eliminasao tokom svoje karijere, mogli bi o tome da posvedoče.

Uprkos visokim funkcijama u okviru partije, Olandu nikada niko nije predložio ministarski portfelj. U okviru partije, mnogi nisu bili zadovoljni njegovim odlukama, posebno 2005. godine kada nije reagovao protiv Lorana Fabijisa i Žan-Lika Melanšona, predvodnika pobune protiv Evropskog ustava. Mnogi nisu shvatili da se 2007. godine uklonio sa puta da bi Segolen Rojal mogla da postane predsednički kandidat.

Prolazak kroz pustinju

Po odlasku sa mesta prvog sekretara Socijalističke partije, 2008. godine, Oland ulazi u prazan prostor i izolaciju. Niko ga više ne traži, niko ga više ni za šta ne pita, niko mu ništa ne nudi. Krajem 2009. godine, razgovarajući sa prijateljima, najviše sa Žan-Pjerom Žujeom, socijalistom i ministrom u Sarkozijevoj vladi, on lagano oblikuje ideju o budućoj predsedničkoj kandidaturi. Njegova žena, Valeri Trirvajler, iskusni politički novinar, stavlja ga pred realnost: "Ti, ili misliš da si najbolji i ideš. Ili, misliš da je neko drugi bolji od tebe i ne ideš." Misleći da je najbolji kandidat za Jelisejsku palatu, Oland je rešio da "ide".

Fransoa Oland, tokom predsedničke kampanje

Tokom 2010. godine, Oland je počeo da se priprema na ličnom i na profesionalnom planu. Držeći se nove higijene života, on je promenio svoj lični izgled. Od nasmejanog okruglastog bucka, prešao je u ozbiljnijeg i mršavijeg predkandidata. Jednom nedeljno, u njegovom birou okupljala se grupa prijatelja iz studentskih dana i sa početka karijere. Neki od njih su bili političari, a neki su radili u drugim domenima. Sebe su posprdno nazivali grupom "3 %", što je bio, prema sondažama, procenat šansi za uspeh Olanda da postane predsednik Republike. Vrlo brzo, oni su se fokusirali na konkurentske kandidate Socijalističke partije. Logično, favorit je bio Dominik Štros-Kan, socijalistički kadar super-teške kategorije i direktor Međunarodnog monetarnog fonda. Istovremeno, sve sondaže su ukazivale da bi jedino on, među socijalistima, bio sposoban da pobedi Sarkozija.

U sâmoj partiji, mnogo njih nije bilo za Štros-Kana, jer ga je videlo kao previše liberalnog socijal-demokratu. Olandova grupa, vrlo pravilno, nalik Nikoli Sarkoziju, procenila je da je DSK popularan, ali da je udaljen od Francuske i njenih svakodnevnih problema. Istovremeno, socijalisti su se odlučili na političku novinu u izboru svog predsedničkog kandidata. Početkom jeseni 2011. godine, trebalo je da se održe javni izbori na kojima će zainteresovani građani, upisani na glasačke liste, glasati za jednog od socijalističkih kandidata. Pobednik bi predstavljao partiju na predsedničkim izborima 2012. godine. Ideja Arnoa Monbura zainteresovala je čitavu naciju i dala ogromnu medijsku izloženost socijalistima. Istovremeno, socijalisti su svojim primerom zadobili sliku modernije i otvorenije partije od Sarkozijevih neogolista. Ovi izbori, na kojima se izjasnilo blizu tri miliona glasača, bili su, potom, usvojeni kao ideja i u protivničkom, neogolističkom, taboru za izbore 2017. godine.

Na predsedničkom putu

Oland, kandidat za socijalističkog predsedničkog kandidata, počeo je da krstari Francuskom, da sreće zvaničnike i glasače i da stvara podnožje svoje kandidature. O sebi je govorio kao o "normalnom" kandidatu, koji bi bio "normalan" predsednik, ukazujući tako na svoje razlike sa popularnim i svetskim Štros-Kanom i sa hiperaktivnim i svemogućim Sarkozijem. Velika eksplozija je stigla 15. maja 2011. godine. Pod sumnjom da je silovao sobaricu u njujorškom hotelu Sofitel, Dominik Štros-Kan je bio uhapšen i zatvoren. Izbio je skandal planetarnih razmera, i DSK, četrdeset pet dana pre zaključivanja liste socijalističkih kandidata, zauvek je zaustavio sopstvenu političku karijeru.

Protivnici DSK su se obradovali, a Oland je zažalio: "Šteta”, rekao je on svojim prijateljima iz grupe "3 %", “baš sam se radovao debati, a pobeda nad njim bi mi donela dodatnu legitimnost." Izgubivši svog glavnog protivnika koji je trebalo da mu bude odskočna daska, Oland se našao suočen sa Martin Obri, favoritom socijalističkih izbora. Sarkozijeva ekipa, koja je očekivala Štros-Kana, procenila je da Obri ima najveće šanse da postane socijalistički kandidat i okrenuli su se ka novom protivniku.

Nezavisno od etiketa "mlitavko", želatinozni" i "smarač" koje su mu lepili i socijalisti i neogolisti, Oland je uspeo da se u prvom krugu nađe deset poena ispred Obri i da u drugom krugu postane socijalistički kandidat za predsedničke izbore. Od tog trenutka, socijalisti, odlučni na svom putu prema Jelisejskoj palati, svrstali su se iza Olanda i potrudili su se da pokažu jedinstveno lice. Oland, dosledan sebi, smatrao je da se ljudi okupljaju, ne po karakterima, nego po ubeđenjima, i od njih je izgradio ekipu koja je neprekidno preuzimala teren Sarkoziju. Nevidljivo, u potpunoj aninimnosti, oni su nosili svog kandidata, favorita svih sondaža, sve do finalne odluke francuskih glasača. Pobedom 6. maja, Oland je postao 24. predsednik francuske Republike.

Pristalice Fransoa Olanda slave pobedu na Trgu Bastilja

Ulazak u pakao stvarnosti

Od ulaska u predsedničku kampanju, pa do pobede, slika Olanda se u potpunosti promenila. Od zabavnog i dobroćudnog, on je postao tvrđi i autoritatvivniji. Odnevši, prvo, pobedu nad samim sobom kroz odluku da postane kandidat, potom, odnevši pobedu u svojoj partiji i postavši kandidat, on je odneo pobedu i nad Sarkozijem, te je postao predsednik. Sledeći korak koji mu predstoji, jeste da izgradi međunarodnu reputaciju, koju on nikada nije imao.

Prvi korak je već načinjen kada je njegovo protivljenje preteranoj ekonomskoj strogosti, kao lošoj strategiji izlaženja iz krize, pronašlo odjek među mnogim ekonomistima Evrope, a i šire. Pol Krugman, američki dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, pohvalio je Olanda i njegovu strategiju napuštanja strogosti. Podrška Nobelovca ogleda se i u pohvali Olandove ideje "pravednijeg društva" koja bi zaustavila "Merkozi" strategiju širenja strogosti.

"Ta strategija ne funkcioniše i nikada neće funkcionisati. Vreme je da se pređe na nešto drugo", kaže Krugman, dodajući da nemački uspeh nije argument da se svi moraju da pređu na strogost, nego je argument koji prikriva ekspanzionističku politiku i pritisak na Centralnu evropsku banku.

"Berlinu se, verovatno, neće dopasti moj zaključak", kaže Pol Krugman "ali, Nemci više nemaju bezrezervnu podršku Jelisejske palate. A to, verovali ili ne, znači da evro i evropski projekt imaju veće šanse da prežive."

Prva strana poseta Fransoa Olanda rezervisana je za Angelu Merkel, da bi se istakla posebnost francusko-nemačkih odnosa u okviru Evropske unije. Međutim, sukob sa Merkelovom po pitanju izbora ekonomskog puta je neminovan. Uprkos podršci mnogih svetskih ekonomista, pregovori sa Nemačkom će biti prva teška misija za novog francuskog predsednika.

Ceremonija predavanja vlasti odigraće se 15. maja, a novi predsednik će istog trenutka morati da se posveti ne samo međunarodnim, nego, pre svega, domaćim problemima. Danijel Kon-Bendit, poslanik evropskog parlamenta, jedan od čelnika francuskih i nemačkih Zelenih, lucidno je prokomentarisao nove prilike: "Pobeda levice nije ulazak u raj, nego je ulazak u pakao stvarnosti."