Odavno zaslužena kazna

Na dan slave Svetog Jovana, Vlada Srbije smenila je dugogodišnjeg upravnika Narodne biblioteke Srbije Sretena Ugričića. Usledila je, potom, orekestrirana podrška smenjenom Ugričiću od strane neformalnog „Foruma pisaca“ i malo obaveštenih pojedinaca o radu Sretena Ugričića kao upravnika. Javnost je odahnula tek kada je, posle nedelju dana, Vlada Srbije na mesto vršioca dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije imenovala Dejana Ristića, istoričara i prevodioca, inače decenijskog nameštenika Ministarstva za rad i socijalna pitanja.

Sreten Ugričić

Ali, prvo da se podsetimo.

Sreten Ugričić smenjen je zbog podrške crnogorskom piscu i savetniku predsednika crnogorskog parlamenta Andriju Nikoloidisu, koji je objavio tekst o tome da bi bilo „civilizacijski iskorak“ da je aktivirana eksplozivna naprava u hali „Borik“ u Banja Luci prilikom obeležavanja godišnjice Republike Srpske, gde su bili politički i verski predstavnici Srbije i Republike Srpske.

Dakle, Sreten Ugričić je smenjen zato što je podržao smaknuće čelnika države koji su ga i postavili na mesto upravnika. Ali da je pravde i istine Ugričić bi bio uklonjen sa tog mesta još pre nekoliko godina. I to, pre svega, što je ugled nacionalne institucije pod njegovim vođstvom potpuno srozan, a došlo je i do uništenja i osipanja dela vrednog fonda knjiga za koji je on bio odgovoran.

Zato se podsetimo događaja koji su u Narodnoj biblioteci Srbije ostali nekažnjeni a morali su nadležni iz Vlade Srbije da reaguju. Jer je ovde reč o instituciji koja u svom posedu ima ono što je najvrednije kod jednog naroda.

Dejan Ristić vd upravnik Narodne biblioteke Srbije

Uništeno hiljadu knjiga

Krajem novembra 2004. godine knjižni fond Narodne biblioteke Srbije bio je ugrožen nekontrolisanim prodorom vode u prostor podzemnog magacina. Tom prilikom potpuno ili delimično je oštećeno više od hiljadu knjiga koje su štampane posle 1868. godine kao i serijske publikacije. Uzrok ove nesreće, prema rečima zapoelnih u NBS- u su radovi na izgradnji platoa Hrama Svetog Save. Tada je Slađana Stojaković, načelnica Sektora za čuvanje i korišćenje fonda rekla da u tridesetogodišnjem postojanju zgrade Narodne biblioteke zidovi jesu prokišnjavali, pukotine su poveremeno uklanjane, i godinama, u suštini, niko na njih nije mislio. Stojakovićka je tada rekla da „iako je u poslednje vreme, posle svake padavine, prokišnjavanje bilo primetno,  nevreme prošlog petka primoralo je portire da 24 časa prazne pune kofe vode“. Tom prilikom kolege novinari ostali su bez odgovora na pitanje: Na koje izdatke su sve potrošene pare dobijene za Narodnu biblioteku proteklih godina?  U „Politici“ je 26. novembra 2004. godine izašao tekst „Putovanje a ne zaštita knjiga“ u kome novinar iznosi niz optužbi na račun Sretena Ugričića, a za koje je saznao od neimenovanih sagovornika u Narodnoj biblioteci. U tom tekstu, između ostalog piše:

„I dok knjige propadaju, uvidom u dokumentaciju biblioteke došli smo do zanimljivih podataka. Lista donatora je podugačka, a među njima su i „Microsoft“  SCG, Fond za otvoreno društvo, kao i mnoge druge organizacije i preduzeća. A novac, umesto da bude utrošen na očuvanje nacionalnog blaga u Narodnoj biblioteci, troši se, kažu sagovornici, na skupa putovanja, klima uređaje, magnetne kartice, unutrašnje kamere ... Između ostalog, nastavljaju zaposleni, upravnik ima četiri zamenika i zaposlene, ali samo one koji su mu „simpatični“, nagrađuje na veoma čudan način ... Reč je o jednoj ružnoj i tužnoj situaciji koja se dešava već petnaest godina unazad. Gubi se identitet naše nacionalne kuće. Narodna biblioteka Srbije propada već godinama... Zgrada propada, a novac od donacija se troši na, za sada, bespotrebne projekte, a najveći deo na upravnikovu „kupovinu glasova“ stimulativnim parama koje on daje kome hoće.“

Već sutradan je u „Politici“ izašao tekst koji  sve navode od prethodnog dana nemušto demantuje. U njemu Sreten Ugričić je u svom prepoznatljivom stilu izjavio da je to delo netačnih nagađanja zlonamernika. I na tome se sve završilo, nijedna državna institucija ili pojedinac u njoj, koji su zaduženi da prate rad Narodne biblioteke Srbije, nije bar proverio navode zaposlenih. Da i ne govorimo da niko nije odgovarao za hiljadu potpuno uništenih ili delimično oštećenih knjiga u depoima Narodne biblioteke.

Zatim, kao što to uvek biva, jedna nesreća nikada ne ide sama. Druga još veća nesreća zadesila je ovu našu nacionalnu instituciju za samo godinu dana od prve. I opet ništa. Sreten Ugričić je ostao na mestu upravnika. O tome je 21. decembar 2005. godine, pisano u Večernjim novostima pod naslovom „Knjige bacili u stari papir“.

Dvorska biblioteka u kontejneru

Tik uz stare, iznošene cipele i džempere, na tezgi na Kalenić pijaci rasprostrte i knjige izbledelih korica. Na svakoj uredno zalepljen registarski broj pod kojim su donedavno bile zavedene u bogatoj riznici Narodne biblioteke Srbije... Na tezgi se našao i zbornik „Dubrovnik“ štampan u Splitu davne 1866. godine. Korice odaju da je primerak prošao tri biblioteke i stotine čitalaca a posle 139 godina obreo se u rukama kupca za 50 dinara ... Na tezgi je završila i „Čitanka“ iz koje su đaci  trećeg razreda u Kraljevini Jugoslaviji učili gramatiku. Prodali su se i „Fruškogorski manastiri“ iz 1927. giodine, ali i „Srbijanka“ iz 1896. godine, neka vrste tadašnjeg ženskog magazina. 

Ovim povodom, osetivši opasnost, a izgovor je bio put u inostranstvo, Sreten Ugričić se nije oglasio, već je za to bila zadužena Vesna Injac, zamenik upravnika Narodne biblioteke Srbije koja je tada izjavila sledeće:

„Godišnje dobijamo oko 50.000 knjiga od donatora i veoma smo im zahvalni na poklonu. Naši bibliotekari, kada stignu primerci, detaljno provere da li te knjige imamo u fondu. Ono što imamo nudimo drugim bibliotekama u zemlji i inostranstvu. Bibliotekari dođu da izaberu šta im treba. Posle svega toga ostanu knjige koje niko neće. Mi ih otpišemo i predamo „Papir servisu“. Tako se radi u svim bibliotekama. To je uobičajena procedura. Nekome ti naslovi deluju vredno ali čim smo ih rashodovali znači da primeraka ima dovoljno i u našem i drugim fondovima“.

Ovo saopštenje Vesne Injac je samo u manjem delu bilo tačno. Ona je namerno ili slučajno „zaboravila“ da kaže da su se knjige iz fonda Narodne biblioteke Srbije, po spisku koji je napravljen za otpis, našle u kontejneru u neposrednoj blizini biblioteke. I sreća da je tako, jer su onda sakupljači sirovina te knjige ponudili tržištu starih knjiga. Tako su zahvaljujući bibliofilima spaseni vredni naslovi, neki s kraja 19. stoleća, a bilo je i puno bačenih primeraka koji su pripadali dvorskoj biblioteci Obrenovića, specijalno koričenih za njih.

I opet nikom ništa. Ugričiću kao najodgovornijem nije uručen otkaz, nastavio je sa radom kao da se ništa nije desilo, ali usledio je njegov postupak koji je bio još gori od prethodna dva. Zahvaljujući njemu potpuno je tada srozan ugled Narodne biblioteke Srbije i to u očima onih koji treba da su joj najvažniji – srpskog naroda.

Sinoć je u Narodnoj bibilioteci Srbije obeleženo 180 godina rada: Svetlana Velmar Janković, Dejan Ristić, Mirko Cvetković

Obmana verujućeg naroda

Evo o čemu je reč!

Svečanim predstavljanjem Miroslavljevog jevanđelja u Hramu Svetog Save u Beogradu počela je, 20. septembra 2007. godine, centralna proslava manifestacije „Dani evropske baštine“. Jevanđelistar iz 12. stoleća nalazi se u specijalnoj kapsuli od stakla u centralnom delu Hrama, koga su čuvala dva policajca sa dugim cevima. U okviru programa nazvanog „Knjiga u hramu 72 sata“ posetioci su mogli da ga vide do podneva 23. septembra. Početak izlaganja vrednog predmeta koji svedoči o srednjovekovnoj srpskoj duhovnosti okupio je u Hramu na Vračaru brojne predstavnike javnosti, crkvene velikodostojnike i članove diplomatskog kora, među kojima su bili i princ Aleksandar Karađorđević i mitropolit crnogorsko – primorski Amfilohije (Radović).

Tim povodom  je na konferenciji za novinare Sreten Ugričić, upravnik Narodne biblioteke Srbije, između ostalog, izjavio:

„Miroslavljevo jevanđelje je zbog rekonstrukcije Narodnog muzeja premešteno kod nas u Narodnu biblioteku Srbije. Kada smo odlučili da ovaj najdragoceniji srpski pokretni kulturni spomenik prikažemo u okviru „Dana evropske baštine“, shvatio sam da je bolje da se Jevanđelje prikaže u hramu nego u biblioteci.“

Sretan Ugričić nije ni trepnuo kada je izgovorio laž. A u laži su kratke noge i naravno  ubrzo se otkrila istina.

Miroslavljevo jevanđelje koje je povodom Dana evropske baštine  bilo izloženo 72 sata u beogradskom hramu Svetog Save nije original, kao što je najavio Sreten Ugričić, već je reč o fototipskom izdanju koje su zajednički pre više godina štampali izdavačka kuća „Dositej“ i Službeni list SCG.

Taj podatak je prva javnosti obelodanila Mira Adanja – Polak u svojoj emisiji na Drugom programu TV Beograd, a to joj je potvrdio i gostujući, jedan od autora kopije Jevanđelja, Veljko Topalović. Mira Adanja – Polak je rekla, tada, da je tim povodom razgovarala i sa Tatjanom Cvjetičanin direktorkom Narodnog muzeja, koja je potvrdila da se original Miroslavljevog jevanđelja sve vreme nalazio u Narodnom muzeju u sigurnosnoj komori.

Da li je moguće da se ovde htelo namerno da se stotine hiljada ljudi obmane i ponizi?! Oni su za ta 72 sata u beskrajnoj povorci defilovali ubeđeni da vide original Jevanđelja, kako im je Sreten Ugričić i najavio, neki su i klečali i molili se nad njim, neki su ostavljali novac ...

Pošto je za laž saznala javnost, usledilo je zvanično saopštenje Narodne biblioteke Srbije. U stvari, saopštenje koje je napisao sam Ugričić, a koje je veoma prepoznatljivo jer je svaka rečenica tako napisana da ne kazuje ništa. U tom saopštenju on između ostalog piše: „ da smisao trodnevene manifestacije u okviru obeležavanja Dana evropske kulturne baštine nije bio verski obred u prisustvu relikvije, nego multimedijalno predstavljanje kulturnog dobra – knjiga uvršćena u UNESK-ovu listu spomenika od univerzalnog značaja za čovečanstvo „Pamćenje sveta“ ... da je do nesporazuma došlo jer deo marketinške kampanje manifestacije nije bio dovoljno precizan i nedvosmisleno istakao da se radi o predstavljanju Miroslavljevog jevanđelja a ne izlaganju originalnog rukopisa. Ako se, zbog manifestacije „Knjiga o Hramu“, bilo ko osetio prevarenim iskreno nam je žao i mi mu se izvinajvamo.“

Šta posle ovog Ugričićevog saopštenja reći. Koga tadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije pravi ludim i ponižava. Pa sve one koji su iz verskih ili drugih pobuda došli da se dive ovom jedinstvenom delu srpske srednjevekovne kulture. Sam Ugričić je u svom obraćanju novinarima na održanoj konferenciji za medije, predstavljajući manifestaciju, rekao da je Jevanđelje zbog rekonstrukcije Narodnog muzeja premešteno u Narodnu biblioteku. Zatim, postavlja se pitanje zašto je trebalo kopija izdanja da bude u staklenoj „specijalnoj komori“, koju su čuvala dva policajca sa dugim cevima, kao i kombi pun naoružanih ljudi ispred Hrama Svetog Save. I na kraju, ukoliko predstavljanje Jevanđelja nije bilo verski obred zašto je izlagano u verskom objektu?

I posle ove bruke nadležni u institucijama koje su zadužene da prate rad upravnika NBS nisu reagovali. A morali su jer je ovaj nemio događaj ponizio hiljade ljudi i potpuno srozao ugled nacionalne institucije koja je zadužena da čuva pamćenje srpskog naroda. Izgleda da ih nije bilo mnogo briga šta građani misle i osećaju, kao što ih nije, tada, bilo briga za ugled Narodne biblioteke Srbije. Dakle, i pored svega Sreten Ugričić je ostao na mestu upravnika još pune četiri godine. I to sve do dana kada je u svojoj bahatosti, zasplepljen privilegijama koje ima, napravio, konačno, grešku koja ga je stajala mesta prvog čoveka NBS.

Očigledno je da ljudima koji odlučuju ko će biti na čelu jedne nacionalne kuće kulture nije bitno što je sajt Narodne biblioteke Srbije, preko noći, prešao sa ćirilice na latinicu, a to Matica Srpska u Novom Sadu nije uradila. Nije im bitno ni što je tim činom Narodna biblioteka Srbije prekršila Ustav Republike Srbije; Ili što nije tokom dugogodišnje rekonstrukcije zgrade i prestanka rada sa korisnicima, iskoristila priliku da izvrši neophodnu reviziju svog fonda; Ili što se u prošloj godini, dok je na čelu NBS  još bio Sreten Ugričić, nije odužila bar jednom skromnom  izložbom o našem jedinom nobelovcu Ivi Andriću. A mogla je jer se u njenim fondovima nalazi izuzetan materijal, nepoznat široj kulturnoj javnosti, o životu i radu ovog velikana srpske književnosti.