Vladimir Dvorniković: autor Karakterologije Jugoslovena koju još vredi čitati

Gorka je ironija da je posle svakog štampanja Karakterologije Jugoslovena, obimnog dela koje je filozof, antropolog i etnopsiholog Vladimir Dvorniković napisao, misleći o Jugoslovenima kao o jedinstvenoj, integralnoj naciji, usledilo ili krvoproliće među ”braćom”, ili bez oružja sprovedeno, ali ipak traumatično rasturanje dotadašnje državne zajednice. Naime, knjiga je prvi put objavljena kod “Gece Kona” 1939, dok je počinjao Drugi svetski rat. Reprint s pogovorom Vladete Jerotića objavila je Prosveta 1990, u predvečerje novog ratnog sukoba i raspada SFRJ. Ista kuća je 2000. godine ponovo štampala prethodno izdanje, a samo šest godina kasnije došlo je i do razdvajanja ”dva oka u glavi” - Srbije i Crne Gore.

Prosvetino izdanje Karakterologije Jugoslovena iz 1990. godine

Krah Jugoslavije ali ne i Karakterologije Jugoslovena

Jugoslovenski projekat je, dakle, doživeo potpuni krah. Ali da li to znači da čitanje Karakterologije, ako nisu u pitanju profesionalni razlozi, više nema nikakvog smisla? Ono što su o njoj sami pisali, izjavljivali za medije, i 2006, prilikom obeležavanja 50 godina od smrti njenog autora, govorili uvaženi stručnjaci – psihijatar Jerotić, psiholog Žarko Trebješanin i etnolog Bojan Jovanović - ukazuje da Dvornikovićevo najvažnije, životno delo ne treba da padne u zaborav. Mišljenja ovih ljudi podudarila su se u tome da je Karakterologija izuzetno dragocena u ravni etnopsiholoških razmatranja tradicionalnih kulturnih sadržaja naroda koji, posle nestanka jedne, žive u nekoliko država. I da je Dvorniković bio odličan poznavalac i kritičar njihovog mentaliteta.

A taj mentalitet se nije toliko promenio da knjiga ne bi i danas delovala sveže i aktuelno. To može da pokaže i samo nekoliko odlomaka. Recimo ovih:

-Kad sam vodio po Zagrebu jednog nemačkog naučnika koji je došao da nas proučava, on iznenada, kao u čudu, zasta na jednom uglu i upita:”Za ime boga, šta rade ovi ovde? Da nije neki zbor?” Ali nije bio zbor. Bila je to samo jedna od onih kafana u kojima razni geniji, duboko informisani i još dublje zabrinuti patrioti, bistre situaciju i kritikuju - tuđa dela i rad. Kad sam mu stvar rastumačio, znajući da toga nema u njegovoj otadžbini, nemački profesor samo se značajno nasmešio i pogledao na svoj časovnik: Bilo je tačno 11 časova pre podne!

-Mnogi i mnogi Jugosloven iživi svoj život sa značajnom iluzijom, samosvešću i utehom: da ”je mogao” ili da ”bi mogao” i ovo i ono - samo kad ”bi hteo”.

-Jugoslovenski čovek, po svojim duševnim dispozicijama, politički je ekstremist. Krilatica koja će njega da pokrene ima da bude određena i krajnje zaoštrena, pre svega slična bojnom pokliču, kadra da u njemu oživi i podigne ogorčenog borca. Što god je umereno, kompromisno, racionalizovano, ne može da razigra njegov politički temperament ili uopšte da podstakne njegovo dublje interesovanje.

Dobra ilustracija za aktuelnost Karakterologije nalazi se i u njenom zaključku u kome, pored ostalog, stoji da se u duševnim osobinama Jugoslovena kombinuju, izmenjuju, ali i sukobljavaju severnjački i južnjački, zapadnjački i orijentalni životni tip. Da su melos i umetnost najdublji izraz njegove melanholične osećajne prirode i kolerično obojenog temperamenta, a da osnovni tip životne reakcije pokazuje pretežno odbrambene, repulzivne crte, uz razdražljivu ćud i krajnju povučenost u ispoljavanju. Posle ovih rečenica sledi konstatacija:

“I naklonost ka ekstremnosti u svim oblicima životnog reagiranja, počevši od naglih emocionalnih prelaza iz depresije u ekscitaciju (melos!) pa do kratkog i slabo iznijansiranog razmaka između moralnih krajnosti surovog egocentrizma i ‘bolećive’ ganutosti, potiče takođe iz ovog osnovnog, prastarog, nikad do kraja izmirenog dvojstva“.

Pojava dela koje je Dvorniković pripremao gotovo dve decenije izazvala je burne reakcije, od oduševljenja do izrazito negativnih komentara s različitih strana, pa čak i optužbi za podržavanje fašističke rasne teorije. Karakterologija Jugoslovena učinila je svog pisca slavnim, ali i trajno nepoželjnim i za nacionaliste, i za one zagovornike ideje “integralnog jugoslovenstva” koji su priželjkivali idealizaciju nacionalnog karaktera, i za vlastodršce. Ona je uništila svaku šansu da ovaj erudita, nekadašnji univerzitetski profesor, ikad obnovi karijeru. A njegova karijera bila je zbilja neuobičajena. Kao i njegov privatni život.

Borba ideja, još jedno važno Dvornikovićevo delo, koje je 1995. ponovo objavio Službeni list

Penzionisan u 38-oj!

Dvorniković je rođen 28. jula 1888. u Severinu na Kupi, kao najstarije od jedanaestoro dece u porodici. Njegov otac Ljudevit-Lujo bio je pedagog, a majka Marjana, rođena Kovačević, učiteljica i publicistkinja. Kako su mu se roditelji selili sa službom, osnovnu školu je pohađao u Drežniku i Zemunu, a gimnaziju u Sarajevu. Studije filozofije upisao je 1906. u Beču, gde je i doktorirao 1911. kod Fridriha Jodla. Zbog projugoslovenske orijentacije, tokom studiranja je ostao bez austrougarske državne stipendije, a u vreme Prvog svetskog rata je s mesta suplenta Velike realke u Sarajevu proteran u Bihać. U tom gradu, u kome su se kao prognanici zatekli mnogi visoki intelektualci, predavao je u gimnaziji.

Po završetku rata prelazi u Zagreb. Najpre radi u muzičkoj školi, a 1919. postaje docent na Filozofskom fakultetu. Za redovnog profesora na Katedri za teoretsku i praktičnu filozofiju i za istoriju filozofije postavljen je u proleće 1925, ali je već početkom 1926, u svojoj 38. godini, penzionisan. Njegovi kursevi su bili tematski veoma aktuelni, originalni i zanimljivi. I baš u tome je ležao problem. Nisu se uklapali u strogi akademski duh Sveučilišta, preciznije rečeno, kreativni profesor je došao u sukob sa školsko-filozofskim krugom okupljenim oko Alberta Bazale. Bitnu ulogu u tom neobično ranom penzionisanju svakao su odigrali i politički stavovi koje je Dvorniković slobodno iznosio. Zastupao je “integralno jugoslavenstvo“, čime je iritirao ljude usmerene na nacionalno, ali je i osuđivao politikantsku demagogiju i prividnu demokratičnost tadašnjeg režima.

Kada je uklonjen s fakulteta, ovaj čovek širokog duha i obrazovanja napisao je oglede Tipovi negativizma i Psihopatska demagogija, u kojima je razobličio mediokritete i vladavinu najgorih. Održao je više od 400 javnih predavanja u Jugoslaviji, Beču, Pragu i Cirihu. Bio je odličan govornik i tim predavanjima je izazivao divljenje. Objavio je i niz studija, eseja, članaka, prikaza i kritika. Dopisivao se s velikim brojem poznatih naučnika i filozofa - s Vilhelmom Vuntom, Alfredom Adlerom, Gerhardom Gezemanom, svojim profesorom Jodlom, Branom Petronijevićem, Dragutinom Prohaskom, Ksenijom Atanasijević, Kolomanom Racom… Početkom 1933, u vreme kratkotrajne milosti režima, posle okončanja Šestojanuarske diktature, postao je pomoćnik ministra prosvete u vladi Srbije, ali se na tom položaju zadržao samo do jeseni sledeće godine, kada je ponovo penzionisan. Bio je član Srpskog psihoanalitičkog društva, osnovanog 1937. u Beogradu, i pisao je o Vuntu, Frojdu, Jungu, Adleru, Ribou, Le Bonu, Vircburškoj školi, geštalt psihologiji…

Geca Kon mu je godinama novčano pomagao dok je radio na Karakterologiji Jugoslovena. U toku Drugog svetskog rata živeo je povučeno i nije objavljivao. Kada je rat završen, zaposlio se kao član Komisije za izradu nomenklature u građevinarstvu, pa zatim, nakratko, kao honorarni nastavnik u Brodarskoj školi. Zapravo, on nije ni mogao da se nada nekoj zavidnoj poziciji. U novoj Jugoslaviji, kao građanski orijentisan intelektualac, smatran je ideološki nepodobnim. Predratna dela mu nisu ponovo štampana, niti mu je dopušteno da objavljuje bilo šta osim manjih članaka. Kako je primetio Žarko Trebješanin, on je sve to podnosio s filozofskim mirom. Izdržavao se prodajući svoje akvarele - rezultat velike strasti prema slikarstvu. Umro je u Beogradu 30. septembra1956. usled komplikacija izazvanih jednom rutinskom operacijom. Priča se da je njegova supruga, da bi ga sahranila, morala da proda sliku Jovana Bijelića koju mu je sam umetnik davno poklonio. Ta žena, veliki Dvornikovićev oslonac još od zagrebačkih dana, bila je pozorišna glumica Jovanka Jovanović, i danas često spominjana zbog svoje ranije veze s pesnikom Jovanom Dučićem.

Izbegao idealizovanje “jugoslovenskog čoveka”, klonio se konačnih sudova

Bibliografija Vladimira Dvornikovića broji čak 472 jedinice. Karakterologiji prethode i s njom su tesno povezane Studije za psihologiju pesimizma (1923-1925), Psihologija slovenske melanholije (1925) i Borba ideja (1937).

Po filozofskom opredeljenju, Dvorniković je bio blizak filozofiji duha i filozofiji života duhovnonaučnog usmerenja. A kada je reč o psihologiji i karakterologiji naroda, on je na to područje smelo primenio iskustva psihologije koja se bavila individualnim karakterom – iskustva Frojdove psihoanalize, Adlerovog i Jungovog dela, Tako se, prema rečima Vladete Jerotića, izložio kritici ne samo pozitivista, marksista, sociologa i psihologa prirodnonaučne orijentacije, već i predstavnika duhovnonaučne filozofske misli, mada u manjoj meri.

Jerotić u pogovoru Karakterologije naglašava da se njen autor, iako bez sopstvenog, originalnog filozofskog stava,”trudio i u mnogo čemu uspeo da ostvari ‘nemoguće’: sintezu ogromnog činjeničkog i spekulativnog materijala iz tako prostranih i međusobno udaljenih oblasti znanja i veština, kao što su etnologija i filozofija, psihologija i književnost, nauka i religija, istoriografija i muzikologija itd, prenoseći relativno objektivno onovremena saznanja iz kulturne antropologije na svoj glavni predmet proučavanja: karakterologiju Jugoslovena”.

U Dvornikovićevoj knjizi sa više od hiljadu strana mogu se pronaći neverovatno lucidna zapažanja o epskoj poeziji, tužbalici, sevdalinki, psovki, melanholičnoj crti Jugoslovena, njihovoj sklonosti ka humoru i ironiji, političkom ponašanju, što dovoljno govori o raznolikosti tema koje je obuhvatio, ali i dubini njegovih uvida.

Pišući ovo delo, Dvorniković se najviše oslanjao na Balkansko poluostrvo Jovana Cvijića i Gezemanovu Tipologiju srpskohrvatskog narodnog karaktera, i za osnovu pri izvođenju svojih karakteroloških zaključaka uzeo je nekada najmnogobrojniju, jezički i etnički najhomogeniju srpsko-hrvatsku ”dinarsku” grupu. Dok kod Cvijića “dinarski tip” reprezentuje ”balkanskog”, kod njega je reprezent takozvanog jugoslovenskog čoveka. Sakupivši mišljenja merodavnih autoriteta, pružio je njegov fizički, duševni i duhovni portret. I to bez želje da ga idealizuje. Izložio je i pozitivne i negativne osobine jugoslovenskih naroda. U prve je ubrojio časnost, ličnu hrabrost, izuzetnu inteligenciju, živost i oštrinu duha, nadarenost za umetnost, a u druge, nedovršenost volje, lenjost, lukavost, osvetoljubivost, inat, zlopamćenje, sujetu, bolesnu ambiciju, impulsivnost... Gledao je da ne izriče konačne sudove jer su, kako je rekao, i karakteri naroda samo relativno ustaljeni, i oni ostaju i menjaju se pod izvesnim uslovima kroz vekove. Nije smatrao da daje potpuno zaokruženu sliku karaktera našeg narodnog bića, već da njegovo delo treba da bude podstrek za dalja i još objektivnija istraživanja.

Vrnjci, Dvornikovićev akvarel koji se našao u ponudi aukcijske kuće Madl’Art

Osnovane i neosnovane kritike Dvornikovićevog kapitalnog dela

Kao, verovatno, najslabije i najspornije poglavlje u Karakterologiji, Vladeta Jerotić je označio ono pod nazivom ”Jugosloveni, umno jedan od najobdarenih naroda”, u kome se iznose neprihvatljivi i kasnije odbačeni nalazi kraniometrije, odnosno uverenje da je merenje dimenzija glave važno za utvrđivanje umnih sposobnosti pojedinca i rase. Ali to je, po Jerotiću, jedno od retkih Dvornikovićevih zastranjivanja.

On je često napadan kao navodni zastupnik rasne teorije, ali takvi napadi su krajnje neopravdani jer se na nedvosmislen način izjasnio protiv etnopsihologija i karakterologija koje su između dva svetska rata zasnivane na ”naučnom” vrednovanju rasnih osobina. Opisivao ih je kao popularnu ili polunaučnu psihologiju rasa. U Karakterologiji je naglasio da je vrlo opasno govoriti o superiornosti ili višoj kulturnoj obdarenosti neke rase.

”Sve rasne odlike i kvaliteti relativne su ‘vrednosti’ prema tome iz kojeg rasnog životnog osećanja i ukusa i koje kulture prosuđujemo neki rasni tip”, zapisao je Dvorniković i nešto dalje konstatovao da svuda, pored rasnih superiornosti, postoje kao pandan i rasne inferiornosti. Priznao je da bi se našao u neprilici kad bi ga neko pitao kom rasnom tipu bi želeo da u potpunosti pripada.

“Bože sačuvaj, samo ne takve dileme! Sve ‘čiste rase’ i svi rasni tipovi u svojoj krajnjoj izraženosti karikirane su jednostranosti ‘ideje čovek’”, objasnio je.

Dvorniković je takođe optuživan da je u ovoj knjizi zastupao interese kraljevske dinastije, ali se iskrenost njegovog zalaganja za jedinstvo Jugoslavije, s obzirom na projugoslovenska ubeđenja koja je imao još kao student, teško može dovesti u pitanje.

Ovom filozofu i naučniku se u novije vreme najviše zamera to što je, želeći da ocrta jedinstveni nacionalni, kulturni i duhovni identitet Jugoslovena, razlike među njima ostavio na margini svojih promišljanja. Bojan Jovanović je, na primer, u jednom novinskom tekstu iz 2000. godine izneo takvu kritiku Karakterologije, napomenuvši da u njoj ipak ima i mesta na kojima Dvorniković skreće pažnju na neka nacionalna i verska svojstva koja bi mogla da ugroze duh zajedništva. Jasno je da je strepeo od toga. U zaključnom poglavlju knjige on kaže:

”U svojoj današnjoj duševnoj formi Jugosloven, kao pojedinac, zakočen je još u samom sebi; Jugosloveni, kao narod i društvena zajednica, koče jedan drugoga i jedni druge. To je naša poslednja i po današnju generaciju najvažnija dijagnoza – dalje preko toga karakterologija ne može i ne sme da ide”.

Posle svega što se dogodilo na bivšem jugoslovenskom prostoru, ova izjava o “kočenju” zvuči proročki. U svakom slučaju, Dvornikovićevo kapitalno delo podstiče na razmišljanje.

Dobro upućeni u njegov opus, a naročito Jerotić i Trebješanin, pokazali su svojim komentarima da bi i Borba ideja mogla da bude vrlo zanimljiva današnjem čitaocu. Zbog opservacija o nacionalnoj i iznadnacionalnoj kulturi i civilizaciji, o protivdržavnom, negativističkom duhu uvek prisutnom u slovenskoj religioznoj, etičkoj i socijalnoj ideologiji, o demagozima, o tamnoj strani epskog čoveka, tačnije o pokoljenju kod koga se heroizam pomalo pretvara u pozu i teatralnost…