Mihajlo Pupin – jedinstveni srpski naučnik, diplomata, lobista i dobrotvor

Bio je doktor nauka. Profesor matematičke fizike i teorijske elektrotehnike na Kolumbiji, jednom od najstarijih i najboljih univerziteta u Americi. Na njemu je mentorskim radom stvarao nobelovce, a sam je stekao svetsku slavu i ogromno bogatstvo pronalascima sa širokom primenom u radio-vezama, telegrafiji i telefoniji. Inženjeri iz Beograda su do 2013. otkrili 41 osnovni patent ovog izumitelja, i utvrdili da je imao najmanje 43 analoga tih patenata u raznim zemljma. Reč je, naravno, o genijalnom Mihajlu Pupinu (1854 – 1935), najpoznatijem po Pupinovim kalemovima koji se koriste za prenos telefonskog signala na većim rastojanjima. Proces njihovog uključivanja u liniju je, njemu u čast, nazvan pupinizacija.

Srpski naučnik je razvio i metodu brzog rendgenskog snimanja, i to samo godinu dana posle Rendgenovog otkrića X-zraka. Jedan je od osnivača Nacionalnog savetodavnog komiteta za vazduhoplovstvo (NACA), koji je kasnije prerastao u NASA, bio je član američke Nacionalne (NSA) i predsednik Njujorške akademije nauka, predsednik Univerzitetskog kluba u Njujorku i Američkog društva za unapređenje nauke, počasni doktor 18 američkih univerziteta, a pred kraj života i beogradskog, član Francuske akademije nauka i Srpske kraljevske akademije... U nekoliko navrata je imenovan u odbore Bele kuće koji su se bavili pitanjima razvoja zemlje. Kad je Amerika ušla u Prvi svetski rat, istraživao je načine za okrivanje podmornica i uspostavljanje telefonske komunikacije između aviona. Napisao je autobiografiju Sa/Od pašnjaka do naučenjaka (From immigrant to Inventor), i za nju 1924. dobio Pulicerovu nagradu.

Mihajlo Pupin

Za obe Jugoslavije – previše Srbin

Amerika mu se dostojno odužila za sve što je dao njoj i celom svetu. Primio je zahvalnicu predsednika Vorena Hardinga. Fizičke laboratorije na Univerzitetu Kolumbija i danas nose njegovo ime, i on tu, jedini pored Njutna, ima svoju stolicu. Po njemu su nazvane medalje ovog univerziteta za doprinos u nauci, kao i jedan krater na Mesecu, brod američke ratne mornarice u Drugom svetskom ratu… Ali na našim prostorima on je polako padao u zaborav, ne toliko kao naučnik, koliko kao čovek koji je dao nemerljiv doprinos zemlji čiji državljanin nikada nije bio. Ima mišljenja da je do toga došlo jer je bio previše Srbin za obe Jugoslavije.

Situacija se, međutim, u poslednjih petnaestak godina menja. Interesovanje za Pupina raste, pogotovo od 2014. i 2015, kada su svečano obeležene godišnjice njegovog rođenja i smrti. Za to je naročito zaslužna dvaput produžavana interaktivna izložba u Istorijskom muzeju Srbije pod nazivom Pupin – od fizičke do duhovne realnosti, i jedna od njenih autorki - Aleksadra Ninković - Tašić, predsednica Obrazovno-istraživačkog društva “Mihajlo Pupin”. Ona je na izložbi držala predavanja, nastupala je na televiziji, davala intervjue za štampane medije, i pri tom iznosila malo poznate činjenice koje je pronašla u američkim i drugim arhivama tokom dugogodišnjeg izučavanja života i rada briljantnog pronalazača. “Oživela” ga je i izložbom Tesla i Pupin na istom putu, sajtom Virtuelni muzej Mihajla Idvorskog Pupina i knjigom Zvezdobrojci. To su učinile i neke druge knjige. Recimo, Zvono slobode – Pupinova diplomatija Željka Šajna; novo izdanje Pupinove autobiografije koje je pripremio Miroslav Stanković, s tekstom o Svetom Savi, uklanjanim posle Drugog svetskog rata, s reprodukcijama umetničkih slika i fotografijama koje svedoče i o velikanovoj zainteresovanosti za likovnu umetnost i istoriju, i originalnim naslovom Od useljenika do pronalazača; kao i dvojezična knjiga Mihajlo Idvorski Pupin: tekstovi u američkoj štampi 1912–1920, koju je Stanković priredio s profesorom Đorđem N. Lopičićem.

Iz svega što se do sada moglo saznati o Pupinu proizilazi da mu dugujemo daleko više od ostatka čovečanstva. On je u Novom svetu brinuo o Srbima i drugim Slovenima, bio je, kažu upućeni, najveći srpski lobista svih vremena, slao je iz Amerike novac i dobrovoljce dok se na Balkanu ratovalo, na Pariskoj mirovnoj konferenciji je svojim uticajem proširio granice Kraljevine SHS. I najzad, taj čovek rođen u banatskom selu Idvor, koje je tada pripadalo Austrijskom carstvu, taj sin nepismenih seljaka, siromašni pastir koji se u Sjedinjenim Državama iškolovao, proslavio i obogatio isključivo svojim radom, poklonio je gotovo sav kapital stanovništvu kraljevine u kojoj nije živeo, u prvom redu srpskom narodu.

Pupin na prvom sastanku Nacionalnog savetodavnog komiteta za vazduhoplovstvo (NACA) 1915. godine. Iz ovog komiteta je kasnije nastala NASA

Društveno-politički angažman u mladosti i među iseljenicima u Americi

Pupinova društveno-politička angažovanost započela je rano, još dok je bio učenik Više škole u Pančevu. Družio se sa srpskom omladinom koja je protestovala protiv Austrougarske carevine i kao osamnaestogodišnjak učestvovao u sukobu podeljene mladeži u prvomajskoj povorci. Žandarmi su ga tada uhvatili sa nogom na oborenoj austrougarskoj zastavi. Zbog toga bi bio izbačen iz škole da se za njega nisu založili profesori i viđeniji Pančevci, predloživši da se talentovani, buntovni mladić po završetku školske godine pošalje u Prag da tamo stiče dalje obrazovanje. Tokom dvogodišnjeg boravka u češkoj prestonici, Pupin se upoznao s pobornicima panslavizma Rigerom i Palackim i nastavio sa svojim nacionalnim angažovanjem i propagandom. Prag napušta zbog smrti oca i želje da majku oslobodi materijalnih izdataka. Odlazi u “obećanu zemlju”, u kojoj radi teške fizičke poslove i istovremeno uči, i uspeva da se 1879. upiše na prestižni Kolumbija koledž, a 1883. diplomira kao najbolji u generaciji. U Njujorku menja ime u Mihajlo Idvorski Pupin da bi naglasio svoje srpsko poreklo. Postdiplomske studije je završio u Kembridžu, zatim je u Berlinu studirao eksperimentalnu fiziku kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca. U ovom gradu je odbranio doktorsku disertaciju 1889, i iste godine održao “zavetni govor” na jubilarnom vidovdanskom pomenu kosovskim junacima. Posle stečenog doktorata, vraća se na Kolumbiju, i tu predaje pune četiri decenije.

Pupin je u Americi počeo aktivnije da se bavi društvenim radom 1907. Osnovao je Slovensko iseljeničko društvo, čiji je zadatak bio da dočekuje imigrante slovenskog porekla i pomaže im da se snađu u novim prilikama.

“Amerikanac po obrazovanju ali Srbin po rođenju“, kako je sam za sebe govorio, jedno vreme je plaćao činovnika u njujorškoj luci da kad pristanu brodovi iz Evrope uzvikuje: “Ima li Srba?” Svi srpski došljaci su od Pupina već tu dobijali po sedam dolara da im prvi koraci u nepoznatom svetu budu lakši.

Kada je 1908. izvršena aneksija Bosne i Hercegovine, među iseljeništvom shvaćena kao onemogućavanje oslobađanja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, u Njujorku je osnovan Središnji odbor iseljenika, a Mihajlo Pupin izabran za predsednika. Na prvom zvaničnom svesrpskom zboru održanom 1909. u Klivlendu, Pupin je nadahnuto govorio o jedinstvu naroda i njegovim potrebama. Na kraju je predložio novi naziv organizacije – Savez sjedinjenih Srba “Sloga”, i za njeno sedište odredio Njujork. Glavni cilj Sloge bilo je ujedinjenje svih srpskih saveza u Americi. Međutim, do njega je došlo tek 1929. godine, kada je u Pitsburgu formiran Srpski narodni savez. Naime, iz Sloge se, usled sukoba, 1910. izdvojio Srbobran, savez koji je okupljao Srbe iz Hrvatske. Odnosi između ova dva saveza bili su toliko zaoštreni da je dolazilo i do sudskih sporova, a netrpeljivost se širila preko glasila koja su im bila bliska.

Srbi u Sjedinjenim Državama su, posle aneksije Bosne i Hercegovine i osnivanja Srpske narodne odbrane u Beogradu, počeli da formiraju i odbore ove organizacije. Pupin ju je 1914. centralizovao i postao njen predsednik. A još 1912. je postavljen za počasnog konzula Kraljevine Srbije u SAD, i bio je na tom položaju do 1920. Jedan od njegovih prvih poteza na mestu konzula bilo je povezivanje srpskog i američkog Crvenog krsta.

Pomoć Srbiji i Crnoj Gori u ratovima

Na samom početku Balkanskih ratova, uvaženi naučnik je srpskim doseljenicima uputio poziv za slanje novčane pomoći u Srbiju i Crnu Goru poručivši da se “ne bori samo onaj koji puškom puca i mačem seče, nego i onaj koji se žrtvuje za sredstva u borbi”. U vreme ovih ratova finansirao je i izdavao besplatni dnevni list Srpski dnevnik radi obaveštavanja “amerikanskih Srba” o događajima u njihovom zavičaju, i stalno tražio američku podršku u borbi za oslobođenje balkanskih naroda od osmanskog carstva. U tu svrhu je u američkoj štampi pisao o turskoj feudalnoj tiraniji.

A pošto je Gavrilo Princip u Sarajevu, na Vidovdan 1914, ubio Franca Ferdinanda, istog dana je u Univerzitetskom klubu u Njujorku održao govor u kome je austrougarsku represivnu politiku označio kao glavni razlog tragedije. U tekstu “Austrija je kriva”, objavljenom u Njujork tajmsu, istakao je njeno “nepodnošljivo i arogantno” ponašanje i tvrdio da napad na nadvojvodu nije izveden na nagovor Beograda. U drugom tekstu je naglasio da je ultimatum bio samo izgovor, dok je pravi razlog agresije na Srbiju ambicija Austrougarske “da osvoji luku u Egejskom moru i kontroliše istočnu obalu Mediterana”.

U avgustu 1914, novinar Njujork tajmsa piše da je profesor s Kolumbije na skupu u Centralnoj operi doveo Slovene do pomame svojom osudom Habzburga, i da su oni obećali pomoć u novcu, a ako zatreba, i krvi, kako bi pomogli Srbiji.

Srpska nesloga i u ratu

Konzulat Srbije na početku Velikog rata nije imao nikakve instrukcije o slanju dobrovoljaca iz Amerike u redove srpske vojske, ali je Mihajlo Pupin pružao novčanu pomoć svim pečalbarima koji su samoinicijativno kretali ka napadnutoj Kraljevini a nedostajala su im sredstva za put. Kako u knjizi Amerikanci – srpski dobrovoljci iz SAD (1914-1918) beleži istoričar Milan Micić, on je 1914. pomogao i odlazak crnogorskih državljana i dobrovoljaca u Crnu Goru obezbeđujući im novac i besplatan pasoš. Politika srpske vlade prema dobrovoljačkom pitanju menja se posle ratnog poraza 1915. i povlačenja preko Albanije do Krfa, međutim, organizovano prikupljanje dobrovoljaca u Sjedinjenim Državama proticalo je uz velike teškoće zbog njihove vojne neutralnosti sve do aprila 1917, ali i zavada u tamošnjoj srpskoj zajednici, pre svega onih između Sloge i Srbobrana.

Potpukovnik Milan Pribićević, poslat 1916. u SAD kao šef vojne misije Kraljevine Srbije, uspostavio je dobre odnose sa Srbobranom, a sukobljavao se sa Slogom i Pupinom. Pribićević je nastojao da regrutuje ne samo Srbe, već i Hrvate i Slovence, dok je Pupin bio za regrutaciju isključivo američkih Srba, možda razočaran time što su se Hrvati i Slovenci u zanemarljivom broju odazivali pozivu da pođu za Solun, iako ih je bilo tri do četiri puta više nego srpskih useljenika.

Iz vojne misije u SAD, vlada na Krfu je obaveštavana da se Pupin, pod uticajem svoje okoline, zapravo protivi slanju omladine na front. Recimo, u izveštaju majora Srdana Gajića, koji je došao na Pribićevićevo mesto, stoji da je ljudima oko Pupina u interesu da u Americi ostane što više našeg naroda na čiji bi račun oni živeli, i da su profesora ubedili da je bolje da posle rata tamo bude puno glasača koji bi “kroz njegova usta mogli stavljati američkoj vladi zahteve u korist Srbije”. Iako ga je vlada u izbeglištvu podržala, velikog Banaćanina je veoma pogodila ova nesloga među Srbima u SAD. Ipak, nije se jadao, već je nastavio da neumorno radi za dobrobit Kraljevine.

I upravo je Mihajlo Pupin bio taj koji je predsednika Vudroa Vilsona, druga iz studentskih dana i sabrata iz masonske lože, zamolio da odobri mobilizaciju građana srpskog porekla kako bi otišli da brane svoj narod. Odobrenje je stiglo u martu 1917, a Pupin je poručivao američkim Srbima: "Braćo, zovu vas ratnici, ne da ih zamenite, već da stanete pored njih na bojištu, na mesta poginulih drugova”.

Prema podacima koje je u jednom intervjuu izneo profesor Vladimir Grečić, stručnjak za srpsku dijasporu, iz SAD je u francusku bazu u Bizerti, u Tunisu, stiglo 5.026 dobrovoljaca. Tu su prolazili vojnu obuku, posle koje su raspoređivani u jedinice srpske vojske i upućivani u Solun. Drugim putevima je došlo još oko 1.000 američkih Srba. Zbog toga što su ih angažovale vođe Srpske narodne odbrane i njen predsednik Mihajlo Pupin, Srbi u Americi su za ove dobrovoljce govorili da su Pupinova narodna vojska.

Srpski dan u Americi

Zasluga profesora s Kolumbije je i to što je leta 1915. u ratom opustošenoj Srbiji boravilo 25 studenata s njegovog univerziteta, poreklom iz uglednih i uticajnih njujorških porodica. Oni leče bolesne i raznose hranu, a kući šalju pisma u kojima sa oduševljenjem govore o srpskom narodu. Ta pisma se objavljuju u novinama i univerzitetetskom glasilu.

Jedna od, doskora, malo poznatih stvari o Pupinu jeste i podatak da je uoči proboja Solunskog fronta čitavu imovinu stavio pod hipoteku da bi srpska vojska dobila opremu i naoružanje. Naime, vojni liferanti saveznika nisu hteli da daju robu na veresiju vojsci zemlje čija je vlada u izbeglištvu na nekom malom grčkom ostrvu. Tek kada je Pupin založio sve što je imao, počela je isporuka neophodnog materiala.

Aleksadra Ninković - Tašić je obelodanila da su profesori Beogradskog univerziteta izračunali da je on za vreme Velikog rata, u današnjem novcu, “ubrizgao” čak dve milijarde dolara u Kraljevinu Srbiju i Kraljevinu Crnu Goru. Dve trećine ove sume je otišlo Srbiji, a jednu trećinu je slao Srbima u Crnoj Gori. Zbog toga je dobio orden kralja Nikole.

Aleksadra je takođe otkrila da su u arhivama Ef-Bi-Aja nađena 133 dokumenta koja pokazuju da je, sve od aneksije Bosne i Hercegovine, naučnik praćen dok se borio za srpske interese. Austrougarska i neke druge države tražile su da se proveri da li se on ponaša u skladu sa američkom politikom. Ambasador crno-žute monarhije Konstantin Dumba ga je posebno oštro napadao. Agenti istražnog biroa opozvani su tek 13. maja 1915, o čemu je obaveštena Austrougarska, uz konstataciju da Pupin nije činio ništa protiv nacionalnih interesa SAD.

Od njega je potekla inicijativa da 28. jula 1918, na četvrtu godišnjicu austrougarske objave rata Srbiji, Vudro Vilson proglasi Srpski dan. Iznad Bele kuće, kao i na svim zgradama i javnim institucijama u glavnom gradu SAD, tada se prvi put u istoriji zavijorila neka druga zastava sem američke – srpska. Vilson je tog dana održao i govor o herojstvu Srba, koji je pročitan u crkvama širom Amerike i objavljen u većini novina. Američka ambasada u Beogradu je jula prošle godine podsetila našu javnost na ovaj događaj i video spotom odala počast Mihajlu Pupinu.

Uloga u smanjenju ratnog duga i “crtanju” granica Kraljevine SHS

Po završetku rata, slavni naučnik je presudno uticao i na konačne odluke Pariske mirovne konferencije, koja je trajala od 18. januara 1919. do 21. januara 1920. U Pariz ga je pozvao Nikola Pašić, znajući da delegaciju koju predvodi čeka ogorčena borba za priznavanje nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i utvrđivanje njenih granica. Računao je da će Pupinovo prijateljstvo sa američkim predsednikom, s državnim sekretarom Robertom Lansingom i Daglasom Džonsonom, zaduženim za izradu predloga graničnih linija na Balkanu, biti od ogromne koristi. I nije se prevario. Velikan iz Idvora je izdejstvovao značajno smanjenje ratnog duga Americi i praktično “iscrtao” granice novostvorene kraljevine.

O postignutom finansijskom sporazumu, on je novinaru Srpskog dnevnika rekao da bi u Beogradu “trebalo da zvone sa Saborne crkve” zbog svega 32 procenta duga koje “mi” moramo da plaćamo. Ispričao je i ovo:”Nikad neću zaboraviti prvu jugoslovensko-američku sednicu u januaru. Na opšte zahtevanje i ja sam održao jedan šaljiv govor: Izjavio sam da je jugoslovenski seljak spreman da živi o crnom hlebu i o crnom luku dok ne isplati dugove svoje države, ali neće dopustiti da mu se oduzme ni hleb, ni luk. Ni sa lukom bez hleba, ni sa hlebom bez luka, jugoslovenski seljak ne može ni pomisliti da isplati dugove ma kome, pa čak ni Americi”.

U vreme Pupinovog dolaska u Pariz borba za utvrđivanje granica jugoslovenske države bila je izuzetno teška. Italija je na osnovu Londonskog pakta, koji su u toku rata potpisale s njom Engleska, Francuska i Rusija, zahtevala da joj pripadne znatan deo teritorije Dalmacije, Istra i deo Slovenije. Rumunija je zahtevala Banat, Bugari istočnu Makedoniju do Skoplja, a sporni su bili i Međumurje i Baranja. Austrougarska je želela da zadrži sve teritorije, uključujući Bosnu, za šta je imala veliku podršku Vatikana, piše Željko Šajn.

Pupin je 19. aprila 1919. predao Vudrou Vilsonu memorandum u kome se oslonio na etnički princip razgraničenja i prava naroda na samoopredeljenje i demokratiju, čiji je zastupnik i ideolog na Pariskoj konferenciji bio sam Vilson. Tri dana kasnije, pariski listovi su objavili izjavu američkog predsednika o nepriznavanju Londonskog ugovora iz 1915. Zahvaljujući Pupinovim predlozima, Kraljevina SHS dobila je na Pariskoj konferenciji širok izlaz na Jadran, Bledsku kotlinu i Bled.

Prema Šajnovim rečima, srpski delovi Banata i Baranje, kao i Međumurja, možda nisu spaseni isključivo Pupinovom zaslugom, ali je njegov uticaj na Amerikance verovatno bio takav da ga treba uzeti u obzir.

Povodom Banata, Pupin je u autobiografiji napisao:”Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti”.

Naučnik se zalagao i za autonomiju Makedonije smatrajući je svojom zemljom, jer su mu preci po ocu Konstantinu bili odatle. I ovde je presudilo Vilsonovo mišljenje. Tražio je povlačenje bugarskih trupa iz Srbije, Makedonije i Epira, tako da je i Makedonija u svojim granicama bila spremna da pristupi zajedničkoj državi koja se stvarala.

Pupinove donacije

Naučni rad, vredni pronalasci i poslovni duh učinili su Pupina jednim od najbogatijih ljudi Amerike u prvoj polovini 20. veka. Izuzimajući deo koji je pripao ćerki Varvari, najbližoj rodbini i Kolumbija univerzitetu, on je sav svoj kapital darovao ugroženom ili talentovanom svetu u našoj kraljevini.

U čast voljene majke Olimpijade, koja ga je podsticala na sticanje znanja i uvek podržavala, i pri čijem je spominjanju do kraja života ustajao, 1914. je osnovao Fond Pijade Aleksić - Pupin, namenjen školovanju siromašnih i uspešnih đaka. Njim je upravljala Srpska kraljevska akademija. Pupin je, prema rečima Aleksadre Ninković – Tašić, posle rata u Srbiji podelio više od 20.000 školskih stipendija, pre svega kao pomoć samohranim majkama. Spremao je čak i miraze za siromašne devojke.

Novčano je pomagao i sirotištima, bolesnima, novinarima, glumcima… Bio je prijatelj sa Urošem Predićem, naručivao i kupovao najbolja dela srpskog slikarstva, ali i slovenačkih i hrvatskih umetnika. Mnoga je poklonio Narodnom istorijsko-umetničkom muzeju - današnjem Narodnom muzeju u Beogradu. Pri ovoj ustanovi osnovao je i zadužbinu čijim je sredstvima finansirano objavljivanje monografija o našim najpoznatijim manastirima, a plaćena su i arheološka ispitivanja u Visokim Dečanima.

Godine 1928. osnovao je Fond Mihajla Pupina, kojim je upravljalo Srpsko privredno društvo “Privrednik”. Njemu je naučnik stavio na raspolaganje svu svoju imovinu u Kraljevini SHS. Godišnji prihod od ove imovine delio se na deset jednakih delova. “Privrednik” je koristio jednu desetinu, druga se krajem svake godine predavala Srpskoj crkveno-školskoj opštini u Idvoru za opravku crkve i škole, i dodeljivanje godišnjih nagrada đacima za “napredak u nauci i za uzorno ponašanje”. Preostalih osam delova Pupin je namenio rođacima, s tim da im se novac isplaćuje samo dve godine po njegovoj smrti. Posle toga je trebalo da se upotrebi za stipendiranje vojvođanskih učenika poljoprivrednih škola i za “Pupinove nagrade” za izuzetne uspehe u poljoprivredi na teritoriji Kraljevine.

Posle Drugog svetskog rata, bankovni računi velikog humaniste koji se trudio da baš nikog ne zaboravi su ispražnjeni. Nije poznato ko je prisvojio novac.