Ko je bio Radoslav Grujić

Snežana Prokić

Prota i naučnik Radoslav Grujić, koji je iskopao i na neverovatne načine čuvao zemne ostatke cara Dušana, a mošti despota Stefana Štiljanovića, cara Uroša i kneza Lazara sklonio iz manastira koje su pljačkale ustaše, proglašen je posle Drugog svetskog rata zločincem. Grujić je rehabilitovan tek 2014.
(foto, Teolog i istoričar Radoslav Grujić)

Kada je vračarska ulica nazvana po narodnom heroju Božidaru Adžiji preimenovana 2004. godine u Ulicu Radoslava Grujića, mnogi Beograđani su se pitali ko je bio taj Grujić i čime je zaslužio da mu se oda ovakvo priznanje. I danas je malo onih koji znaju nešto o njemu, jer je reč o čoveku koji je 1945. izbrisan sa spiska građana, lišen srpske nacionalne časti i stavljen na listu ratnih zločinaca, a rehabilitovan je tek 2014.

“Krivica“ ovog istaknutog pravoslavnog teologa i istoričara, univerzitetskog profesora i dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a kasnije SANU, ležala je u tome što je Nedićevoj vladi uputio predlog da organizuje Odbor za registrovanje i opis uništenih srpskih nacionalnih dragocenosti za vreme Drugog svetskog rata, i u činjenici da su njegova predavanja na Kolarčevom univerzitetu prenošena na Radio Beogradu, tada u službi nemačkih okupacionih vlasti.

manastir-sveti-arhandjeli-prizren

U ruševinama Svetih Arhanđela, manastira čije je iskopavanje on organizovao, Grujić je pronašao posmrtne ostatke Dušana Silnog

Udaljen je sa Univerziteta, zabranjeni su mu javni nastupi i oduzeto pravo da glasa. Nije mu pomoglo ništa od onog čime je zadužio srpski narod. A njegove zasluge su ogromne. Profesor Grujić je 1927. pokrenuo iskopavanje manastira Sveti Arhanđeli kod Prizrena i tu našao zemne ostatke cara Dušana. Na način na koji bi malo ko bio spreman, čuvao ih je tokom nemačkog bombardovanja 1941. Aprila 1942. pobrinuo se da iz fruškogorskih manastira koje su pljačkale ustaše, budu prenete u prestonicu mošti kneza Lazara, cara Uroša i despota Stefana Štiljanovića. Zbrinjavao je srpske izbeglice iz ratnih područjai prikupljao svedočanstava o genocidu nad Srbima, a po završetku rata radio na identifikaciji i vraćanju umetničkih predmeta koji su na teritoriji NDH pokradeni iz srpskih crkava i manastira.

Osnivač je Muzeja SPC i autor više od 270 naučnih radova, od kojih se većina odnosi na srpsku crkvenu i kulturnu istoriju. Bio je jedan od najvećih stručnjaka za stare srpske rukopise i knjige, redovni član Matice srpske, hrvatske i slovenačke, koji se, inače, služio nemačkim, francuskim, italijanskim, ruskim, češkim, bugarskim, latinskim i grčkim jezikom.

Prilika da širi krug ljudi sazna za Grujićev doprinos spasavanju ljudskih života i duhovnog nasleđa ukazala se 2012. godine kada je RTS, u okviru serijala “Zaboravljeni umovi Srbije”, emitovao epizodu o njemu, a Večernje novosti počele da mu posvećuju tekstove. Osim toga, od Nikole Mirkova, po čijoj su zamisli snimani “Zaboravljeni umovi”, i novinara Večernjih novosti potekla je inicijativa da se on rehabilituje. Zvanični zahtev za rahabilitaciju je naredne godine u ime beogradskog Bogoslovskog fakulteta podneo Vladimir Davidović, nekadašnji sekretar SANU, sada pomoćnik ministra pravde. U martu 2014. sudija Višeg suda u Beogradu Predrag Vasić presudio je da “nema nikakve krivice profesora Grujića”.

Ali vratimo se na sam početak, na život i rad “mudraca i velikog rodoljuba”, kako je Grujića u tekstu za časopis Danica nazvao njegov doktorand, akademik Dejan Medaković.

Godine učenja, “skopski period”, nalaženje i čuvanje carevih kostiju sopstvenim telom

Rođen je 29. juna 1878. u Zemunu. U rodnom gradu završava gimnaziju, a u Sremskim Karlovcima čuvenu Bogosloviju, koja je tada imala rang fakulteta. Diplomirao je i pravo u Beču (1908) i filozofiju u Zagrebu (1911). Tokom studija je bio pomoćnik parohijskog sveštenika pri zemunskoj Crkvi Svete Trojice - poznatog istoričara i polemičara Dimitrija Ruvarca, a zatim profesor-katiheta u gimnaziji u Bjelovaru. Već tada je napisao i objavio veliki broj radova, među kojima se po značaju izdvaja Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji i njegovih glavnih obeležja (1909). Ona je osmišljena kao odgovor na optužnicu protiv pedeset trojice Srba u takozvanom “veleizdajničkom procesu”, i svojom objektivnošću i obiljem podataka je presudno uticala na njeno obaranje. Kao zapaženog nacionalnog radnika, Grujića austrougarske vlasti hapse i zatvaraju na samom početku Prvog svetskog rata. Neko vreme je bio i u kućnom pritvoru, onda je premešten u Gospić, i tek posle dve godine vraćen u Bjelovar. U Zagrebu je 1919. odbranio doktorsku disertaciju, potom je u Beogradu kratko radio kao profesor, a 1920. prelazi na novoosnovani Filozofski fakultet u Skoplju, gde ostaje sve do 1937. Predavao je nacionalnu istoriju i u dva navrata bio i dekan fakulteta.

Ovaj “skopski period” je njegovo najplodnije stvaralačko razdoblje. Osnovao je Muzej Južne Srbije, prvi te vrste u Makedoniji, kao i njegovo glasilo, bio među osnivačima Skopskog naučnog društva i pokrenuo i uređivao njegov Glasnik, jednu od najznačajnijih publikacija u međuratnoj jugoslovenskoj državi. U Skoplju je otvorio i prvu Galeriju fresaka na ovim prostorima. Iz tog grada je 1927, dok su nedaleko od Prizrena još harale bugarske i albanske bande, organizovao iskopavanje Svetih Arhanđela, manastira koji su Turci razorili u 16. veku. Tu je, kako je i očekivao pošto mu je u ruke dospeo deo povelje Dušana Silnog, pronašao njegove posmrtne ostatke.

-U grobnici zatrpanoj iskidanim i polomljenim građevinskim materijalom nađena je sasvim na dnu mramorna ploča i pod njom pažljivo prebrana hrpa kostiju, naročito pršljenova od kičme i rebara, potpuno belih, kao da su na suncu sušeni. To su nesumnjivo ostaci tela velikoga cara Dušana, zabeležio je revnosni prota i naučnik dodajući da ih je posle razaranja i pljačkanja ”neka pobožna ruka sklonila pod ploču u grobnicu, a sve drugo raznela je sujeverica i pobožnost na razne strane”.

Kako u vreme nalaženja carevih moštiju nije postojala jasna ideja o najprikladnijem mestu za njihovo čuvanje, Grujić ih je deset godina kasnije poneo sa sobom u Beograd, u kome je postavljen za redovnog profesora istorije Srpske pravoslavne crkve na Bogoslovskom fakultetu. Priča se da ih je u putu nosio u običnoj drvenoj kutiji koja je stajala u fioci njegovog pisaćeg stola, da ih je držao na najneobičnijim mestima da ne bi bile uništene ili ukradene, i da je 6. aprila 1941, dok su po Beogradu padale bombe, legao preko sanduka u kome su bile i štitio ih svojim telom. Dušanove kosti su kasnije prenete u kapelu Patrijaršije, a od 1968. se nalaze u Crkvi Svetog Marka.

U svom “skopskom periodu” Radoslav Grujić je od kralja Aleksandra Karađorđevića dobio dva ordena, a Srpska kraljevska akademija ga je 1939. izabrala za dopisnog člana. On je tada, uz rad na Bogoslovskom fakultetu, već uveliko bio angažovan na prikupljanju materijala za zbirku beogradskog, centralnog Muzeja SPC. Postao je njegov upravnik 1942, i zadržao se na tom položaju do 1948. Muzej je do kraja 1946. bio smešten u Konaku kneginje Ljubice. Potom su sačuvani predmeti prebačeni u zgradu Patrijaršije.

Manastir_Bešenovo-s

Manastir Bešenovo ponovo podignut na mestu onog starog, iz koga je profesor Grujić spasao mošti kneza Lazara; stari je do temelja srušen u bombardovanju 1944.

Spasavanje moštiju Lazara, Uroša i Štiljanovića uz pomoć majora Rajsvica

Kada je profesor Grujić u aprilu1942. primio vest da su ustaše oskrnavile mošti srpskih svetitelja u fruškogorskim manastirima, on je očajan odjurio u Muzej kneza Pavla, gde je zavladala prava uzbuna. O tome je u drugom tomu Efemerisa slikovito pisao Dejan Medaković, koji je kao izbeglica iz Hrvatske počeo tamo da radi. Prema njegovom svedočenju, Grujić je onda otrčao do majora Rajsvica, ratnog savetnika pri Upravnom štabu za Srbiju, i sa suzama u očima ga preklinjao da nešto učini. Ovaj je zbilja smesta reagovao. Aleksandar Stojanović iz Instituta za noviju istoriju Srbije navodi u članku objavljenom u Tokovima istorije da je doktor Johan Albreht fon Rajsvic “jedna od izuzetno retkih ličnosti okupacionog režima koja je ostala u pozitivnom sećanju svojih srpskih savremenika”. Rođen je u Švajcarskoj, školovao se u Berlinu, specijalizovao za istoriju Balkana, i u tom svojstvu posećivao Jugoslaviju i pre rata, od kada datira njegovo poznanstvo s Grujićem. Za vreme okupacije bio je zadužen za staranje o spomenicima kulture.

Posle obezbeđivanja potrebnih dozvola i podrške nemačkih i hrvatskih vlasti, Grujić je s baronom Rajsvicom i Miodragom Grbićem, kustosom Muzeja kneza Pavla, 13. aprila krenuo put Fruške gore i napravio još jedan veliki podvig u spasavanju baštine.

U Beograd su iz manastira Šišatovac prenete oskrnavljene mošti despota Stefana Štiljanovića, iz Jazaka mošti cara Uroša, a iz Bešenova mošti kneza Lazara, donete tu iz Vrdnika-Ravanice pred sam početak Aprilskog rata. Iz kovčega trojice svetitelja, kao i riznica i oltara manastira u kojima su preuzeti njihovi zemaljski ostaci, bilo je ukradeno sve što ima veliku materijalnu vrednost. Ipak, u okupiranu Srbiju je s Grujićem i njegovim pratiocima, u desetak kamiona, stigao i deo skupocenih ikonostasa, retkih knjiga i relikvija koje su izmakle pažnji ustaša.

Svečanom dočeku moštiju i njihovom pohranjivanju u oltar Saborne crkve prisustvovao je veliki broj ljudi i celokupna Nedićeva vlada. Čitav događaj je organizovalo Ministarstvo prosvete i vera, i bio je živo propraćen u štampi, ali se, kaže Aleksandar Stojanović u svom članku o Grujićevoj misiji, nije pominjala ugroženost moštiju i njihovo stradanje u NDH.

Mošti cara Uroša i despota Štiljanovića i danas počivaju u beogradskoj Sabornoj crkvi, dok su mošti svetog kneza Lazara 1989. vraćene u njegovu zadužbinu Ravanicu kod Ćuprije.

Poratno stradanje, ponašanje Akademije, rehabilitacija i sudbina otetog blaga

Posle povlačenja okupatora iz Beograda, nove vlasti su najpre kontaktirale s profesorom Grujićem radi dobijanja informacija o zločinima nad Srbima i njihovim dobrima u NDH, međutim, on ubrzo dospeva pod udar režima zbog navodne kolaboracije s neprijateljem. Po mišljenju nekih istoričara, moguće je da su to prouzrokovale denuncijacije pojedinih profesora Teološkog fakulteta, na kome su postojale dve sukobljene grupe. Grujić je 3. aprila 1945. uklonjen sa Univerziteta odlukom univerzitetskog Suda časti, među čijim članovima je bilo i njegovih bivših đaka i studenata. Septembra iste godine, Narodni odbor Rejona I oduzeo mu je srpsku nacionalnu čast i proglasio ga zločincem.

Sve ovo je duboko pogodilo učenog protu za koga se u krugu poštovalaca govorilo da ga je krasila smirenost, da je želeo svakom da pomogne, posebno mladima, i da ni o kome ništa ružno nije rekao ili napisao. Osude su uticale i na njegovo materijalno stanje. Posleratne godine je proveo u velikoj oskudici. Do kraja života je istraživao istoriju crkve u Muzeju SPC i Patrijaršijskoj biblioteci, ali je malo objavljivao. Umro je 25. maja 1955. tokom lečenja na Hvaru. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Opelo mu je održao partijarh Vikentije uz prisustvo deset episkopa. Po ličnoj želji, posmrtni ostaci profesora i njegove supruge preneti su u manastir Grgeteg 1992. godine.

Vladimir Davidović je za Večernje novosti 2012. ispričao da je baron Rajsvic posle rata posetio Jugoslaviju i rekao Dejanu Medakoviću: "Veoma sam razočaran, profesor se toliko trudio da spase srpske svetinje, a Srbi mu ovako vraćaju. To je sramota". Davidović je takođe otkrio da SANU nije platila prenos Grujićevog tela s Hvara i njegovu sahranu. Tadašnji predsednik ove institucije Aleksandar Belić ignorisao je molbu Medakovića, koji ga je čak podsetio da je Akademija dugovala svom dopisnom članu honorar za dve knjige.

-Medaković i još nekoliko naučnika, koji su zbog toga poneli žig nacionalista, sakupili su novac i platili sahranu, kazao je Davidović.

Radoslav Grujić je rehabilitovan posle gotovo sedamdeset godina od donošenja odluka zbog kojih je ostao bez profesorskog zvanja i nacionalne časti, i tom prilikom se sudija Predrag Vasić pozvao i na dokumenta specijalne policije i Gestapoa u kojima se ovaj intelektualac opisuje kao neprijatelj Rajha i nacionalsocijalizma.

-On je lišen prava na rad i na nacionalnu pripadnost samo zbog drugačijeg mišljenja i želje da zaštiti kulturna i umetnička dobra srpskog naroda i SPC, kao i da spreči prikrivanje zločina počinjenih od NDH prema srpskom kulturnom nasleđu. Dr Grujiću nije dato ni osnovno građansko pravo na odbranu. Sve je učinjeno iz ideoloških i političkih razloga, rekao je Vasić.

Kada je reč o vraćanju blaga ukradenog iz srpskih crkvava i manastira, za koje se posle rata zalagao žigosani profesor, konačnu “presudu” je doneo Komitet za kulturu i umetnost pri vladi FNR Jugoslavije. Izdao je naređenje “da se Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi imaju predati samo kulturno-istorijski i drugi predmeti Srpske Pravoslavne Crkve, manastira itd, koji su odneseni sa teritorije NR Srbije i njenih oblasti (Vojvodina), a sada se nalaze pohranjeni u Zagrebu. Predmeti sa teritorije NR Hrvatske i dalje ostaju na istom području”. I tako su aprila 1946. crkvene dragocenosti umesto u četrdeset vagona, koliko ih je bilo poslato u Zagreb, dopremljene u Beograd u samo jedanaest vagona. Neke od njih su vraćene na prvobitna mesta, a one iz hramova porušenih u ratu smeštene su u posebne prostorije u Patrijaršiji, i danas pripadaju Muzeju SPC.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...