KOSOVO: BOLJE DA NE POSTOJI

Upoznajemo se preko direktora Srpske drame prištevskog narodnog pozorišta, “privremeno” izmeštene u Kosovsku Mitrovicu, u jednu kuću na brdu iznad grada – na parkingu ispred hotela gde boravim. Idemo kod njega kući, tamo su deca, komšije, kuva se večera – lazanje, i njegova žena nas dočekuje ko stare prijatelje. Kuća prostrana i liči na sve ovdašnje, kada su nove, a koje opet pa liče na stanove iz kataloga, neevropskih... američkih, ja mislim. Geometrija, svedeno, minimalizam neki, veliko i udobno, centralni deo sobe je veliki plazma TV i sve je otvoreno. Kuhinju moderno, takođe minimalistički, dizajniranu, od trpezarije deli niski šank, a iznad šanka nekakav aspirator. Tu svi sedimo i pušimo.

Jeton Neziraj je umetnički direktor Nacionalnog pozorišta Kosova u Prišini. Nedavno sam bila čitala jedan njegov tekst, pismo, objašnjenje zbog čega njegova vlada ne želi da njegovo pozorište gostuje u Beogradu. Kažem mu kako je taj tekst sjajan. On kaže kako je sjajan prevodilac, Škeljzen Malići.

Kažem mu da pravim knjigu, pita o čemu, kažem da više ne znam. Pitam da li bi pričao. Bi. I nalazimo se neki dan kasnije, u restoranu „Ćao“ u Čaglavici (to je ono gde se svi nalaze i imaju sastanke) i sedamo za jedan sto u uglu, sami u restoranu – svi ostali sede u bašti.

Uključujem diktafon i skoro u glas (evo dok preslušavam čujem) kažemo: "Nek ovo stoji a mi ćemo da pričamo..."


Jeton Neziraj

Knjiga o Begoliju

- Eto, zaboravio sam da ti dam knjigu... o Begoliju, ima i na srpskom i čuo sam da nije neki baš dobar prevod, ali ipak sam hteo da ti donesem

- Molim te, moja majka je mnogo volela Begolija, bili su i prijatelji i sigurna sam da bih je jako obradovala da joj to donesem.

- Da, to dobijaš... Nego, eto, on je bio bolestan, znao je da će da umre i ipak smo se dogovorili da radimo tu knjigu, i onda sam se mnogo trudio da izađe prije. Sada postoji na albanskom, na srpskom i na engleskom ta knjiga. Nego, hteo sam da ti kažem, kad smo radili, isto tako – stavimo diktafon a Faruk kaže „ajde nemoj danas, nećemo da snimamo ništa“ i „nek se tera u pičku materinu taj diktafon“ i onda priča sjajno. A čim zna da je uključen diktafon, on odmah misli da mora da priča nešto pametno. Kaže „ajde snimi to“ i onda ništa od toga. Bez veze. A čovek bi rekao da se navikao i na kamere i na diktafone, ali ne vredi...

- A to je tako uvek. Ljudi kažu slučajno neke pametne stvari, a kad im pošalješ oni kažu „e baš to izbaci“, nikad nisam shvatala zašto uvek hoće da izbace baš ono najbolje

- Da, baš tako. I on je tako... ali, do kaja nije hteo da pričamo ništa o Zoji Begoli, supruzi. Generalno, nije hteo da priča ni o ženi ni o Beogradu. Nije hteo, ali ja sam našao informacije...

- Moju majku ćeš mnogo obradovati. Kad je ona bila mlada, beogradske žene i devojke volele su ili Faruka ili Bekima, tako sam ja to nekako shvatila. I moja majka je glasala za Faruka. A decenijama se nisu videli, Faruk je otišao na Kosovo.

- Ja ne znam šta se sve to desilo s njim, zašto on nikad nije hteo da sve te stvari kaže i to je bio poslednji momenat, kada je knjiga trebalo da ide u štampariju, ja sam rekao: čuj, taj deo gde ti pričaš o ženi, o Beogradu, kako da ide knjige bez toga? Sedamnaest godina si bio s njom... I onda je on pristao ali je rekao da to mora da bude ... dobro. On je hteo da taj lik Zoje bude kako treba. I ja sam mu rekao da je sve super, da su svi rekli dobre stvari. Imao je i neku drugu "prijateljicu" ovde, nezvaničnu... mislim, imao je on puno, ali imao je i tu neku nezvaničnu. I nije hteo reč o njoj da kaže. Žena je bila Zoja i to je bila sva priča. I ništa o Beogradu, ništa o prijateljima, kao da toga nije bilo... Ali poslednji deo, gde on pominje... on je '81. ili '82. dao tu izjavu, kada je rekao „Ja se osećam kao sin Beograda“ a ovde je to tada bio skandal.

- To su bile te godine...

- Da, ali imaš ti i danas ljudi koji kažu „on je bio super glumac, ali on je rekao to sranje“. I na kraju (prije što je umro), on ipak kaže: Ja sam voleo Beograd i ja volim Beograd, ne smem da idem jer se bojim da ću da plačem. Hoću da to bude taj Beograd koji je bio nekad i ne bih mogao da podnesem...

- Kad je on otišao, ustvari?

- Kad se vratio ovde... mislim '87, osnovao je glumu u okviru prištinske akademije i onda se vratio, ali je tada išao tamo – vamo, a od neke 90. i neke se više nije vraćao često u Boegrad. Posle rata nije nikad išao. Imao je kontakt, naravno, ali nije išao. Za vreme rata, onu su ga zvali, prijatelji su hteli da šalju autobus po njega i njegove. Nije hteo.

- Nisam znala da si radio monografiju, nigde nisam pročitala.

- Pa da, ali to je bio mali tiraž, oko 1.000 primerka albanska verzija... a na srpskom samo 300.

- Jako mali tiraž za takvu zvezdu.

- I onda su ti primerci na srpskom otišli verovatno za kinoteku, neka pozorišta... šteta što nisu napravili više ali verovatno će da bude druga edicija.

Bitka za repertoar

- 'Ajmo sad o tebi....

- 'Ajmo

- Ti si dramaturgiju završio u Prištini....

- Upisao sam '96. i onda sam završio 2002. Onda sam počeo malo da radim po medijima, u novinama, i onda sam osnovao ovaj Qendra Multimedia za performativnu umetnost i tamo sam radio dosta međunarodnih projekata, puno smo radili na međunarodnoj saradnji sa Švedskom, Švajcarskom... I onda, poslednjih dve tri godine, je i regija malo počela da se uključuje. Do pre dve – tri godine bila nam je bliža Amerika, a tek sada je počela regionalna saradnja. 2002. sam to osnovao i sada već ima oko 15 ljudi koji rade u ovom centru, umetnici... A ja, poslednje tri godine sam umetnički direktor Nacionalnog pozorišta. To je kao nova pozicija, u Srbiji nema...

- Pa ima, postoji radno mesto „umetnički direktor“.

- Stvarno? A koje pozorište ima?

- Pa ima, Beogradsko dramsko, recimo, ima. Mislim da je Borka Pavićević jednom davno bila umetnički direktor tamo...imaju vajda i ostali.

- Atelje nema, imaju „art director“ ali kada sam ja pitao ko pravi program, oni kažu Kokan, upravnik. Ovde je upravnik za plate, biznis, ugovore a za program sam ja, samo to radim.

- A kako radi pozorište u Prištini, je l' dolaze ljudi? Je l' ima publike?

- Slabo je, slabo. To je samo da kažeš da postoji pozorište, inače nema. Osim to malo u Prištini, u drugim gradovima nema ništa. U Đakovici je nešto bilo, i prije 90-tih, a onda posle... sada je govno tamo, ništa baš. Jedna – dve produkcije godišnje.... U Gnjilane isto kao... postoji nešto, ali to je ništa. U Prištini je ipak bilo, to nacionalno pozorište je neke dobre stvari uradilo – ali publika nije bila tu.

- A ko je publika, ko su ti koji ipak dolaze da gledaju predstave?

- Mladi ljudi i to studenti, jer je karta jedan evro za studente i dolaze ti mladi. Ali mislim da, iskreno, ako pravimo razliku između 2008. i 2009. imali smo 100% više. Ako je 2008. bilo 5.000 onda je 2009. bilo 10.000. Krenuli smo taj takozvani agresivni marketing a do tada nije bilo ni repertoara nego šta padne... ko dođe nek' dođe, sve ad hoc. I kada sam ja došao, rekao sam, hajde da ipak pravimo neku strukturu, hajde da pravimo mesečni program. Da ljudi u martu znaju šta će biti u aprilu, i onda su mi rekli: ne, to je nemoguće, ne možeš to da radiš. Možeš za pet dana ali ne mesec dana unapred.

- A zašto? Što nisu hteli da imaju repertar?

- Pa navikli su da tako rade. Marketing je bio samo neka tablica kod ulaza gde je pisalo šta se igra taj dan. I kada sam počeo, glumci su govorili: ne može tako, kako ja da znam šta će biti za mesec dana. Ja mu kažem: ovde ti je agenda, ako hoćeš hajde da radimo, a ako nećeš... Pa je onda bilo: a šta ako budem bolestan? Pa ako budeš bolestan onda si bolestan, to je bio glavni argument. I to je bilo teško. Ali onda smo došli do toga da imamo 25 – 26 predstava za mesec, i to jeste značilo da ljudi znaju da se tamo nešto dešava.

Slučaj „Tartif“

- A onda, pozvali smo Rahima Burhana (romskog reditelja) i skandal je počeo čim je on došao. Cigan u nacionalnom pozorištu, to je naše narodno, znaš sav ovaj rasistički arsenal, i kako naše pare da idu za nekog Roma...

- Šta ste radili?

- On je hteo da radi Tartifa, ali kao da Tartif bude musliman, i onda smo to koristili i za marketing, recimo postere zelene naravno, ali imali smo džamiju koja je bila kao ekg srca, samo onaj minaret – jedan na dole, jedan na gore – kao ekg. To je bilo provkativno, zanimljivo za publiku i prvi put u istoriji mi smo uspeli da prodamo karte dve nedelje pre premijere. I druga, treća repriza. I onda su krenuli ovi...

- Koji?

- Pa ovi... kao novinari, akademici... jedan od njih je napisao tekst koji je bio jako rasistički, kao: kakvo je to nacionalno pozorište. Znaš te konspirativne teorije, da je to koncept međunarodne zajednice da napravi od nas multikulturalnost... blablabla... sve ove bullshit oko krvi, albanske krvi, budalaštine... A onda je neka grupa mladih ljudi napisala odgovor u stilu: mi se distanciramo od diskursa ovog čoveka, on priča kao otac nacije, u naše ime - a nije tako, mi verujemo da je umetnost... I Škeljzen Malići je isto napisao jedan tekst. I tako je krenla polemika koja je bila ... oštra. Neki su hteli da budu "OK" i onda su samo napisali o predstavi, taj diskurs je najgori, kao neutralan.

- Je l predstava još ide?

- Ne, ne ide više. Ali igralo se dosta puta, uprkos tome. Gostovali smo u Makedoniji, u Albaniji, lepo je prošla. U Albaniji je bilo super, ali i tamo je postojala ta debata. To je bila obična, normalna predstava, ništa spektakularno – ali činjenica da je to uradio Rahim, da je tu bio neki Turčin koji je bio scenograf, neki Makedonac koji je kostimograf – e to je bilo "strašno".

Poruka da se ne gostuje u Beogradu

- I onda predstava koja je trebalo da dođe u Beograd...

- I onda taj slučaj, da.

- Meni je bio zanimljiv tvoj tekst, gde objašnjavaš zašto niste mogli da gostujete u Beogradu, pa kada prepričavaš dešavanja i razne sms poruke i ispostavlja se da niko od političara ne želi da gostujete u Beogradu. Niko, osim Albina Kurtija – zašto je baš Albin Kurti taj koji u toj tvojoj priči želi da predstava ide u Srbiju?

- Štos je u tome da se ta polemika koja još danas traje, preselila u novine, na Internet, bila je na Fejsbuku, svugdje... Novine su negde uzele neku rečenicu, neko je nešto izvukao iz konteksta i onda se napravio bauk. Ovi su patrioti, ovi izdajnici, sve ove gluparije – i zato sam ja morao da napišem nešto što objašnjava moj stav. U to vreme mi nismo imali taj problem s predsednikom, oko Pacolija i sve te zajebancije, jer ipak to oko našeg gostovanja nije bilo samo umetničko pitanje nego i političko. I naš bord je rekao da idemo, da ne vide nikakav razlog za ne – a ako vlada ima neki razlog, neka kaže koji je to razlog. Pošto u vladi nisu bili tako glupi da baš kažu da ne idemo, oni su ćutali i nije bilo odgovora. Nije bilo nijednog odgovora.

- I to je bila jasna poruka da ne idete?

- I to je bila jasna poruka da ne idemo. Ali zvanično ništa. A taj poslednji deo teksta sa sms-ovima, u tom mom tekstu, je bio igra. Kada se to dešavalo, bila je afera sa sms porukama, kao Pacoli se dopisivao sa američkim abasadorom oko glasanja. Ja sam taj skandal samo parafrazirao. Baš zajebancija

- A zašto baš Kurti u toj zajebanciji šalje sms gde kaže da treba da idete u Srbiju?

- E, pa zato (smeh) on bi trebalo da bude za. Jer on kaže kako nije u redu da srpski proizvodi ulaze na Kosovo, a proizvodi s Kosova ne ulaze u Srbiju, a predstava je kosovski proizvod, tako da bi trebalo da bude logično da je on za.... Mislim zapravo da je to oko gostovanja bila velika greška, propustili smo trenutak...

- Pa dobro, biće ih valjda još.

- Pa biće, ali je šteta.

- Pretpostavljam da ste svi znali da pravite političku priču?

- A čuj, ja sam se sreo sa Kokanom i pričali smo i kad je krenuo taj proces poziva i priprema, mi smo bili svesni da to neće biti tako lako. Tačka. Ja sam sumnjao od prvog trenutka da će to biti moguća misija. Ali ipak, za mene je bilo bitno da se ova debata razmota. Da mi umetnici pokažemo zube, da kažemo: i mi smo živi, nije samo politika tu... Da se čuje i naš glas. I mislim da je to jako bitno, jer ovog puta se desilo da nismo mogli da idemo. Drugi put, biće malo lakše. Ako bude skandal biće manjeg formata. A treći put neće biti skandal. U ovom slučaju ja sam bio taj koji je nosio sve konsekvence, ali to je cena koju mi treba da plaćamo, jer ne može da to traje ovako...

- Da svako sedi u svojoj sobi...

- Da ne znamo šta se dešava tamo... treba da krenemo u taj umetnički dijalog koji je jako bitan. Ja verujem da je do celog ovog sranja došlo jer nije bilo ovakvog dijaloga. Nije bilo unutrašnjeg, kulturološkog dijaloga, ničega nije bilo...

Pozorišna istorija

- A kako je bilo pre rata? To je bilo pozorište, bila je jedna zgrada, ljudi su igrali u istim predstavama... zar to nije bio dijalog?

- Do 90-te je bilo tako. Jedna kuća, jedan upravnik, bila je srpska drama i albanska, do devedesetih. Nove vlasti su donele nove ...

- Zakone?

- Da, donele su nove zakone i umesto albanskog direktora je došao neki srpski direktor i onda je bio taj period kada su ljudi morali da potpišu neko "rešenje", formular, da priznaju Srbiju i šta ja znam... kako se to zvalo... I onda 95% ljudi nije htelo, to je bilo u fabrikama u školama i u pozorištima. Ljudi su izašli. Ostalo je samo par glumaca i par godina nisu ništa radili, albanska drama je bila na margini, radili su 1 – 2 predstave godišnje čisto da se vidi da su živi i onda publika više nije htela da ide. A sav pozorišni život se koncentrisao u Dodoni.

- Šta je Dodona?

- Dodona je neko malo pozorište koju je osnovao grad Priština i gradilo se 91. i 92. U početku je Enver bio direktor, i tamo su se posle menjale vlasti. Došao je srpski direktor, Enver je dao otkaz i kaže da mu niko u Beogradu nije verovao kada je to pričao. Kao: „Ma kako je to moguće? Zašto tebe da menjaju?“

- A to je 92. godina?

- Da, 92. ili 93. A Enver je u međuvremenu uradio neki ugovor sa Farukom, fiktivni, a Faruk je u to vreme imao privatnu firmu sa nekim u Beogradu, da li je to bio Samardžić ne sećam se, i taj ugovor koji je Enver napravio sa Farukom je bio kao ugovor o rentiranju tog prostora, rentirao mu je kao scenu za uveče, tako nešto, fiktivno. I onda, kada je došao taj novi, srpski direktor, Faruk je bio tu jer je, kao, iznajmio prostor. Ovaj čovek, novi direktor, nije nikoga dirao, nije ništa hteo da proverava, voleo je da sedi i pije i to je bilo dobro, nije ih maltretirao. Tako su Albanci iskoristili celu scenu, studente su doveli tu da uče i sve što se dešavalo oko kulture dešavalo se tamo. I promocije i rok koncerti, sve se koncentrisalo tamo. I onda '99-ta, rat, srpska drama je izbačena iz Narodnog pozorišta i sada je situacija da su samo Albanci tamo, a Srbi su tada otišli valjda u Srbiju negde, ne znam gde...

- Jedno vreme imali su pozorište u nekom iznajmljenom malom stanu u Leposaviću.

- U Leposaviću?

- Da, direktor te srpske drame je dobio kutiju cipela sa radnim knjižicama i bili su u tom, nekom stanu, tu su kao imali probe, ne znam šta su i kako radili.

........(ovde razgovor prekida zvono telefona)

- Da, mislim, to je bio problem obe strane. Ni Albanci ni Srbi nisu....

- Nisu OK?

- Nisu Ok, to je normalno, to znamo (smeh) ali nisu bili odgovorni ni za prošlost, pričam o pozorištu. Za mene, kad sam došao u pozorište, kao da nije postojalo ništa pre.

- Pa je l' postojalo?

- Pa postojalo je, bila je ipak srpska drama, naravno. To je činjenica. Ali nema tragova, nema pomena, nema slika, nema knjiga, ne možeš da nađeš nikakve tragove, gde je bila neka biblioteka, nešto... Taj albanski deo bio je sam za sebe...

Ko govori albanski

- Pa dobro, a da l' je bilo nešto što su delili Albanci i Srbi na tom Kosovu, mora da su imali nešto zajedničko, makar u tom pozorištu, bili su u istoj zgradi, radili su...

- Pa bilo je, ali mislim da i nije bilo. Kao prvo zbog jezičke barijere. Ali u pozorištu Albanci su igrali na srpskom i to je bilo OK ali to je ipak bila predstava za srpsku publiku. I za albansku koja zna srpski. Inače, albanske predstave igrane su samo za Albance jer Srbi nikad nisu hteli da znaju albanski.

- Ja vidim da ovde većina Srba razume albanski, ne znam kako pričaju ali znam da razumeju.

- Ja ne znam Srbe koji znaju da pričaju albanski. Retko ih nađem. Zvanični jezik je bio srpski, srpsko-hrvatski, taj jezik koji su učili svi koji su išli u školu i u vojsku, tako da ovde svi znaju srpski, ili su učili srpsko – hrvatski. Retko se neki Srbin upuštao u tu avanturu da uči albanski. I to je isto paradoks. Da li možeš danas da nađeš nekog Albanca koji priča romski? Ne možeš. To je logika jačeg, onog koji dominira. Zašto neki Albanac da uči jezik manjine? I ta logika je bila i onda. I sada kada smo radili dve antologije, ne znam da li si čula... Ovde je izašla antologija srpske nove priče, iz Srbije...

- Ko su autori?

- Trideset i dva autora, Saša Ilić, Tomislav Marković, Enes Halilović iz Sandžaka... i naslov je „Iz Beograda s ljubavlju“

- A isto je i sa antologijom albanskih priča „Iz Prištine s ljubavlju“, je l' to - to? Imam to u kući, neko mi je doneo albanske priče.

- Da, to je to. I sada mi imamo 18. maja promociju u CZKD-u, kod Borke... I hteo sam da kažem, koliko teško je bilo, da ne možeš da veruješ da ne postoji nijedan srpski prevodilac sa albanskog, koji može da prevodi literaturu s albanskog na srpski i obrnuto

- Ali postoji katedra za albanski jezik u Beogradu, tamo su neki ljudi studirali i još uvek studiraju, kako to da oni nisu dobri prevodioci?

- Postoji, znam. Ali je pitanje da li postoji neko ko može da prevodi književnost.

- Pa sigurna sam da može... sad, jedino ako možda misliš da nisu dovoljno talentovani da prevode književnost...

- Ne može, jer ne postoji, to su radili samo Anton Berišaj, Škeljzen Malići i još neki ... i sa srpskog na albanski i obrnuto. I nismo tamo, u Beogradu, mogli da nađemo nekog ko bi prevodio s albanskog na srpski. I to je taj paradoks koji treba da se menja zbog komunikacije. Nije to više luksuz.

- To je potreba?

- To je potreba.

- Pa dobro, imamo bar neke političare koji odlično govore albanski.

- Jeste, ali ne može on da radi književni prevod.

- Da, verovatno ne može.

- Postoji sada, siguran sam, u Beogradu prevodilaca koji mogu da ti prevedu knjigu sa kineskog

- Postoji.

- Ali nema nijedan za albanski. Postoji Slovak koji prevodi sa slovačkog na albanski i to je normalno i taj čovek, Slovak, koji piše albanski tako da se iskompleksiraš, sjajno. Kao što mi ovde nemamo prevodioca za turski, recimo, da ne govorim o romskom. To je taj odnos prema manjinama, to ja hoću da kažem.

- Ali Turci su veliki narod, nisu samo manjina na Kosovu, imaju puno književnika... čudi me da niko ne prevodi s turskog ovde.

- Pa da, ali ja pričam o ovome ovde. To je odnos jačeg prema slabijem. Uvek.

Mirenje

- A kako ti je zvučalo ono što je neko veče kod tebe pričao Todorović, o onom dokumentarcu gde bi dvojica, Albanac i Srbin išli nekim kombijem po Kosovu kao neki suludi reality show, pa da tako moraju da se usmere jedan prema drugome i razgovaraju kako znaju i umeju, na svim jezicima?

- Da, to bi bilo jako zanimljivo, da se družimo.

- Poenta, čini mi se, nije u tome da se recimo ti i ja družimo, jer mi možemo i ovako da se sedimo u restoranu, šta će nam kombi, nego ja mislim da bi bilo interesantno spojiti one koji ne mogu da sede nigde, van tog zamišljenog kombija. Mi inače stalno mirimo one koji se nisu ni svađali. Ti što idu i mire, nikad ne prilaze posvađanima, nego samo onima koji su već uveliko pomireni, pa onda ne vidim svrhu takvog mirenja.

- Razumem te. Ali ti jesi u pravu i nisi u pravu. Jer, kakvi su ovi ovde ljudi? Na primer ja – šta misliš, kakav sam bio ja posle rata? Prve, druge, treće godine posle rata – da sam bio neki čovek kakav sam danas? Ne, nisam.

- Shvatam.

- Verovatno sam bio, kako se to kaže, zatvorene svesti. Ali ja sam imao priliku da posetim Beograd i da idem u neki svet i da čitam i da mi se desi taj neki unutrašnji proces. Imao sam mogućnost da taj rat stavim u neki folder i kažem: važna je budućnost. Ali nisam ja ovakav bio i 99. Ti ne znaš ko je openminded a ko nije, ne znaš pošto postoje ljudi kao Borka, ali Borka je već neka stara generacija, ne znam da li razumeš šta hoću da kažem...

- Pa ne baš, hajde nastavi...

- Ako postoji ova grupa za koju kažeš da je OK i postoji ova koja nije i ti naravno radiš na tome da ta grupa koja je OK bude sve šira i šira i trudiš se da utičeš na tu drugu grupu.

- Upoznala sam na severu ljude koji sede u jednoj kafani, kod nekog Albanca, i svi se znaju među sobom i druže se u toj kafani a neki su bivši UČK a neki su Srbi koji su ratovali i oni se zezaju na račun tog rata i meni je to fascinantnije nego kada neko miri pozorišne ljude. I zato mi je zanmljivije, recimo, da znam kako bi bilo da ovde dođe neko pozorište da gostuje, ali ne neko blisko NGO sektru nego recimo Siniša Kovačević. Ili baš ono koje je sad na brdu iznad Mitrovice, ta famozna isterana Srpska drama.

- Pa bilo je ovde pozorište, bila je Mira Karanović i dobila nagradu, bio je DAH teatar.

- Ali to su sve ljudi bliski NGO sektoru čiji je posao da prave ta takozvana pomirenja. Ali oni nemaju koga da mire, mire se među sobom, mislim da treba da pomire Srpsku dramu sa Narodnim pozorištem u Prištini, ne da je zaobilaze i da se pravimo da ne postoji, nego da dođu i kažu: evo, sad ćemo vas da pomirimo

- Ali čuj, nije to tako, znaš zašto dolazi DAH pet puta, ili Mirjana? Da bi onda mogli da dođu i drugi, da to prestane da bude tabu. Ovde tabu ne postoji, posebno od nezavosnosti. Jer je i to deo Nekog političkog projekta, ljudi su rekli: mi moramo da primamo goste od tamo, to je cilj. Nije da ih volimo, ali sve je OK, mora da bude politički korektno. Ali kod nas taj tabu ipak postoji, evo u tom nedavnom, drugom slučaju – kada treba mi da idemo u Beorad, e to je šok. To ne možemo.

- Da, i to je čudno. U čemu je razlika? Zašto je OK da mi dolazimo ovde, a nije OK da vi idete u Beograd?

- Razlika je. Vi treba da dođete jer je to politički potrebno i po Ahtisarijevom planu, to je deo "projekta". A, s druge srane, zašto mi moramo da idemo tamo? Šta mi imamo od toga? To nije nigde napisano, ali to je ta glupa logika....

Šta je vrednost

- Enver je otišao u Tiranu da živi. On je najavljivao da će da ode još 2008, kad je bilo mesec dana od progašenja nezavisnosti. Pričao je kako je ovde - Srbin, u Beogradu – Šiptar i kako ne može da to izdrži. Sad smo došli do toga da je u redu kad ja dođem ovde, jer sam ja odande i da ti sediš sa mnom, jer si odavde – ali nisu OK oni koji su i odavde i odande, koji su svačiji, ničiji...

- Ja sam bio jako razočaran. Sada u ovoj debati oko predstave koja nije mogla u Beograd, bili su uključeni neki umetnici, i to je OK, ali oni bi trebalo da budu jači. Ok, mogu oni da imaju argumente protiv te glupe zabrane, to je dozvoljeno i lepo je, ali ja ne mogu da verujem da oni mogu da pričaju ali ne mogu da imaju snagu da se bore protiv toga. I bila je neka grupa kao neutralna, koja nije htela da se meša i to je bilo grozno.

- Da, grozni su ti neutralni.

- Grozni. Ti što neće da se mešaju i mislim da je to možda najopasnija i najgora grupa, ti kao neutralni. I na Fejsbuku se digla kampanja i u medijima, bilo je ljudi koji su rekli: ova zemlja je imala sinove koji su izašli i borili su se protiv JNA i imaće i za vas. Znači, imaće sinove za nas... strašno. Oni su isto reditelji, glumci. Govorili za nas – jugonostalgičari, fuj, hoće da naprave novu Jugoslaviju, a zna se kakva je bila... da ne veruješ dokle, kako daleko može da ide ova paranoja. I da mi u pozorištu hoćemo da pravimo još jednu Jugoslaviju.

- Htela sam da pitam to, Enver je nedavno otišao, je l' ljudi shvataju te poteze, razloge, kad neko ode, je l' razumeju šta to znači?

- Ne, ne, ne shvataju. To je problem, ne postoji ovde neki sistem vrednosti, šta je vrednost, šta ne sme da se izgubi. Par ljudi može da se brine, ali većina će reći: „pa šta, on je ionako bio srpski glumac“. I to ne postoji, ta briga, ni u instutucijama, da meni recimo istekne mandat, niko neće da gleda šta sam ja uradio za tri godine, nego će da kažu: „ma da, on je hteo nas da odvede u Beograd“. To je taj problem, pitanje vrednosti, posebno vrednosti umetnika, glumci primaju platu 150 evra, to je problem. Može da ode ko god hoće, niko se neće zabrinuti.

- Ko je važan onda?

Za mene je Enver jako važan, on bi trebalo da bude glavni nosilac kosovskog pozorišta, glavni čovek, ali jebiga, kako da ubedim ove iz politike. Ne verujem da će doći trenutak da premijer Kosova da nagradu Enveru, a ako on ne dobije - ko drugi onda treba da je dobije. Sada su dobili neki anonimusi i to je sistem vrednosti. Enver pravi lude stvari, ali on je genijalan. On je legenda. I bila je objavljena ta informacija, kada je on rekao da hoće da ide u Tiranu, bilo je u medijima. I šta su rekli? Pričali su: ma laže, ide za svoj biznis, neće on da ide, nek ide, šta će nam... On je trebalo da bude upravnik pozorišta, na istom konkusu kad sam i ja došao za umetničkog direktora... i njega su u poslednjem trenutku makli i to je sramota. I tako se desilo manje više i sa Farukom, samo što je Faruk bio velikog srca, imao je svoj život, on je predavao glumu na akademiji, kad su ovi partizani došli on je rek'o: „idite u pizdu materinu“. On je samo gledao svoju klasu i nije se mešao s njima, pio je, Dodonu je imao, kao svoju kuću, tamo je radio... I nije hteo niko da mu ide na sahranu. Bilo je 15 ljudi. Tražio je „bacite me u grob, onda idite kod mene kući da popijete po jednu rakiju i to je sve“. Niko mu nije dao prostor, niko mu nije čestitao rođendan, zvao ga reda radi, ništa. To ti je s početka teško, ali ljudi se naviknu.

A ti? 'Ajde da ti postavim pred kraj neko obično, čovečansko pitanje: Kako si? Kako ti živiš ovde?

"Mislim da će da bude bolje"

Generalno ja sam ipak optimist, ja sam od Kačanika i znam život i tamo i znam život 90- tih ovde i malo u Nemačkoj, video sam dosta loše stvari i znam da cenim to što je ... možda nije dobro, ali je bolje nego što je bilo. Video sam mnogo loše stvari prije rata i u vrijeme rata i ipak sam optimista. Život mi je dinamičan, radim, pišem i to mi je san koji se ostvariuje, drame se igraju u svetu, OK je, mislim da će da bude bolje. Danas je bolje nego juče i sutra će biti bolje nego danas i to mi je moto. Još uvek živim u optimističnoj fazi. Pamtim prošlost, to neću da zaboravim, i to kad pamtim onda cenim ovo sada. To je važno jer pamtim kako sam patio i neću da se to danas desi ni Romima ni Srbima, nikome. Imam sjajnog prijatelja Ričija (Zoran Ristić), recimo, reditelja i stalno idem kod njega. Da mu pokažem da cenim što živi ovde i da dam moralnu podršku, da sve bude kao da je normalno, iako nije. To mi je filozofija.

- Šta misliš kako će ovo Kosovo da izgleda za par godina?

Mislim da će da bude bolje. Kako i šta - ne znam ali verovatno bolje. Neki temelj normalnog života polako se uspostavlja i verovatno će nova generacija ljudi koji nisu opterećeni politikom da bude bolja i to će sve da se relaksira. I to sa pozorištem će biti lakše sledeći put. Evo, ja pre par godina nisam mogao da dođem ovde, sad mogu, i to nije bilo pre par godina.

- Ali ovo je mesto gde sede i stranci, novinari, dolaze Albanci, kako sam shvatila, od kad mesto postoji, poznato je po tome...

- Ne znam to. Možda stranci, ali ne verujem i Albanci.

- I na kraju, pošto će ovo valjda, bar sad tako mislim, biti knjiga o Kosovu, šta je Kosovo?

- Šta je Kosovo? Bolje da ne postoji, al' pošto je ovde... Šta da ti kažem, Kosovo je neka zemlja, mali deo sveta, bezveze, bez neke vrednosti. I ljudi žive ovde i bitno je da im bude OK i ne vidim nijedan razlog zašto bi Kosovo bilo važnije... to su samo nacionalističke parole, ja to ne prepoznajem.

- Pričala sam u Prištini sa Ljuanom, vlasnikom „Tirane“ i Ljuan kaže da ne zna šta je Kosovo.

- Kaže da ne zna...? (smeh) Da, da, Ljuan je dobar.

- Da, kaže: „Au... ja ne znam, ja više ne znam šta je Kosovo. Da me pitaš šta je Kosovo, eto ne znam šta da kažem... Šta je Kosovo?“

- Da, da, da, ja volim Prištinu, volim ljude i to mi je život. Ali nije to materija, da sad ja kao volim materiju, da sam vezan za zemlju, nisam vezan i nisam vezan za ideju. Ali ja volim ovu našu dinamiku, haos ovaj ovde, ideš u grad, psuješ, zoveš ministra, uradiš ovo ili ono, čitaš – to meni prija da tako živim.

- Krenuo si još nešto da kažeš, pa sam te prekinula, isključivanjem ovog diktafona... Šta si hteo da kažeš?

- Da se izvinim što moj srpski nije najbolji, da ispričam kako sam ga učio samo jednu godinu i kako mi je učitelj bio Bora od Štrpce... bio je sjajan čovek ali nas ništa nije učio, nego samo kaže: „'ajde, čitajte tamo nešto!“, pa malo spava, malo nije došao na čas.... Posle Bora više nije smeo da dolazi zbog politike, onda je došao neki Albanac da nas uči srpski i to nije funskcionisalo a onda ni mi više nismo hteli srpski, kao šta će nam to... i taj rat... Do 2004. nisam koristio srpski i kad sam počeo da putujem po međunarodnim festivalima sretao sam ljude i tako obnovio jezik. I da, na fakultetu mi nismo imali literaturu na albanskom i počeo sam da čitam na srpskom. Eto, to je o srpskom.