"BOG ZNA DA SMO U PRAVU"

Bivši predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić, kojeg je Beograd isporučio Haškom tribunalu, pre 15 godina je dao intervju specijalnom dopisniku ruskog "KP" na borbenim položajima kod Sarajeva.

Prvi diktafon u svom životu dobila sam na poklon od lidera bosanskih Srba – a sada ratnog zločinca (haškog optuženika, prim. Bmagazina) – Radovana Karadžića. Bilo je to na Palama kod Sarajeva u maju 1993. kada je srpsko-bosanski rat bio u punom jeku. Ustvari, slučaj s diktafonom je čista anegdota. Kasno uveče u kancelariji Karadžića čekala sam na intervjuu. Izašla sam napolje na par minuta – samo da popušim cigaretu. Kada sam se vratila, otkrila sam da mi je neko sa stola ukrao diktafon koji sam pozajmila od kolege s lokalne radio-stanice. Digla sam strašnu dreku: "Ima vas ovde dvadeset u obezbeđenju da bi pred vašim očima krali diktofone! Kakvo ste vi to obezbeđenje!“ Vikala sam toliko jako da je izašao Karadžić. Objasnili su mu šta se desilo. Naljutio se, te naredio: "Nađite diktafon!" Predložila sam da ih sve okupimo i pretresemo. Sat vremena su obezbeđenje i sin Radovana Karadžiča pregledali sve koji su bili tu, ali diktafon nisu našli. Kada sam u jedan sat po ponoći ušla u Karadžićev kabinet, bio je totalno zbunjen: "Da li biste čaj ili kafu", ponudio me je predsednik. "Ma dajte: već je jedan iza ponoći!", odgovorila sam. "Možda nešto od jačeg pića?“ Nasmejao se i izvadio flašu dobrog francuskog vina. Popili smo malo vina, a onda mi je Karadžić pružio mali japanski diktafon: "Želeo bih da ispravim ono što se desilo. Primite, molim Vas, na poklon za uspomenu".

"Ne mogu", usprotivila sam se. "Nestali diktafon je pripadao kolegi s Vašeg radija."

"Ja ću to da sredim. Želim da moj diktafon ostane kod Vas."

1993. godina. Specijalni dopisnik “KP” Darja Aslamova i Radovan
Karadžić na Palama

Sledećeg jutra sam u panciru i sa šlemom na glavi krenula kolima UN prema muslimanskom delu Sarajeva. Srbi su "gazili" opkoljeno Sarajevo bez milosti. Zauzeli su izuzetno dobar položaj: grad leži u kotlini između brda. Zatvorivši muslimane u klopku, Srbi su otvarali vatru na nešatićeni grad.

Karadžićev diktafon je putovao svetom sa mnom tokom mnogih godina da bi na kraju nestao na jednom od ratišta. Moj intervju s Karadžićem nije bio objavljen (tih godina su Rusiju zanimali samo njeni sopstveni problemi). Deo tog intervjua je aktuelan upravo sada – kada je Karadžić u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala.

– Po Vašem mišljenju, koje greške ste napravili otkad se nalazite na položaju predsednika?

– Velika greška jeste loša propaganda. Ceo svet je protiv nas. Budući da smo gordi, da ne želimo da se ponižavamo pravdajući sebe, dopustili smo da svet gleda Srbe kao ovaploćenje zla. To je nepravedno.

– Čini mi se da je za to kriv čuveni srpski inat.

– Možda. Uvek se nadamo da će se sve srediti samo po sebi. Volim anegdotu o engleskom kralju Henriju Osmom koji je imao šest žena. Naredio je smrtnu kaznu za jednog od svojih slugu koji je nešto sitno zgrešio. Taj nesrećnik je kleknuo i zamolio gospodara: "Moj Kralju! Ako mi sačuvate život, za godinu dana ću naučiti Vašeg konja da priča". Kralj je počeo da se smeje i poslao je lukavog slugu u štalu. Začuđeni prijatelji tog sluge su ga upitali: "Pa kako ćeš naučiti konja da priča?!". "Ma ništa", odgovorio je sluga. "Za godinu kralj može da umre, ja mogu da umrem, a i konj može da progovori."

– Po struci ste psihijatar. Da li to pomaže u politici?

– Poznavanje zakonâ psihologije mi pre svega pomaže da održavam kondiciju. Ja sam izdržljiv i fizički i moralno. Mogu da radim i dvadeset sati dnevno. Kao psihijatar mogu da kažem da zakon koji važi za pojedinca, "Ostani usamljem i postaćeš zreo", važi i za ceo narod. Prinudna izolacija naroda slomiće ga, ukoliko je duhovno ništavan, ili će ga uzvisiti, ukoliko to zaslužuje. Sada su Srbi usamljeni, ali će to njima dati duhovnu zrelost i mudrost. Bog zna da smo mi u pravu.

Nakon 15 godina s gorčinom priznajem: ono čega se Karadžić pribojavao i dogodilo se. Izolacija je slomila Srbe i primorala ih na nepopraviv postupak – predaju SVOJIH. Pitanje nije, da li su svoji u pravu. To je sasvim deseta stvar. Problem je u tome što SVOJIMA mogu suditi samo SVOJI. Kada nacija predaje svoje junake TUĐIMA da im sude, tada prestaje da bude nacija i postaje narodnost. Jadni dodatak većini. Na svom sajtu je Karadžić, pod imenom doktora Dragana Dabića, imao omiljenu izreku kineskih mudraca: "Onaj ko predaje svoje, kopa dva groba. Jedan od njih kopa za sebe."

Ruski dnevni list “Komsomoljskaja pravda“, objavljeno 25.07.2008.