BILI SMO U PREDSOBLJU EU

Posle pet godina od ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića, njegov najbliži saradnik, naslednik na funkciji premijera i zamenik predsednika Demokratske stranke, Zoran Živković reći će da je Srbija pred mnogim iskušenjima pred kojima je i bila. Gotovo dobijena trka za ulazak u Evropsku uniju pretvorena je u borbu za goli opstanak u toj trci, a gubitak Kosova i Metohije samo je potvrdio ono što su svi odavno znali a nisu želeli da priznaju. Da li je sve baš tako moralo da bude ili je Srbija kažnjena zahvaljujući nečijem neznanju i nesposobnosti; gde je Srbija bila 2003. a gde je sada; šta se sve dogodilo a šta nije i da li se išta promenilo u tom za mnoge kratkom ali za Srbiju veoma dugom periodu od pet godina?

(foto: Vreme)

Zoran Živković: Da, šta se promenilo za pet godina... Pre pet godina ubijen je naveći reformator u modernoj Srbiji, možda bi samo ono što je radio knez Mihailo moglo da se poredi sa onim što su bile ambicije Zorana Đinđića. To su bile velike reforme za dve godine sa pokušajem da se Srbija iz mraka u kome je dugo bila, najefikasnije i najbrže nađe na putu za Evropu. Bile su to reforme ne samo usmerene protiv starog režima, već i protiv ustaljenih navika, postojećeg sistema vrednosti i podela na izdajnike i patriote. Te reforme bile su kao operacija na otvorenom mozgu bez anestezije. Morali smo na radikalan način da pokažemo stvarnost i srušimo te pogrešne snove o velikim potencijalima, rudnim bogatstvima, herojskoj armiji, o samoupravljanju kao najboljem načinu društvenog odlučivanja i da pokažemo da moramo da živimo kao sav ostali svet, a to znači u sistemu vrednosti koji se najjednostavnije prepoznaje kao sistem vrednosti Evropske unije. Vratili smo se u međunarodne organizacije, pomirili se sa susedima, počeo je brz efikasan i bolan proces privatizacije, a počela je i reforma sistema bezbednosti što je bio uslov za uspešne reforme. Taj proces je nažalost prekinut u trenutku kada su Zoran i Demokratska stranka bili na putu da preuzmu kontrolu nad još jednim "ministarstvom sile", Ministarstvom odbrane, jer Zoran je ubijen nekoliko dana pre nego što je trebalo da ja postanem ministar odbrane. Zoran je ostavio državu u tom stanju a ja sam još godinu dana posle toga pokušavao da sa istom Vladom nastavimo taj put ali to je bilo, naravno, teško bez Zorana.

Balkan magazin: Šta je bilo posle?

ZŽ:Ako posmatramo Srbiju od tada do danas, četiri godine od kada je Koštunica došao na vlast, mi smo tada bili u dobrim odnosima sa SAD i Evropom, možda i najboljim ikada. Imali smo siguran put ka evropskim integracijama koji nije bio nimalo lak ali veoma izvestan i imali smo početak privatizacije koji je trebalo da već sledeće godine bude zaokružen privatizacijom najvećih sistema. I, ono što je jako važno, imali smo optimizam građana a broj onih koji su odlazili iz zemlje bio je mnogo manji od onih koji su se u nju vraćali. Bili su to pokazatelji da se vratio optimizam u zemlju koja ima šansu da učini nešto za sebe. Nažalost, politika koja je vođena od 2004. do danas jeste politika koja je vršila opstrukciju reformi sve sa punim ustima proevropskog, prodemokratskog i proreformskog rečnika. Na vlasti su bile stranke koje su se predstavljale kao proevropske, naravno mislim na DSS, a koja je radila, ona i taj Koštunica, potpuno suprotno onome što je Srbiji bilo neophodno za put ka Evropskoj uniji. Vratio se stari sistem vrednosti, Vlada je podeljena na feude u kojima nijedna stranka nije mogla da kontroliše rad one druge a kamoli javnost i civilno društvo da kontrolišu bilo šta. Mi smo se za četiri godine vratili u jednu vrstu samoizolacije, to su četiri izgubljene godine i žao mi je što je i moja Demokratska stranka učestvovala u tome, pasivno, ali ipak učestvovala u tome.

BM: Mogu li parlamentarni izbori da nas vrate tamo gde smo bili pre 4-5 godina ili će i posle njih stanje biti nepromenjeno?

ZŽ: Izbori su prilika da se to stanje promeni, da pokrenemo sadašnjost i naravno da je tu najveća uloga Demokratske stranke koja je jedina sposobna da Srbiju pokrene napred ali samo ako radi ono što piše u njenom programu, kao što je radila i kao opozicija do 2000. godine i kao vlast do 2004. Nadam se da je vreme preispitivanja, kohabitacije i koalicije sa pogrešnim partnerima završeno i da DS sada ima svest šta može i šta mora da uradi za Srbiju.

BM: Kako će posle izbora izgledati politička scena, stara i već viđena kao i do sada ili odlučnija sa jasnom vizijom perspektive za Srbiju?

ZŽ: Postoje tri rešenja. Prvo, najopasnije ali i najmanje verovatno, jeste da pobedi Radikalna stranka sa svojim satelitima i da vrati Srbiju još nekoliko koraka unazad, ali to stanje ne bi moglo da traje dugo jer je potencijal glasova za Evropu mnogo veći od potencijala glasova za Rusku Federaciju. Od demokratskih stranaka zavisi kako će da predstave svoje programe i ubede građane da nakon osvajanja vlasti neće da spavaju nego da rade i da će pobeda Evrope nad konzervativizmom biti sigurna. Ako se to dogodi, onda opet postoje dve varijante: da nam se ponovi isto ono što nam se događalo prethodne četiri godine što je isto i jednako opasno kao i da su pobedili radikali ili da pobednici na izborima na čelu sa Demokratskom strankom rade istom onom energijom kojom je radio Zoran Đinđić i pokrenu Srbiju napred.

 
(foto: E kapija)

BM: Nedavno je predsednik Srbije i predsednik Vaše stranke izjavio da su predizborne koalicije sa "neodlučnima" nemoguće, apostrofirajući najsrodnijeg partnera LDP...

ZŽ: Prošlo je vreme preidzbornih koalicija, njih treba stvarati posle izbora, ali jako je važno sa kime ćete u koaliciju posle i da za vreme izbora ne odapinjete strele na buduće koalicione partnere. Naravno da je posle izbora koalicija Demokratske stranke sa LDP-om i G17, ukoliko ove pređu cenzus, i sa strankama manjina dovoljan korpus za stabilnu većinu u Paramentu. Mene od te najave da nema koalicije sa LDP-om pre izbora više plaši izjava predsednika Tadića da daje šansu Koštunici da se popravi i da se prikaže kao prodemokratska i proevropska stranka, jer to apsolutno nije moguće. Ta stranka nikada nije bila za Evropu. Mi smo bili u koaliciji sa DSS-om samo 2000. godine kada je bilo neophodno pobediti Miloševića i kada se oko te ideje okupilo i kuso i repato a to je jako daleko od logične, programske koalicije.

BM: Veoma često kritikujete sadašnju politiku svoje stranke. Gde je to DS pogrešio posle izbora za predsednika stranke 2004. godine i zašto je načinjen zaokret od politike Zorana Đinđića?

ZŽ: Ušlo se u politiku kompromiserstva, DS je počeo da vodi politiku Vojislava Koštunice, a Koštunica je vodio politiku Srpske radikalne stranke. Otuda i veliko skretanje udesno, pa je DS kao stranka levog centra upala u prazan porstor političkog centrizma koji nema jasnu ideološku definiciju. To je bilo vreme puno lepih reči i govora ali kada zagrebete ispod površine i vidite šta to zapravo znači, shvatite da se ne događa ništa. Razumem da je to učinjeno u strahu i od one Zoranove malo radikalnije demokratske politike koja je bila pomalo bolna za građane ali i za članove i simpatizere stranke koji su se uplašili od toga što se dogodilo Zoranu. Ja taj strah razumem, ali bavljenje politikom u Srbiji podrazumeva kvantum hrabrosti neophodan da biste je vodili. Imam razumevanje za to, ali ne mogu da se složim sa takvom politikom, definitivno, prošlo je vreme takve politike.

BM: Koliko bi nam Evropa bila bliža da se pre četiri godine nije odustalo od politike koju zastupate?

ZŽ: Svako ko zna da koristi Internet može da vidi u kakvoj je poziciji bila Srbija tada. A bila je hit na Balkanu. Bugarska, Rumunija, Hrvatska, da ne govorim o Albaniji i Bosni, sa čežnjom su gledale šta se događa u Srbiji. Pa, velike svetske firme selile su svoje centrale u Beograd, čak su se i regionalna predstavništva CIA i FBI preselila u Beograd. Imali smo šansu da budemo hit decenije i da se priključimo toj regati koja je već ušla u Evropsku uniju ili je na njenom pragu. Sada, mi smo država koja je poslednja po ispunjenim uslovima za pristupanje Evropskoj uniji. Tada, 2003. bili smo u predsoblju EU a sada smo dve ulice daleko od kuće u kojoj stanuje Evropska unija. To je naš najveći gubitak.

BM: U prilog toj tezi, da li je i rešavanje statusa Kosova moglo je da ima bolje rešenje?

ZŽ: Dobro rešenje za Kosovo ne postoji. Sva dobra rešenja potrošena su u Miloševićevo vreme i mnogo ranije. Najmanje loše rešenje, koje je zastupao Zoran a sa kojim sam se slagao, jeste podela Kosova što nije neki civilizacijski događaj niti neka tekovina 21. veka, ali ipak najmanje loše rešenje. Dobrom politikom i traženjem saveznika i na Zapadu i na Istoku bili smo blizu ostvarenja te ideje koja nije mrtva ni danas, ali ona sigurno ne može da se ostvari tako što čete da spaljujete ambasade svojih potencijalnih saveznika.

BM: Koji su to prioritetni politički i državnički poslovi koje, posle izbora, treba da obavi nova vlast?

ZŽ: Prvo završavanje saradnje sa Haškim tribunalom i to onako kao što sam radio dok sam bio premijer. Tražio sam da se pošalju posmatrači koji će svakodnevno nadgledati šta radimo i posle šest meseci da naprave izveštaj pa da kažu: ovde se ozbiljno radi na hvatanju haških begunaca ali oni nisu u Srbiji, ili da kažu: ovde se radi neozbiljno. To je projekat koji je uništio Koštunica u maju 2004. godine, ali mislim da to ponovo može da se uradi i da do kraja ove godine stavimo tačku na tu saradnju. Drugo, treba realno da posmatramo pitanje Kosova, naravno, ne da ga priznamo jer to od nas niko i ne očekuje. Velike su rane nastale na Kosovu i to ne može da se prevaziđe brzo, iako su svi znali da je ono odavno izgubljeno, ali pristupanje Evropskoj uniji, diplomatska inicijativa i borba za nekakvo pravedno rešenje mogu da se ostvare samo ako imate jake saveznike. To znači da diplomatska inicijativa ne može da bude povlačenje ambasadora, naprotiv, vratite ih tamo odakle ste ih povukli i neka 15 sati dnevno rade na tome da ubede svoje domaćine da mi radimo poslove evropskih integracija i da imamo pravo na pravedno rešenje za Kosovo a ono je, nažalost u ovom trenutku, podela.

BM: Može li se u nekoj relativno bliskoj budućnosti očekivati Vaš aktivniji i konkretniji politički angažman?

ZŽ: Moj politički angažman u Demokratskoj stranci je sprečen. Moja politika izgubila je na Skupštini stranke pre četiri godine i ja sam posle toga bio lojalan član stranke koji nije učestvovao u vođenju njene politike, jer se nisam slagao sa tom politikom a nisam imao ni prostor da kažem svoje mišljenje. Nakon dve godine na inicijativu većeg broja članova stranke pristao sam da se kandidujem za biranog člana Glavnog odbora, ali pošto se bira 40 tih članova ja sam bio 41.! Naravno, sve to događalo se kao posledica kampanje da nikako ne dobijem potreban broj glasova da uđem u 40 biranih članova Glavnog odbora koji inače ima 400 članova. Imam želju da kažem svoj stav, jer u stranci treba da se čuju različiti stavovi i mišlenja. Zoran i ja smo gajili ljude koji su imali drugačije stavove i birali smo u tih 40 biranih članova 20 onih koji su najglasnije kritikovali našu politiku. U ovom trenutku ja neću da se nudim. U Srbiji ima mnogo političara a malo politike, malo energije i malo strasti u politici. Politika nije samo znanje, već i energija i strast i mislim da to nedostaje Demokrastkoj stranci. Ako se politika stranke vrati na onaj put kojim je išla dok je nju vodio Zoran, onda tu ima mesta i za mene na bilo kom mestu. Nemam ambicije da se takmičim za mesto predsednika jer Demokratskoj stranci dao sam najviše onda kada sam bio u vrhu a ne na vrhu stranke.