Slikanjem do izlečenja

Ana Radmilović

O dubinskom i asocijativnom u crtežu - lečenje kroz umetnički čin
(foto, Grupni rad pacijenata Dnevne bolnice Klinike za pasihijatriju VMA, izložen na VMA)

Goran Stojčetović, slikar i scenograf Narodnog pozorišta na Kosovu, koji je, pored redovnog posla, u sklopu svoje organizacije Brut Art Srbija radio sa marginalcima (kako taj pravac, nastao početkom XX veka, manifestno i proklamuje), išao po zatvorima, od marta 2015. radi sa bolesnicima na psihijatriji VMA - što je povod ovog razgovora. Art terapija nije ništa novo a art brut je posebno interesovanje umetnika za ljude sa rubova društva, što je danas prilično demode. 

Art Brut studio VMA, projekat na čijoj realizaciji radiš od 2013, rezulturao je saradnjom 2015.  Art Brut Srbija, u svojoj produkciji, sada ima likovne radionice i radi na pravljenju biblioteke i videoteke vezane za vizuelne umetnosti, izložbe… i sve ćeš ti to bolje objasniti. U martu 2015. počeo si sa radom sa dve grupe, ako sam razumela, jedna u dnevnoj bolnici i druga – grupa lečenih psihoza.  Veoma si strpljivo i dugo radio na tome da dođe do realizacije, do toga da radiš taj projekat i još uvek ga radiš. Saradnja sa VMA će se, koliko sam razumela, nastaviti. Hajde da počnemo od toga, kako je došlo do te ideje i, uopšte, do saradnje na kraju?

Radi se o mom shvatanju slobode i svojeglavosti. Mislim da je sve počelo u gimnazijskim danima, bio sam opčinjen romantizmom. Romantičari su prvi umetnici kroz istoriju koji su poistovećivali svoju umetnost i sopstveni život. Jasno i glasno su iznosili svoja osećanja, od zanosa do patosa. Mnogi su stradali, jednostavno su potonuli u sopstveni svet, izgubili razum i živote. To mi je bilo jako inspirativno i blisko. Onda sam otkrio Getea. Njegov roman “Stradanje mladog Vertera” me je razneo. Imao sam blage vrtoglavice čitajući knjigu. Sećam se, idem na svirku a u jakni “motorci”, išaranoj hevi metal bedževima i lobanjama, ova knjiga. Sigurno nisam čitao na svirci, a zašto mi je bilo bitno da je imam pored sebe stalno? Sada znam ali trebalo mi je preko 20 godina od tada da bih mogao da se otrgnem od romantičarskog, poetizovanog samouništenja. Pobedio sam alkohol idejom da postoji život kroz jedinstvo najsvetlijih i najmračnijih psihičkih energija u meni. Svojeglavost nije bunt, nije ludost, narodski rečeno. Imati svoju glavu znači imati svest o sebi. I u najvećim problemima i lutanjima, ja sam uvek crtao običnom hemijskom olovkom po blokčićima, retko opisujući situacije i stanja u kojima sam se nalazio, to su uglavnom bile asocijativne žvrljotine. Te žvrljotine sam uzdizao do neba i tako uspeo da vidim njihovu veoma logičnu konstrukciju i sklad.

Na osnovu dugogodišnjeg istraživanja, došao sam do sedam nivoa u samom stvaralačkom procesu koje sam opisao u studiji  “O dubinskom i asocijativnom u crtežu”. Imam potrebu da podelim ovo iskustvo i pomognem, ako mogu. Na Klinici za psihijatriju Dnevne bolnice VMA, koja preko 20 godina primenjuje art terapiju, ovaj pristup je prihvaćen i u saradnji sa mentorom ovog projekta, kliničkim psihologom Dnevne bolnice VMA Tatjanom Stojanović, veoma uspešno dolazimo do značajnih rezultata. Mislim da je VMA jedina medicinska institucija u regionu sa tako razvijenim programom likovnog stvaralaštva u terapijske svrhe.

Sreća je što, tragajući za Geteom, nisi našao Marloa. Istina, Marlo se nije sam ubio kao Getov mladi Verter, ali je dao sve od sebe da ga ubiju drugi, priča se, u krčmi. S obojicom bi stigao do Fausta ali ne i do sklada.

Da li možeš da približiš malo sve ovo što si rekao? Recimo, o kakvih sedam nivoa stvaralačkog procesa pričaš? Kako i kome mogu da pomognu, kako ih nazivaš, asocijativne žvrljotine?

O stvaralačkim nivoima koje doživljavam kao trafostanice. Radi se o korišćenju energije izvornog motiva bez velike potrošnje. Zanimljivo je i pomaže svakome ko želi da vidi svoje nevidljivosti. Opisaću ti najkraće kako sve funkcioniše.

Prvo obraćam pažnju na trenutno raspoloženje osobe i njen početni potez pri crtanju (vrsta linije, intenzitet, obojenost, na kom delu podloge je započela crtanje i sl ). Na osnovu tih linija pronalazim mogući psihološki smisao, animiram haotičnost i lagano nalazim smernice za dalje delovanje. Onda ide rad na proširivanju asocijativnih sadržaja i stvaranju mreže značenja i simbolike. Ovde su stvari već mnogo opipljivije i osobu mogu da rasteretim psihološkog tako što će raditi na čistoj likovnosti dobijenog motiva. Nakon toga razmatramo mogućnost da kompleksnije životno iskustvo nađe svoj izraz kroz dobijeni crtež. Posle toga, crtež po svojoj formalnosti i poetici dovodim u vezu sa određenim umetničkim pravcem ili konkretnim umetnikom. Na osnovu toga, pravim paralele i sličnosti koje mogu da ukažu na neke unutrašnje povezanosti. Kada osoba oseti mir, kada jednostavno nema šta više da izbaci iz sebe, crtanje je gotovo. Ostaje samo da da naziv svom radu. To mi je bitno jer mi to govori o količini svesti, o celokupnom procesu i samom rezultatu rada.

Šta se dešava ako neko ume da crta a ima i neku predstavu o simbolima, ako takav recimo ima nameru da pošalje neku posebnu poruku o sebi, iz bilo kojih razloga… Rekao si da je crtež kao poligraf a reč poligraf odmah podseća na pokušaj da se neko uhvati u laži, pa mi je palo na pamet baš to. Ovde ne mislim na ljude s psihijatrije na VMA, oni su verovatno otvoreniji i ranjiviji (ako to nije predrasuda), mislim na robijaše s kojima si takođe radio.

Sada sam već tu paralelu sa poligrafom zamenio rendgenskim snimkom. Nikada nije bilo bitno “dokazati” čoveku da jednostavno laže sebe, već mu ukazati na istinitost nečega što je dobio crtanjem. Ne može da se sakrije istina, može da se prikriva, što je i prirodno. Pacijenti nikada ne znaju šta će raditi kod mene, to ih verovatno izaziva i uzbuđuje. Takođe, ni ja često ne znam, do samog početka radionice, šta ćemo raditi. Primer, ispred VMA vidim neku gospođu na stanici u krznenoj bundi i u helankama i sine mi ideja za zadatak pacijentima. Pola papira sam izgužvao (bunda gospođe) a druga polovina je ostala glatka (helanke). Rekao sam im da prate linije izgužvanih delova papira i da nekako pređu, ako žele, na glatku površinu. Baš na toj radionici jedna pacijentkinja je doživela jako emocionalno oslobađanje. Koje obrazovanje čoveka može da spreči ovakav prilaz njegovom nesvesnom i asocijativnom?

Ne znam, nedavno sam provela nekoliko dana u Kliničkom centru i verovatno bih gađala čašom nekog ko bi mi predložio da nešto crtam. A ako bi me ipak zainteresovalo, verovatno bih tada nacrtala kako pucam u osobu koja mi prilazi s infuzijom. To nije nesvesno, ako ne postoji neki način na koji bi me doveo do toga. Zasad je vrlo svesno iako baš nije društveno prihvatljiva ta moja želja. Jako se bojim te skalamerije, a i bola.

Recimo, prvo registrujem reči: gađala, čaša, pucam u osobu, infuzija, skalamerija, bol. Ha-ha, bile bi sjajne reči za trejler nekog trilera. Naravno da je strah u pitanju ali ne od lekara i bolnice. Ovde se nameće jedan dramski redosled posledica jakih emocija. Dizanje i gađanje čašom može da govori o tome da, jednostavno, neprijatne situacije u životu ne znaš da sagledaš mirno i razumno već ih odbijaš snagom jako alkoholisane osobe (nasilna, neprirodna komunikacija sa nesvesnim). Takvo potiskivanje projektuje agresivne slike i ujedno simbolične slike za spas žrtve prema kojoj je uperena agresija. To mi otvara mogućnost da te inspirišem da spojiš ili preoblikuješ ove pojmove u jednu celinu. Kako ćeš dalje, da li je rakijska, vinska ili dečja plastična čaša, koliko metaka ispaljuješ i čime, da li infuzija liči na pupčanu vrpcu i na koga te podseća ta osoba, kako uopšte izgleda ta osoba?

Mislim da počinjem da shvatam. OK, čaša kojom bih gađala nekog s blokčetom I idejom da crtam je staklena. Obična, ona iz koje piješ vodu. Osoba koja nosi infuziju ne liči ni na koga, ona i infuzija su jedno. Nema nikakve vrpce, samo – kao u stripu, ogromna boca i ta skalamerija na kojoj visi i neka sestra s tim, idu ka meni i ja, normalno, pucam. Branim se, pošto je sve kao strip, to je jedan metak. Nije još stigao do njih, putuje ka infuziji-sestri. U pravu si – mada nije laskavo, zaista podseća na ponašanje nekog ko je pijan. A ja trezna. Zanimljivo.

Eto, već imamo nove motive. Strip ukazuje na kontinuitet sa kreativnim potencijalom za sopstveni scenario. To je dovoljno za sada.

I sada, kada si na početku pomenuo alkoholizam, a to je problem koji mnogi ne mogu da reše ili prestanu da piju ali ne znaju šta dalje –  hajde da s tim i završimo. Svako može da prestane da pije ali – šta dalje?

Jako pitanje. Svoju anksioznost,  koju sam smirivao alkoholom, “zamenio” sam brigom o uzaludnosti svog života. Ne plašim se smrti, plašim se da mi lični svet ne bude zabetoniran u samo ličnom, jer mnogo toga o čemu sanjam može da postane stvarnost. Tu sam pronašao smisao života i radio ekstremno mnogo i iscrpljujuće ali sam danas slobodan čovek koji sve više ostvaruje svoj san.

 

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...