„Kad je teško – Čović“

Priča je, ko i sve kosovske, mutna ko mutna Morava. Od operativnog gradonačelnika Beograda do „čoveka za sve“ na Kosovu, razume se – do lica u predstavi Insajder, gde igra ulogu krivca, čini se da ovaj igrač nije objekat koji jedna drugoj, kao timovi, prodaju razne srpske vlade. Kad se odmetnuo u sport, doduše, mogao se steći utisak da gubi kontrolu jer mu se slika pojavljivala u kojekakvim novinama i učestvovao je, nevoljno, u jednom bizarnom skndalu. Ali to nije predmet priče. Nego Kosovo – odakle, čini se, nijedan nije čitavu glavu izvukao i koliko god vremena prošlo otkako je Čović bio „onaj za Kosovo“, došlo je po svoje ko avetinja od koje nema bežanja.

Prošlo je skoro 15 godina otkako je neko osmislio „tajni plan“ otkupa albanskih imanja na severu i, eto, neko ga je napokon „razotkrio“. Prošlo je skoro duplo manje godina otkako Čović s tim nema neke veze, ali je eto neko otkrio da je imao.

Naravno da je imao, to je bio državni plan još od Đinđićeve vlade. Nastavljen za Koštuničina vakta i pola mandata Tadićevog. Zbog toga su izbijali fingirani neredi, kao – ako se iko seća – u naselju Brđani, o tome se ćutalo i dođe mi da postavim svoj tekst iz 2009. koji govori o tome. Neću biti toliko gorda ali ću reći da su u tom poslu učestvovali mnogi. Ne sporim da se glavni novac vraćao u Beograd. Ono što sporim jeste da je posao obavljlo nekoliko istaknutih ljudi. Istaknuti su bili dovoljno mudri da ništa ne potpisuju a neko je bio još mudriji da svu potpisanu dokumentaciju negde pohrani. Postoji mit da je Čović bio jedan od tih što nisu potpisivali ali su sakupljali i da je to razlog nenapadanja na njega.

Na tom poslu su zarađivali i direktori držvnih preduzeća i sitni činovnici i ako je trebalo podgrevati klimu kako bi se od države, to je već u vreme Tadića, dobilo još novca za otkup – nije se prezalo ni od nereda. To su oni momci s fantomkama koji nisu znali ni šta ni za koga rade ali su verovali da su patriote. Patriotizam ih, međutim, nije sprečavao da bez fantomki kupuju u albanskim radnjama koje su palili. Jeftinije je.

Napad na Čovića, ukoliko je uopšte napad, može da bude odlična prilika za odbranu. Ukoliko su svedoci - ljudi poput Bojana Radovanovića (to je onaj što se žalio da ga reketiraju a onda se ispostavilo da je uzimao zelenaške pozajmica od nekih Čumetovih drugara), javnost – ukoliko je ima – neće ni reč verovati. Ili kontroverzni predsednikov savetnik Mikić. To bi bilo o teoriji da je serijal napravljen da bi se „oprao“ Čović. Ta teorija, ako uzmemo u obzir informisanost i zainteresovanost građana, lako pada u vodu. Ko će još pitati „a ko je taj svedok“ ili „a zašto se niko ne zainteresuje za Mikićevo profitiranje na Kosovu“? Niko.

Sumnjivi Čović, kao „evo, prozvaćemo mi i krupne zverke i nema nedodirljivih“, može da bude dobar primer kako vlast ne štedi nikoga a može da posluži i kao još jedan razlog da se čoveku zgadi da sluša o Kosovu i svima koji su se njime ikada bavili.

Može, isto tako, da odigra ko zna koju ulogu po redu i skloni se, dok ne prođe nevreme. U Srbiji, gde se svaka afera „otkrije“ bar deceniju nakon što je bila aktuelna, uvek ostaje pitanje – a zašto baš sad? I zašto baš on? Zašto ne, recimo, Vulin – „njegovo Kosovo“ ostaće zapamćeno po mnogo ekstremnijim potezima koji se iviče s patologijom. Te neke kamere po severu, te prisiljavanje na glasanje, te neki ljudi u crnom... Koliko su koštale one SS uniformice ili, mislim da znam ali nemam papir, te famozne kamere? Time ćemo se baviti za jedno 10 godina, ukoliko nas bude.  

Dakle, samo Bog, vlada Republike Srbije i, verovatno, Čović znaju – zašto sad pa on?

Moj odgovor može da zvuči neozbiljno – nema tog ko se okrznuo o Kosovo a da mu se nije vratilo u punom sjaju silnih para i punom užasu onog orla koji će ti leteti nad glavom dok si živ.

I jedno pitanje: Gde li je građevinski preduzimač Miljković sa svojih 300 „firmi sestara“ i šta bi s onim tenderima, pričama o novcu Ismeta Osmanija i još nekih istknutih Albanaca koji se, između ostalih poslova, bave i građevinskim? Diljem Srbije. Nije li i on, Miljković, zidao nešto na tim otkupljenim imanjima ili čak nije ni zidao ali neke grdne tendere jeste dobijao. I za Tadićeva vakta. I pre.

P.S. Ukoliko su, 17 marta 2004, svi oni prihvatni centri i raseljavanje Srba s juga na sever ili preko „administrativne linije“ bili deo državnog projekta koji su obavljali (vrlo ekspeditivno) Čović i francuski KFOR – onda bi nova vlada trebalo da na „poligraf“ posadi tu državu koja je desetkovala srpsko stanovništvo na jugu Kosova. Zatim zidala izbegličke zrade (u kojima je verovatno najmanje izbeglica) i onda sve to, uz svečane govore o datimuma, lepo zaboravila. S obzirom na to da su članovi nekih stranaka (poput nekadašnjeg SPO) znali, bili blagovremeno obavešteni šta će se desiti i bili pozvani da tih nekoliko dana napuste Kosovo – da li je moguće da to nije znao i Čović? Ili je brzina evakuacije ljudi s Juga (ponegde i bespotrebna) samo odlika njegove opertivnosti u koju niko ne sumnja? Da li će se naći neko da postavi to, umesto ovih odveć poznatih (onima koje zanima) pitanja?

Napad na njega deluje kao „borba protiv kriminala“ i prati glavni diskurs vezan za Kosovo. Takođe deluje i kao, čemu svedočimo, sklanjanje ljudi ili ućutkivanje ljudi koji – kakvi god bili – jesu od kalibra i previše znaju.

Vlada ima isuviše velike probleme da bismo se bavili time šta je Čović radio pre mnogo godina. I čudni su svedoci. A još čudniji oni, nepomenuti, koji su profitirali na „tajnom nacionalnom projektu“ a kojih je tuštma i tma.

Još čudnije je što se Beograd bavi Čovićem, Euleks i Priština Ivanovićem a nigde, ni na jednom spisku nijednog imena onih čiji su dosijei takvi da ni za tri života ne bi odrobijali za sva dela. Kao da je neko probrao sve kriminalce koji su se na Kosovu prvo „šlepali“ uz tada jake političare, izvukao ih iz kosovskog brloga (prethodno ih upotrebivši za sve ono što nije bilo leglno a moralo je biti urađeno – da  l' za barikde, da l' za uterivanje Srba u tor Srpske liste) i privremno ih zbrinuo dok ne dođu neki drugi, ne daj Bože, poslovi oko nekih drugih izbora ili već...