Petnaest godina Putina

Devetog avgusta 1999, prvi slobodno izabrani predsednik Rusije Boris Jeljcin predstavio je svojoj mnogoljudnoj naciji Vladimira Putina – čoveka, čijeg postojanja u vrhu vlasti jedva da je ko od Rusa do tada bio svestan, rekavši da je ličnost koju on kao šef države imenuje za predsednika vlade - Putin, a onda, i da je odlučio da se povuče sa funkcije predsednika i da preporučuje da ga na tom mestu zameni... Putin.

Jeljcinovo saopštenje šokiralo je javnost zemlje. Retko je ko znao ko je taj anonimni državni službenik, “uokviren” televizijskim ekranom, kao na zajedničkom portretu za uspomenu, s odlazećim vladarom Rusije. Nagađalo se o Jeljcinovim motivima. Međutim, šta god da se o toj primopredaji ovlašćenja govorilo – petnaest godina kasnije ona se u ruskoj javnosti potvrđuje kao Rusiji korisna. Ovog trenutka, Vladimir Putin uživa nepodeljeno poverenje čak 87 odsto sugrađana – više nego četvoro od svakih pet upitanih Rusa, objavio je prošle nedelje nezavisni Levada centar. Četiri procenta više u odnosu na stepen poverenja građana u predsednika utvrđen u maju, od strane američkog Galupa. I apsolutno najviše, u odnosu na rezultat svih prethodnih ispitivanja podrške šefu države među građanima, od te 1999. godine.

Podrška Rusa Putinu u obratnoj je srazmeri sa orkestriranom kampanjom protiv šefa Rusije na Zapadu, pre svega u Sjedinjenim Državama Amerike. Američka vulgarna propaganda protiv Putina naišla je na zid odbijanja u Rusiji. I vratila se svojim protagonistima oštricom drastičnog nepoverenja Rusa u SAD, o kojima sada svega osamnaest odsto upitanih građana ima neko povoljno mišljenje. Razlog je poznat, Ukrajina. Više nego dve trećine upitanih misli da je Ukrajina destabilizovana i razara se iz Vašingtona, iz Amerike.

Boris Jeljcin predaje predsedničku kopiju ustava Vladimiru Putinu nakon podnošenja ostavke 1999. godine

Vratio Rusima veru u budućnost

Proizišlo je, “posle svih potresa 1980-ih i 90-tih, da je upravo Putin vrsta lidera kakvog je želeo narod: ne sjajan, ali u koga se mogu uzdati, sposoban da beskrajni haos najzad privede kraju i osigura vraćanje vere u budućnost”, rezimirao je Putinovih petnaest godina Fjodor Lukjanov – ruski znalac spoljne politike, član stručnih i savetodavnih foruma Rusije i urednik revije “Raša in global afers”. Lukjanov je autor s kritički ustrojenom distancom prema politici Putina ( “Putin Has Stumbled in Ukraine”, glasi na primer njegov naslov u Moskou tajmsu ), te je u mogućnosti da s kredibilitetom objektivnosti zapazi da je baš predsednik “koga su u početku smatrali neprikladnim za politiku”, na kraju uspešno “konsolidovao rusko društvo oko ideje stabilnosti”.

Dvehiljaditih, “stabilnost nije podrazumevala stagnaciju ili očuvanje (nije na toj tački bilo ičeg za čuvanje); podrazumevala je akciju”. Da bi se došlo do stabilnosti bilo je neophodno “obnoviti upravljanje zemljom, postaviti osnove za ekonomski razvoj i ljudima dati osećaj svrhe – ne kroz neki ‘veliki projekat’ (to zaista nije Putinovo forte), nego kroz aktivnu gradnju i unapređenje njihovih sopstvenih života”. Putin stiže sa svojim sloganom o stabilnosti u času kada se stabilnost u svetu u celini privodi kraju. Dolazi u neizvesno vreme naspram erozije svetskog poretka. I ta kontradikcija, između unutrašnjih ciljeva i spoljašnjih okolnosti, postepeno postaje sve evidentnija.

“Zapad vidi predsednika Rusije kao neprijatelja progresa, kao simbol zastarelih gledišta i demodiranih pristupa”, primećuje Lukjanov. A Putin, u to vreme, “izražava svoju zapanjenost politikom vodećih nacija, koja izgleda kao da namerno pridodaje ulje na vatru međunarodnih sukoba”.

Vera u mogućnost “velikog dogovora” sa Zapadom, i ruskog pridruživanja krugu vodećih nacija, oslabila je, mada je Putin preuzimajući dužnost smatrao da je to mogućno. I 2012, po povratku na vlast, Putin vidi Zapad, u prvom redu Sjedinjene Države, “kao glavnu destabilizujuću snagu u svetu”. Ne zbog anti-ruskog raspoloženja Vašingtona i Brisela (Putin ga je podrazumevao), nego što je nepromišljeno i arogantno mešanje u jednu situaciju za drugom razaralo temelj nacionalnog vladanja.

Vladimir Putin i Barak Obama, posle Putinovog povratka na predsedničku dužnost 2012. godine

Ne predvodi nego reaguje

Mnogi spoljni posmatrači misle da je Putin neumorni strateg i da su mu postupci vođeni nekom širom idejom: planiranom ekspanzijom, obnovom imperije, povratkom u Sovjetski Savez, anti-liberalizmom i sličnim.

“Ali on, zapravo, više voli da reaguje, nego da predvodi”, piše o Putinovom vladanju Lukjanov. Njegove najodlučnije akcije na svetskoj sceni bile su reakcije, često u nesrazmeri sa situacijom, sa nepredviđenim posledicama, ali uvek kao odgovor na spoljni događaj. Sadašnja kriza u Ukrajini nije izuzetak, kaže autor. “Možda je to neophodnost. Predsednik je predosetio ranjivost njegove zemlje u neupravljivom globalnom haosu i otsustvu agende koja bi podržala nacionalni razvoj Rusije. Zato on nastoji da prosto održi status kvo i zaštiti je od novih nedaća”.

Putina je oduvek brinula spoljna turbulencija, u stanju da rezonira sa unutrašnjim neredom Rusije. Ta bojazan potvrdila se ove godine, kada ga je puč u Ukrajini stavio pred najveći izazov, sa nesagledivim posledicama.

“Aneksija Krima, marta, bila je rizičan, ali proračunat potez. Bez sumnje su glavni motivi bili da se osigura prisustvo ruske flote u Crnom moru i spreči da Ukrajina stupi u NATO.” Taj “radikalni potez da se zaštite strateški interesi Rusije i pozicija zemlje ojača” ne odstupa previše u odnosu na realistički duh svih Putinovih političkih akcija, piše autor. Međutim, predsednikov govor na Krimu, 18. marta, definitivno je iz reda nacionalističko-romantičarskih, te i suprotan realizmu. Fjodor Lukjanov u tome vidi opasnost da Putin, dozivajući u svoju politiku ideologiju romantičarskog nacionalizma, veže sebi ruke. Pragmatičar, kada se okolnosti promene deluje fleksibilno. Dok romantičarski retorik, čak i kada mu je retorika samo instrument, nije u stanju da je brzo odbaci. On igra na emocije, emocije mogu dovesti do iracionalizma, a iracionalizam je ono što je Putin nastojao da izbegne u spoljnoj politici.

Putinovo udaljavanje od njegovog uobičajeno realističkog pristupa uvlači Rusiju u ozbiljnu međunarodnu krizu, procenjuje Lukjanov. Građanski rat u istočnoj Ukrajini vratio je Moskvu s globalnog nivoa na lokalni. Rusija je sada prikovana uz konflikt u susednoj zemlji, “s nejasnim ciljevima i problematičnim metodama”. To što se iz te situacije da zaključiti jeste da Rusija proživljava krizu usmerenosti. “Putin je bio uspešan ostvarujući ciljeve od pre 15 godina. Ali došlo je vreme za postizanje novih ciljeva, onih koje tek treba definisati”, piše Lukjanov – uveren, reklo bi se po onome što kaže, da Rusija ne sme dopustiti da bude uvučena u rat u Ukrajini.

Vladimir Putin u Normandiji 6. juna: prvi susret sa Petrom Porošenkom pošto je ovaj došao na mesto predsednika Ukrajine

Oponenata Putinu unutar elite nema

Putinov jubilej inspirisao je ne jedan osvrt u ruskoj štampi. Osvrt na predsednikovu “metodologiju” vladanja u korist stabilnosti u zemlji, direktora Međunarodnog instituta političke ekspertize Jevgenija Minčenka u vladinoj Rasijskoj gazeti, jedan je od interesantnijih. Minčenko, za razliku od Lukjanova, u Putinu raspoznaje stratega koji se drži načela strategije vlasti: Prvo, načela očuvanja teritorijalne celine Rusije, uzetog za ličnu misiju. Drugo, načela osiguranja unutar ruske elite “takvog balansa uticaja, koji ne bi mogao dovesti pod sumnju liderstvo Putina”. Treće, očuvanje visokog nivoa lične popularnosti kod stanovništva i smanjivanje mogućnosti spoljnog dejstva na ponašanje ruske elite. I najzad, borba za očuvanje mesta u klubu vodećih svetskih lidera i geopolitičkog uticaja Rusije kroz kontrolu energetskih tokova i delovanjem u post-sovjetskom prostoru. “Vidimo da su tokom tih15 godina svi ovi prioriteti funkcionisali, a zemlja narasla za dva nova subjekta federacije”, zaključuje Jevgenij Minčenko.

“Oponenata Putinu unutar elite nije bilo i nema ih. I sankcije (zajedno s blagovremeno preduzetim merama za smanjivanje zavisnosti ruskih političara od Zapada), pre su samo još zbile elitu oko predsednika”, kaže pisac članka. Svejedno, pred Putinom jesu nekoliki izazovi, kaže u članku Minčenko. To su protiv-mere pritisku kolektivnog Zapada (jer EU se ne može otrgnuti uticaju SAD) i održanje za Rusiju najvišeg ikada u istoriji dosegnutog životnog standarda. Bez obzira na zapažanja o Putinovoj nepredvidivosti, kod predsednika se mogu zapaziti šabloni u postupcima: 1. “Blagovremena pobeda”, kada se ishod odlučujućeg političkog sučeljavanja rešava još pre događaja (“praktično, uoči svakih predsedničkih izbora”, a “i u situaciji s Krimom”). Može se pretpostaviti da će isto biti i sa sledećim predsedničkim izborima da se ne bi dopustio pokušaj spoljnog uticaja na njihov rezultat. 2. “Izravnavanje elita”, kada se ne dopušta prekomerno jačanje ni jednoj od elitnih grupa. “Mi to vidimo na primeru postojane kadrovske rotacije, naročito u bloku sile.” 3. Udaljavanje saputnika vlasti i privlačenje novih saveznika. 4. “Konkurencija naslednika”, koja ima za cilj testiranje različitih tipova personifikovanih prilaza rešenju aktuelnih zadataka. 5. “Unutrašnja konsolidacija” pred spoljašnjom opasnošću.

Putin raspolaže ličnim resursima za vlast, zastupa autor. Pre svega, predsednik Rusima ima državničko iskustvo kakvo nema ni jedan drugi svetski lider. Počeo je kao prozapadni političar. Čak i kada je Džordž Buš mlađi odbacio ruku koja mu je pružena, septembra 2001, inicirajući širenje NATO, Putin je ponovih pokušaj saveza sa Zapadom kroz “resetovanje”. 

“Ne isključujem da ćemo, bez obzira na danas očevidan azijatsko-latinoamerički trend ruske spoljne politike, videti i treću rundu otopljavanja u odnosima sa SAD i EU”, piše o Putinu Jevgenij Minčenko. Minčenko smatra da je vladanje Vladimira Putina odličan primer za izučavanje uloge neke ličnosti u narodnoj istoriji. U svakom slučaju, popularnost šefa Rusije u vreme ovog jubileja visoka je, i jubilarno “analiziranje Putina” i dalje će potrajati.