Libanski maronitski patrijarh prvi put u istoriji – u Izraelu
Bešara Rai prvi je poglavar libanske crkve koji je posetio Siriju a krajem ovog meseca planira da bude deo papine delegacije tokom Franjine posete Jerusalimu. Zvanični Bejrut je građanima zabranio put u državu koju ne priznaje, ali je biskupima maronitima bilo dozvoljeno da se posvete svojim vernicima u Izraelu. Rai se optužuje da ovim zapravo daje legitimitet Tel Avivu, te da je mogao da odbije učešće u delegaciji, kao što je to učinio i njegov prethodnik za vreme posete Jovana Pavla Drugog Svetoj zemlji
foto, Doček pape Benedikta XVI u Bejrutu 2012, predsednik Mišel Sulejman (desno) i Bešara Rai (u sredini)
Nakon što je patrijarh Maronitske crkve u Libanu Bešara Rai u pretprošli petak najavio da će otići u Jerusalim da se susretne sa papom Franjom tokom njegove posete Izraelu krajem meseca, na Bliskom istoku se za vikend moglo čuti da se radi ne o „istorijskom potezu“, već o „istorijskom grehu“. Bešara Rai predvodi najveću hrišćansku denominaciju u Libanu koja pripada katoličanstvu, ali nijedan poglavar Crkve nije kročio u Izrael od njegovog formiranja 1948. godine, pošto je Liban tehnički u ratu sa ovom zemljom.
Vodeći arapski nacionalistički dnevnik As Safir objavio je kritički osvrt na patrijarhovu posetu i nazvao je „opasnim presedanom“, ocenjujući da ovo putovanje „neće poslužiti interesima Libana i Libanaca, niti Palestine i Palestinaca, te ni hrišćana i hrišćanstva“. List navodi da će Rai verovatno biti u prilici i da se rukuje sa izraelskim vođama koji će biti u prvim redovima dobrodošlice za papu Franju. Čak i ako to ne učini, svejedno će morati da dogovori svoju posetu sa izraelskim vlastima, da obavi neophodne administrativne pripreme sa državom koju Liban ne priznaje već više od pola veka, čime će joj dati kredibilitet. As Safir tvrdi da je poseta zapravo „deo normalizacije odnosa između Katoličke crkve i okupatora“.
Patrijarh Bešara Rai predvodi najveću hrišćansku denominaciju u Libanu (Rojters, Al-Arabija)
Političari pokušavaju da ga odvrate
Bejrutski list Al Akhbar, za koji se tvrdi da je blizak šiitskom Hezbolahu, poznatom po čvrstim odnosima sa Teheranom i Damaskom, objavljuje da će grupa libanskih političara pokušati da odvrati Raija od posete Jerusalimu „dok god je pod okupacijom Izraela, jer bi ovo značilo približavanje odnosa sa okupatorom“.
Građanima Libana je zabranjeno da putuju u Izrael, ali je maronitskim sveštenicima dozvoljeno da posete Svetu zemlju zbog 10.000 pripadnika ove verske zajednice, koliko se pretpostavlja da ih ima u jevrejskoj državi. Upravo stoga, Rai i insistira da će put biti isključivo religijskog karaktera, bez bilo kakvog političkog značaja.
„U gotovo svakom kontroverznom događaju, maronitski patrijarh igra glavnu ulogu. Nakon burnih neslaganja sa njegovom posetom Siriji u februaru 2013, Rai je odlučio da preduzme još jedan korak od kojeg su se njegovi prethodnici uzdržavali – da poseti Palestinu kao deo papine delegacije“, piše Al Akhbar.
Bivši poglavar odbio da se pridruži papi
Maronitska patrijaršija protivila se odnosu sa Izraelom tokom građanskog rata. Mnogobrojne vernike u Svetoj zemlji biskup Bulos Sajah posećivao je tako što je tokom 16 godina ulazio u Izrael preko graničnog prelaza Nakoura, koji je rezervisan za pripadnike UN-a i izraelske odbrambene snage i nije otvoren za građanstvo i turiste. Sajahova putovanja uvek su bila propraćena dozvolom zvaničnog Bejruta, navodi list, „ali nijedan poglavar libanske Crkve nikada ranije nije kročio na ovu teritoriju jer nisu želeli da se ovakav potez protumači kao priznavanje cionističkog entiteta“.
Bivši patrijarh Nasralah Butros Sfeir je u svojim memoarima napisao da je svojevremeno odbio da se pridruži papi Jovanu Pavlu Drugom u poseti Jerusalimu „zbog situacije na terenu koja se mora uzeti u obzir“. Poznavaoci ranijih prilika u Maronitskoj crkvi kažu da je Sfeir uvek bio protiv izraelske politike po pitanju okupacije Palestine i odnosa prema Libanu, te da Crkva nikada nije bila prijateljski raspoložena prema zvaničnom Tel Avivu.
„Obaveze prema Vatikanu, pre svega“
Ipak, iz Patrijaršije sada dolaze uveravanja da poseta poglavara Crkve ne znači priznavanje Izraela. Raijev zamenik, kardinal Samir Mazlum objasnio je da je „stav Crkve poznat, ali da pre svega postoje obaveze prema papi i njegovom dolasku a onda prema maronitima u Palestini“.
Iako papa Franja nije prvi poglavar Rimokatoličke crkve koji će zvanično doći u Jerusalim, Mazlum smatra da se radi o „istorijskoj prilici koja obavezuje Raija da bude prisutan“. On je dodao i da se nada da javnost oko ovog događaja neće napraviti mnogo „buke“, te da odlazak u susednu zemlju ne znači bilo kakvu „normalizaciju odnosa, jer patrijarh nije politička figura, već ide u posetu svojim vernicima i ništa više“. Na pitanje Al Akhbara da prokomentariše Sfeirovo odbijanje da se upusti u ovakvo putovanje, Mazlum je kratko rekao:
„Tada je bila drugačija situacija. Prema Raijevom mišljenju, uslovi su se promenili.“
Prvi patrijarh koji je otišao i u Damask
Bešara Rai ostao je upamćen i kao prvi poglavar Maronitske crkve koji je posetio Siriju, u februaru 2013, kada je prisustvovao ustoličenju sirijskog pravoslavnog patrijarha Jovana u Damasku. Maroniti, naime, otvoreno kritikuju tridesetogodišnju sirijsku dominaciju i vojno prisustvo u Libanu. I Raijevo tadašnje putovanje izazvalo je kontroverze, prvenstveno u Libanu a zatim i na čitavom Bliskom istoku.
Kako je najavljena poseta Jerusalimu, tako javnost sve više podseća i na ovaj događaj od prošle godine. Al Akhbar, međutim, navodi da „ne treba povlačiti paralelu između Raijeve dve posete, jer to nije ništa do izgovor da bi se opravdao ovaj nepotrebni odlazak“. Patrijarh je mogao da ne bude deo papine delegacije, „naročito s obzirom na činjenicu da postoji lokalni kardinal koji vodi računa o tamošnjim vernicima“.
Autonomija za vreme Francuza
Maronitska crkva jedna je od istočnih katoličkih crkava. Osnivač je bio Sveti Maron Sirijski koji je živeo krajem četvrtog i početkom petog veka. Nakon krvavog progona vek kasnije, maroniti su pobegli u planine koje pripadaju današnjem Libanu. Dugo izolovani od ostatka hrišćanskog sveta, oni su razvili sopstvenu liturgiju i hijerarhiju, iako dele istu doktrinu sa katolicima. Na čelu Crkve je maronitski patrijarh od Antiohije a kada biva izabran, traži se pričest od pape u Rimu.
Maroniti su za vreme francuskog mandata nad Libanom 1920. dobili autonomiju i osigurali svoju poziciju u nezavisnoj državi 1943. Tokom francuske uprave bili su privilegovani i bili su jedna od glavnih frakcija libanskog građanskog rata. Maroniti danas predstavljaju jednu od brojnijih verskih zajednica u Libanu, oko 25 odsto, gde prema zakonu o podeli funkcija, predsednik države mora da bude pripadnik ove Crkve.
