Službene tajne Srebrenice

Stefan Karganović*

Ako se posmrtni ostaci sa mesta pogibije, gde su bile vođene borbene operacije, „pozajmljuju“ da bi se količinski popunili eksponati u galeriji genocida, onda je zvanična srebrenička priča, koja se ponavlja već više od decenije i po, bankrotirala
(ilistracija, Srebrenica danas)

[Jedna od ključnih, najnepoštenijih – i najciničnijih – taktika srebreničkog lobija je svesno i namerno dodavanje žrtvama streljanja poginulih iz proboja naoružane kolone 28. divizije u danima neposredno posle pada Srebrenice 11. jula 1995. Falsifikatorima odgovara činjenica da se ta dva događaja – proboj i masovna pogibija pripadnika kolone i streljanje zarobljenika – vremenski podudaraju. Zato, uz bezrezervnu saradnju Haškog tribunala i medija, oni brižljivo skrivaju pojedinosti vezane za kolonu i njenu sudbinu. Naš saradnik iz SAD, Andi Vilkokson, izradio je mapu gde je prikazan geografski raspored grobnica u odnosu na trasu proboja kolone i borbenih dejstava koja je usput imala sa VRS. Jasno je da sahrana poginulih iz kolone predstavlja neuporedivo bolju hipotezu da objasni postojanje tih grobnica od tvrdnje Tužilaštva, koje za ovu svrhu koristi lažnog svedoka-saradnika Momira Nikolića, da su to „sekundarne grobnice“ u koje su izmešteni posmrtni ostaci žrtava streljanja da bi se sakrio zločin. Kao uvek do sada, mi verujemo u moć rasuđivanja obaveštene javnosti i zato prepuštamo čitaocima da izvuku konačne zaključke.] 

Najdublja tajna Srebrenice je identitet stvarnih naručioca zločina. Odmah iza nje su ogromni legitimni borbeni gubici 28. divizije Armije BiH u proboju iz Srebrenica do Tuzle u julu 1995. Obelodanjivanja potpune istine o ovim tabu temama srušilo bi službenu priču. Tajanstvenost naredbodavaca motivisana je skrivanjem od krivične i moralne odgovornosti. Razlog za prikrivanje legitimnih gubitaka je operativne prirode. Pošto nema dovoljno streljanih tela da popune kvotu od 8.000  žrtava, jedino praktično rešenje je diskretno i neopaženo prikazivanje poginulih kao da su bili pogubljeni.

Forenzičke ekipe Tužilaštva Haškog tribunala povukle su se sa područja Srebrenice krajem 2001. godine ne otkopavši očekivanih 8.000, nego ukupno 1.919 uparenih butnih kostiju. Tribunal se suočio sa neprijatnom rupom u dokaznoj građi i bio je prinuđen da potraži rešenje. Optuženi bezbednjak Bratunačke brigade Momir Nikolić 2003. godine pristao je na nagodbu i uslužno je izdeklamovao priču koja je u tom trenutku Tužilaštvu kao poručena odgovarala. Nikolić je tvrdio da su grobnice, gde su u julu 1995. pokopane žrtve streljanja, na jesen iste godine bile prekopane i da je najveći deo posmrtnih ostataka u njima premešten u takozvane „sekundarne“ (pa čak i neke „tercijarne“) grobnice razbacane po širem području Srebrenice. Da bi potkrepili Nikolićevu priču, istražitelji Tužilaštva su „ubedili“ nekoliko operatera rovokopača da priznaju da su učestvovali u operaciji izmeštanja. Istražitelji su ih upozorili da bi se i oni mogli naći na optuženičkoj klupi za potpomaganje u genocidu ukoliko ne budu kooperativni. Mršavi rezultati forenzičara Tužilaštva između 1996. i 2001. pretili su da ozbiljno uruše kredibilitet srebreničkog narativa, ali uz pomoć svedoka-saradnika Momira Nikolića zagonetka nepronađenih žrtava streljanja najzad se rešavala.     

Institut za nestala lica Bosne i Hercegovine i Međunarodna komisija za nestala lica iz Tuzle, takođe poznata kao ICMP,  bacili su se na posao da dokumentuju Nikolićeve tvrdnje.  Obe organizacije se čvrsto drže zvanične linije. Institut je pod kontrolom Amora Maševića, činovnika-veterana sarajevske vlade Alije Izetbegovića još iz vremena rata. ICMP je osnovan 1996. godine na inicijativu predsednika SAD, a njegovog direktora postavlja Stejt departman. Po londonskom dnevniku Fajnenšel tajms od 11. decembra 2007. godine, 93 odsto osoblja ICMP čine službenici bošnjačke nacionalnosti.

Rezultat  operativne simbioze ove dve „neutralne“ ekipe bio je da se težište daljnjih ekshumacija pomeri sa već obrađenih mesta vezanih za streljanje na druge prostore sa bogatim nalazištima ljudskih posmrtnih ostataka. To je bila trasa kolone 12.000 do 15.000  pripadnika  28. divizije i civila koji su se, posle pada Srebrenice u julu 1995, pod oružjem probijali preko 60 km srpske teritorije prema Tuzli. Niko nije obavestio javnost da je područje, gde su ove ekipe radile, bilo poprište ogorčenih borbi između naoružane vojske iz  „demilitarizovane“ Srebrenice i jedinica Vojske Republike Srpske. Niti su pominjani ogromni ljudski gubici na obe strane.

Borbena dejstva i masovne gubitke tokom proboja detaljno su opisali  preživeli pripadnici muslimanske kolone u izjavama koje su dali nakon što su, u drugoj polovini jula 1995, prispeli u Tuzlu.

Njihovi iskazi prikazani su u knjizi „Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida“, koja se može skinuti sa interneta ukucavanjem naziva u pretraživač Google. Tamo se takođe navodi i 19 mesta na prostoru između Srebrenice i Tuzle gde su se, prema svedočanstvima preživelih muslimana-očevidaca, odigrali borbeni sudari između kolone i VRS.

mapa proboja srebrenica

(Autor mape: saradnik Istorijskog projekta Srebrenica Andy Wilcoxson)

Simboli:
Crne špenadle: Mesta pogubljenja
Crvene špenadle: Primarne grobnice
Žute špendale: Takozvane sekundarne grobnice
Crveni plamenovi: Mesta borbenih dejstava ARBiH i VRS
Zeleni simbol: Odbranbena linija VRS
Crvena i roze linija: Trasa proboja 28. divizije po svedocima Tužilaštva MKTBJ po svedoku Tužilaštva R u predmetu Krstić
Napomena: Svi podaci na mapi preuzeti su iz materijala Tužilaštva MKTBJ. Lokacije srebreničkih masovnih grobnica prikazane su u dokaznom predmetu Tužilaštva  P02996 na suđenju Popoviću i drugima.

Priložena mapa pokazuje kako je proboj kolone tekao na terenu. Većina navodnih „sekundarnih“ grobnica nalazi se na samo kilometar ili dva od linije proboja. Očigledna je geografska bliskost između trase proboja i obližnjih masovnih grobnica. Ta mesta ukopa lažno su predstavljena kao sekundarne grobnice da bi se posmrtni ostaci koji se u njima nalaze mogli dodati žrtvama streljanja. Pored tvrdnji svedoka-saradnika Momira Nikolića, koji je svoj iskaz podešavao u dogovoru sa Tužilaštvom za uzvrat za   blažu  kaznu, materijalnih  dokaza o navodnom prekopavanju primarnih grobnica i izmeštanju njihovog sadržaja – nema. Nema ni jednog satelitskog snimka aktivnosti koja je navodno trajala nekoliko dana, koristila tešku opremu i veliki broj vozila i gde je učestvovalo više desetina ljudi. Na mapi se takođe vidi da se grobnice koje su stvarno vezane za mesta streljanja nalaze tamo gde bi se očekivalo,  u neposrednoj blizini  stratišta, na popriličnom rastojanju od prostora kojim se kretala kolona. Svi podaci uneseni u mapu preuzeti su iz dokaznog materijala koji je Tužilaštvo koristilo u raznim srebreničkim predmetima pred MKTBJ.

Vizuelni pregled stanja na terenu sugeriše da većina proizvoljno proglašenih „sekundarnih“ masovnih grobnica zapravo nije služila za skrivanje leševa dovezenih iz prekopanih „primarnih“ grobnica –  kako Momir Nikolić tvrdi u svom lažnom svedočenju – već,  naprotiv,  da su i to primarne grobnice, ali verovatno formirane prilikom asanacije  bojišta. Asanacija je potpuno legalna radnja i međunarodno ratno pravo nalaže tu operaciju posle borbenih dejstava.     

Masovna zloupotreba i lažno predstavljanje posmrtnih ostataka ekshumiranih na područjima borbenih dejstava jedan je od najvećih moralnih skandala i ključna komponenta srebreničke obmane. U proceduru ukopa u Memorijalnom centru u Potočarima niko nema uvid pod izgovorom da je to verski obred iz kojeg su svi nemuslimani isključeni. Delovi ljudskih tela iz grobnica koje nemaju veze sa streljanjem služe kao izvor sirovine za masovne sahrane koje se obavljaju u julu svake godine.

Zatvorenost procesa neubedljivo se pravda verskim razlozima. Ali kada je u pitanju kriminalistička obrada primenjuju se profesionalni a ne religiozni standardi, uz svo dužno poštovanje prema verskim običajima. Pri tome, islamsko zakonodavstvo nalaže da se telo ne može sahranjivati po verskom obredu ako nije najmanje tri-četvrtine celovito. Da li se to pravilo poštuje u Potočarima ili se u većini tabuta nalazi samo po nekoliko kostiju? Tačan odgovor na ovo pitanje najverovatnije nećemo saznati nikad. Prioritet u Potočarima nije primena adeta izvedenih iz učenja poslanika Muhameda (s. a. v. s.) već sprovođenje političke operacije pod nazivom – „Srebrenica“.

Lešinarska žetva ljudskih udova duž putanje kretanja kolone 28. divizije omogućava još jednu impresivnu srebreničku opsenu. U nedostupnoj laboratoriji ICMP u Tuzli ti ostaci se navodno „identifikuju“ da bi se personalizovale žrtve genocida. Međutim, javnost do sada nije videla ništa osim cifre od oko 6.000 tobož  identifikovanih žrtava, bez poimeničnog spiska. Uz podršku Haškog tribunala, laboratorija se poziva na pravo pokojnika i srodnika na privatnost i zato odbija da odbrani dostavi uzorke bez kojih je nemoguće proveriti rezultate navodnih identifikacija. (Čudna nedoslednost: na kamenoj ploči u Potočarima još 2005. godine uklesano je više od 8.300 imena navodnih žrtava, ali to se ne smatra povredom privatnosti.)  DNK uparivanje eventualno bi moglo da identifikuje pokojnika, ali ne utvrđuje činjenice koje su za kriminalističku obradu Srebrenice najvažnije: način, mesto i vreme smrti. Tu informaciju pružaju samo obdukcioni izveštaji. Međutim, sarajevski Institut za nestala lica i ICMP se njima ne bave. Nepotkrepljene tvrdnje tih ustanova propraćene su forenzički bezvrednim potvrdama o smrti. Međutim, u slučaju Srebrenice, glavno sporno pitanje nije ukupan broj mrtvih nego način smrti: koliko je poginulo, a koliko je bilo streljano.

Niko do sada nije odgovarao zato što je pucao u naoružanu kolonu 28.  divizije zato jer to nije krivično delo. Za razliku, streljanje  ratnih zarobljenika – jeste. Razdvajanje ove dve grupe bilo bi vrlo informativno, ali preti da sruši službenu laž epohe. 

U izjavama očevidaca iz kolone (na ovoj internet prezentaciji www.srebrenica-project.com) govori se o hiljadama poginulih. Te procene neposrednih posmatrača potvrđuju i drugi izvori sa terena i osobe koje su bile na odgovornim političkim i obaveštajnim funkcijama. Na primer, u dnevnom „Izveštaju o stanju“ Posmatračke misije UN od 17. jula 1995, navodi se da je u proboju stradalo oko 3.000 pripadnika kolone. Na suđenju generalu Krstiću, general ARBiH Enver Hadžihasanović izjavio je da je u proboju stradalo 2.628 pripadnika 28. divizije. O civilima se nije izjašnjavao, ali sa  njima cifra bi verovatno bila veća. Po proceni Karla Bilta u njegovoj knjizi Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia, s. 66, u borbama koje je vodila muslimanska kolona stradalo je oko 4.000 njenih pripadnika. U norveškom dokumentarnom filmu „Srebrenica: izdani grad“ američki obaveštajac Džon Šindler, koji se u vreme  događaja nalazio u Bosni, kaže da je tokom proboja srebreničke kolone u borbama „poginulo oko 5.000 ljudi“, dok je streljanih zarobljenika bilo „oko 2.000“. Ovo upućuje na zaključak da je muslimanska strana pretrpela ogromne legitimne gubitke dok se streljanje zarobljenika odvijalo na drugim mestima istog područja.   

Haški tribunal minimizuje broj poginulih, a broj streljanih  povećava. U presudi generalu Krstiću veće praktično prelazi preko ovog važnog pitanja; da bi se stvorio utisak da je broj poginulih zanemarljivo mali, oni se spominju uzgredno i bez upuštanja u pojedinosti. Tek nedavno, u prvostepenoj presudi u predmetu Tolimir, statistički odnos između poginulih i streljanih značajnije je pomeren u jurisprudenciji Tribunala. Umesto  standardnih 7.000 do 8.000, veće je broj žrtava u Srebrenici spustilo na oko 4.900, što implicitno znači da je moralo biti i srazmerno više poginulih među nestalim licima nego što se do sada  priznavalo.  Šok i negodovanje pobornika službene teze su razumljivi. Od povećanja broja poginulih narativ o genocidu nema nikakve koristi. U  nedostatku stabilne cifre stvarnih žrtava, genocidnog plana ili dokaza o posebnoj nameri, neizbežno je da će i pravna kvalifikacija genocida u Srebrenici uskoro biti dovedena u pitanje.

Ako se posmrtni ostaci sa mesta pogibije, gde su bile vođene borbene operacije, „pozajmljuju“ da bi se količinski popunili eksponati u galeriji genocida, onda je zvanična srebrenička priča, koja se ponavlja već više od decenije i po, bankrotirala. Ona je zrela za sistematsku dekonstrukciju.  

 

*Stefan Karganović je predsednik Istorijskog projekta Srebrenica


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...