Nihilizam i laž, ili govor premijera Srbije

Možda je nedavno izlaganje našeg premijera, koje je ličilo na ispad nečega čemu ime znaju stručna lica, mnoge nasmejalo. Neko se smejao zbog žovijalnog nastupa, neko zbog fantastične analogije (ono gde pominje okupaciju Čehoslovačke), neko zbog podsećanja na to da je on, upravo on, bio u partiji koja je ratovala za Kosovo iz čega logično proizlazi da njemu niko ne može da kaže da je izdajnik.

Nekoga je nasmejala retorika a nekoga intoniranje tokom inkriminisanog govora. Smešljiv svet je nagađao da li uzrok ovakvom ispadu leži u preterivanju sa  kombinacijom Red Bull – viski ili su mu pokvarenjaci stavili nešto grđe u piće, pa se premijer potpuno raspojasao i, eto, uspeo da izgovori sve ono – koje je teško prepričati, a za analizu toga (koje nije lako ni imenovati) bio bi potreban tim onih stručnjaka s početka priče.

Odvratan metod vođenja države

Odsustvo logike, nebulozne analogije i cirkuzantsko žongliranje tvrdnjama (od one prema kojoj je Rezolucija 1244 neustavna, preko još skandaloznijeg pozivanja na učešće u ratu koji je do iste doveo, kao argumenata da je premijer - čovek na mestu a ne neki tamo izdajnik) nije, međutim, ludilo bez sistema. I, da stvar bude odvratnija, nije ludilo uopšte. To je metod. I taj metod stvar čini odvratnom u onoj meri u kojoj je odvratan cirkus. Smešan je, nekome zabavan ali ima nečeg istinski odvratnog u sebi što njegove aktere čini ljudima malo strašnim, malo morbidnim i više od svega toga zajedno – nakaradno.

Zastrašujuće je kada učesnik nečeg takvog, kao što je cirkus, vodi jednu državu. Stvar prestaje da bude smešna kada taj što vodi državu šalje poruke koje su samo  naizgled van pameti, a zapravo su duboko nihilističke. I razorne –  kao što je nihilizam u svojoj konačnoj materijalizaciji uvek razoran. Ako premijer jedne države, cirkuzantski se kezeći, saopšti građanima države sirotice da ona ionako nema šta da izgubi, onda je to pravo otelovljenje razornog duha onog čije se ime ne pominje ili, da ne mistifikujemo, to je najopasnija stvar koju možete da kažete pojedincu, grupi, narodu, građanima jedne države – svejedno. Vi nemate šta da izgubite. Mi nemamo šta da izgubimo. Ti nemaš šta da izgubiš. Nema strašnije poruke koja, istovremeno, lišava svake odgovornosti jer lišava svake mogućnosti da se na bilo šta utiče, lišava svake obaveze jer lišava svake težnje da se išta pokuša.

Duhovno razaranje

Ovde nije važno da li se radi o Kosovu (a reč je o Kosovu), ta poruka je razornija od bombe koju je neko mogao da baci na ceo jedan deo države, digne u vazduh mostove i kuće i ljude i sravni sa zemljom sela i gradove. Radi se o duhovnom razaranju. Zato je gore i zato je teže braniti se od toga. Nihilizam, preobučen u klovna koji ti šapuće da nemaš šta da izgubiš, ne samo što te obezljuđuje nego te čini po sebe opasnim ako ga slušaš. A ne možeš da ga ne slušaš, pošto ti vodi državu. Na nivou kolektivne svesti jedne nacije ta poruka je poput eksera koji zakucava duboko u mozak jedno mišljenje prema kojem je ta nacija - predodređeno i nepromenljivo - gubitnička i tu ništa ne može da se uradi.

Kao gubitnička, ona nema sutra. Ti nemaš šta da izgubiš, to znači – ti nemaš sutra. Možda si juče mislio da ga imaš, možda si se zavaravao da ćeš nešto postići, možda si čak i glasao za mene – ali, evo, ja koji sam bio tu i juče i koji sam tu danas – kažem ti sada, nemaš budućnost. Sve si izgubio. Ja sam vodio ratove koje si izgubio i ja ću sada da ti nacrtam kako si besmislen bio dok si se nadao da ćeš ih dobiti (ili da ćeš se mene rešiti), dakle, čemu god da si se nadao dok sam ja vodio ratove – besmisleno je, i sada mogu otvoreno da ti kažem: Ti si budala i gubitnik, a ja ću i dalje biti tu i vodiću te dođavola, jer za bolje i nisi.

Laž je da nemamo šta da izgubimo

Region nam je pobednički. Mentalitet tih zemalja koje su nastale raspadom Jugoslavije je pobednički. Možda je smešan u svojim preterivanjima, možda nas zabavlja svojim lingvističkim akrobacijama kojima pokušava da se ogradi od pripadanja srpskom jeziku, možda je nacistički jer slavi etnička čišćenja i ratne zločince, možda je naopak i iritantan ili samo primitivan i gadan za gledanje – ali pobednički je. A to nije samo zato što je profitirao u ratovima devedesetih.

Pobednički mentalitet je stvar duha, ne teritorije. Kao i gubitnički. Razlika je toliko jednostavna da je skoro pa sramota pričati o tako notornim stvarima, ali istina je uvek prilično jednostavna. I uvek deluje notorno. Što ne znači da je lako tu istinu imati u glavi, nego naprotiv – toliko je jednostavna da deluje bespredmetno razmatrati je. Zato je ne razmatramo.

Razmatramo laž. A laž je da ne postoji sutra. Fizička, materijalna laž je i to da nemamo šta da izgubimo. Međutim, mi ćemo se tom laži baviti. I to će nam biti misao vodilja. Iz nje će proisteći svi naši dalji potezi. Zamislite pojedinca, i kako može da izgleda njegov i život njegove okoline, koji je vođen takvom, sumanutom idejom, da nemamo šta da izgubimo.

Ne postoji živo biće na planeti, niti čovek na zemlji, niti država na svetu koja nema šta da izgubi. To je vrlo egzaktna činjenica, ne podleže relativizaciji. Svako ima nešto što može da izgubi. Premijer Republike Srbije je, prostosrdačno, narodski se kreveljeći i zamajavajući svetinu svojim cirkuzantsvom, zapravo potvrdio najcrnje slutnje i najsumanutije teorije prema kojima – bulgakovljevski -  svetom vlada crni đavo, a jedan mačor svojim kreveljenjem sluđuje ljude skrećući im pažnju, mađioničarski, dok ih polako sve zajedno ne zaključa u ludnicu. Jer je, za onog koji kaže ja nemam šta da izgubim, jedino adekvatno mesto boravka – ludnica.

Gubitak zdravog razuma

Ne radi se o teritoriji. Radi se o jednom nihilističkom i ciničnom duhu koji je razoran i opasniji od kancera. S kancerom se živi, i ima se šta da izgubi. S takvim duhom se sve gasi. Vitalne funcije otkazuju. Odumire se. Baš kao što Srbi odumiru mantrajući o tome kako odumiru, brojeći i računajući godine kada će konačno nestati, iako su i dalje najbrojniji narod u regionu. Neprestanim ponavljanjem tih mantri kako su mali narod, gubitnički narod, proklet narod, narod predestiniran da nestane, nebeski narod (a to sve baštinimo iz vremena kada je trenutni premijer ratovao za Kosovo, čak su  i sujeverja vezana za Lazarevu kletvu tada bila vaskrsla), narod protiv kojeg se urotio ceo svet... celo to ludilo i svi ti pojmovi, koje čovek ne bi smeo dugo ni da sluša a ne da se njima bavi, pa još i da se rukovodi takvim sumanutostima -  mi smo došli do toga da čudom smatramo činjenicu da uopšte postojimo. Postojimo jer ne postoji dno – uvek može da se ide dublje. I ne postoji kraj. Bar tako kaže fizika. I ovde se ne radi o ratu za Kosovo, niti se radi o očuvanju teritorijalnog integriteta te suvereniteta Srbije kao države (ona i ne mora da postoji, ni Jevreji nisu imali državu pa postoje), radi se o gubitku zdravog razuma, jedinoj bolesti koja može da kod čoveka izazove gubitak elementarnog instinkta za samoodržanjem.