Dozivanje „oluje“

Dok pijane poglavice na Severu ritualno prizivaju oluju u ove vrele dane i, sva sreća, te ih više ne čuju ni Bog ni Ilija Gromovnik (koji svoje ime nije opravdao – opet, sva sreća), u Beogradu počinje sa radom Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Na jugu, u Kosovskom pomoravlju okupila se grupa, do nedavno neidentifikovanih Socijalista, i medijima šalje saopštenja  gde izražava zabrinutost – kako će se šef tog tima, Aleksandar Vulin, snaći na tom mestu – kad čovek nije s Kosova. Ispostavlja se, nedugo potom, da bi idealan kadar za ovo nezahvalno mesto bio izvesni Stević. Zvonko Stević, donedavni sekretar u donedavno postojećem Ministarstvu za KiM. Zvonko se nije mnogo isticao. U medijima ga gotovo nije ni bilo. Kao što ni ove misteriozne kosovskopomoravske socijaliste, nigde nisi mogao da vidiš.

Tople preporuke

Zvonku možda i pođe za rukom da uđe u Vulinov tim. On jeste s Kosova, i to je ujedno i jedina preporuka ovog čoveka za obavljanje nezahvalnog posla – koji će se ogledati u ubeđivanju Srba sa Severa da nikako ne pristanu ni na kakav vid integracije u kvazikosovski kvazisistem.

Druga preporuka su poznanstva sa terena. On može, na primer, da organizuje grupu Srba iz Kosovskog pomoravlja i da ta grupa agituje za njegov ulazak u Vulinov tim. Kao članovi SPS, a SPS zvanično ne postoji ispod Ibra, oni mogu tu i tamo da pozajme moć predsednika svoje stranke i da se, u dogovoru sa kvazikosovskim kvazivlastima, pretvaraju da protestuju u želji da dovedu svog čoveka.

U Kosovskom pomoravlju na vlasti su, u srpskim sredinama, ljudi iz SLS -  stranke koja je u koaliciji sa Tačijem. Kosovsko pomoravlje, takođe, mesto je gde nema protesta. Ni kada hapse ljude. Ni kada isključuju vodu. Ni kada prebijaju maloletnike u zatvorima. Ni kada predsednik jedne opštine (bivši štićenik zatvora, za delo silovanja) fizički i mentalno šikanira svoje sekretarice, na način sličan onom zbog kojeg je svojevremeno robijao. U Kosovskom pomoravlju, Srbi koji su deo kvazikosovske kvazivlasti, uterali su ljudima takav strah u kosti – da će se neki prebijeni i napravdiboga uhapšeni Srbin pre obratiti Albancima za pomoć, nego što će se usuditi da protestuje. Ili da se žali jednoj srpskoj stranci kao što je SPS. Ljudi iz tog kraja nisu smeli da izlaze na izbore koje je raspisala Republika Srbija. Bojali su se.

Kao dobar kadar, javnosti ne baš poznati bivši sekretar u ministarstu za KiM, Stević – mogao bi da se preporuči jedino ako novooformljenoj kancelariji ponudi svoje posredničke usluge. Nije tajna, naime, da su mnogi članovi SPS direktno ili indirektno učestvovali u stvaranju SLS. Posredovanje u poslovima oko tendera koje SLS raspisuje da novcem iz Prištine asfaltira puteve ili pravi golf terene (tradicionalni sport u Albanaca?), ali ne i da srpskim selima uvodi kanalizaciju i pijaću vodu, i dalje može da bude od koristi.

Ukoliko kancelarija Aleksandra Vulina želi time da se bavi.

Kako smiriti situaciju?

Ukoliko, pak, želi da se bavi smirivanjem situacije na Severu, koji izgleda kao dobar teren za snimanje  Mad Max-a – trebalo bi da pogleda s ove, srpske strane administrativne linije. Da tu potraži eventualno zainteresovane biznismene, makar i kontroverzne, i uputi ih u upotrebljive resurse na Severu. Da neko uloži kapital, i da zaposli neke ljude. Da rastereti državni budžet.  I ne samo budžet -  nego da rastereti  Srbe sa Severa idiotske radne obaveze izigravanja glinenih golubova na barikadama koje se urušavaju same od sebe, pa ih neko preko noći ponovo podiže. Pa taj neko onda ode u Niš, Beograd ili Novi Sad i razradio je prilično dobar posao u jednom potpunom bezvlašću.

Ukoliko, s druge strane, ta kancelarija nema želudac da objasni nekolicini sa Severa da najverovatnije neće biti nikakvog razgraničenja, ako pre toga ne dođe do rata (a to će pre započeti s Makedonijom nego u Srbiji) – onda će joj se uloga svesti na fingiranje učestvovanja u ritualu dozivanja oluje. Tapšanje vođa (a više se i ne zna ko koga vodi na tom Severu, mada se da naslutiti gde) po patriotskom ramenu, i pranje ruku – kad napokon dozovu taj bljesak i grmljavinu – uz alibi da su šiptarski teroristi završili svoj započeti posao. Kao što su to uradili Hrvati, nacrtavši onu granicu koja je jednom, ne tako davno, bila na karti fašističkog viđenja Balkana.

To jeste ideja šiptarskih terorista, ili Iredente, ili za Srbe nevažne Prizrenske lige. Ali Srbija ne bi trebalo da toliko pomaže toj ideji, uvek se do sada loše završavalo.  

Za genocid, na koji je nedavno u listu Gardian upozorio predsednik Srbije, ovaj put niko nebi odgovarao u Hagu. Niti će se u nekom zatvoru obesiti neko od vođa Srba sa Severa, kao što se to desilo zaboravljenom lideru iz SAO Krajine. Neće se desiti ništa. S Kosova će pobeći (po njegovoj proceni) oko 40.000 ljudi sa Severa, ne zna se šta će se desiti sa onih pedesetak hiljada na Jugu. I to će biti sve.

Toma Nikolić u Gardijanu

Neke buduće izbeglice s Kosova nećemo imati gde da prosleđujemo, kao što smo 1995. prosledili dobar deo onih iz  Slavonije na Kosovo (u stočnim vagonima, da se ne zaboravi), a i s njima ćemo imati manje problema – jer su bogati. Samo ćemo ih mrzeti, ali zar ih već ne mrzimo? Mrzimo ih kad imaju para, jer kupuju naše nekretnine i zapošljavaju se na našim radnim mestima. Još nam se više gade kad nemaju para, jer onda zaista nikakve vajde od njih.

Ova Vlada da bude poštenija

Dakle, ova vlada sa Nikolićem, kao verovatnim glavnim  pregovaračem s Prištinom, i Vulinom kao šefom Kancelarije za KiM, trebalo bi da – za razliku od prethodnih – bude hrabrija i poštenija. I da pokuša da dovede u red svoje kadrove na Severu, kako zaista ne bi – već poodavno pijani – dozvali tu oluju. I da ljudima na Severu, umesto šuplje priče o tome kako će (ako budu revno išli na nepostojeće barikade) doživotno ostati na uskoro nepostojećim radnim mestima u državnim firmama (koje se daleko od očiju javnosti već uveliko prodaju Albancima) - ponudi konkretniju alternativu. Na primer, otvaranje privatnih firmi uz pomoć države. Makar te firme plaćale porez kvazidržavi Kosova.

Na malim primerima, primerima malih preduzetnika s Juga, megalomani sa Severa bi, zajedno s Nikolićem i Vulinom, mogli da nauče kako se ostaje na okupiranoj teritoriji i kako se bez krupnih reči čuva stanovništvo od konačnog nestanka s tih prostora.

To je težak posao. Lakše je dozivati munje i gromove i onda optužiti Svet i Šiptare. Ali taj težak posao, meni naivnoj, deluje časnije pa makar bio i sizifofski i ne rezultirao impresivnim postignućem do kojeg će doći za pola godine  - kako je najavio Nikolić, gde u jednom intervjuu obećava da će rešiti Kosovo do nove godine.  To je nemoguće.

Moguće je razgovarati sa predstavnicima međunarodne zajednice o resursima, o državnoj imovini Republike Srbije i legalizaciji izvesnih  bezbednosnih struktura na Severu – kako bi se sprečilo mahnitanje kriminalnih grupa koje se lažno predstavljaju kao predstavnici  srpske civilne zaštite. Oni imaju status paravojske ili parapolicije  i kao takvi nemaju nikakav kredibilitet da brane Srbe, čak ni kada je evidentno da su ti Srbi ugroženi.

Grozan posao, ne bih ga nikome poželela – ali kad već postoji neko ko se toga prihvatio, bilo bi zaista sramno da ga iskoristi tako što će igrati ulogu nekog novog Borka Stefanovića ili ministra Bogdanovića  - koji je za svog mandata uspeo da podigne gigantsku sportsku halu u svom selu, gde nema pet  sportista, i da sa Borkom pozove Srbe na barikade, da bi ih potom proglasio kriminalcima.  Mada je to najlakše. Malo severnokosovskom uhu ugodnih vatrenih govora, malo lažnih obećanja uz pogled ka izlaznim  vratima, za onaj trenutak koji će nastupiti kad plemenske vođe uz vatru dozovu oluju.