Zapad i Rusija u borbi za Arktik

Ispod istanjenog leda i nad belom kapom Arktika vrvi od ljudstva pod oružjem i ratnih mašina – ovoga proleća zapadnih. Koncem marta akter je bila Norveška, s manevrom Hladni odgovor 2012 (Cold esponse 2012). Hladni odgovor izveden je u sadejstvu snaga četrnaest zemalja saveznica Norveške, među kojima i SAD, Britanije, Holandije, Francuske i drugih. Pokrenuto je čak 16.300 vojnika sa svim vrstama najmodernijih borbenih naprava za niske temperature, sneg i led, a uvežbavano je sve – od rata visokog intenziteta do antiterorističkih poduhvata makar i u ovim ledenim bregovima krajnjeg severa (http://4gwar.wordpress.com/2012/03/27/arctic-exercise-cold-response-2012/). Štaviše, bilo je i žrtava, s obzirom da je jedan transportni C-130 “herkules” udario i razbio se o najviši planinski vrh Švedske.

Operacije iskrcavanja vojnika u manevrima Hladni odgovor 2012 (foto: Nato

Dva meseca ranije – SAD, Kanada i Danska imali su sopstvene manevre. U američkom Vašington postu, objavljen je nesvakidašnji snimak mornara na ledu i nuklearne podmornice Konektikat, kako “izviruje” negde iznad smrznute kore jedino svojom brodskom kupolom, ali uz naslov lista koji nudi i aktuelno pitanje i odgovor: “Novi hladni rat? Kako klimatske promene smekšavaju polarnu ledenu kapu, vojske na Arktiku utrkuju se za prestiž.” (http://www.washingtonpost.com/world/asia_pacific/the-new-cold-war-as-climate-change-melts-polar-ice-cap-militaries-vie-for-arctic-advantage/2012/04/16/gIQAZsklKT_story.html). Dakle, pozicije se hvataju i ledeni šančevi se ukopavaju. Šta koje zemlje mogu ili bi trebalo da učine povodom klimatskih promena, još se debatuje. Ali to nije pojedinost koja smeta da različite vojne sile krenu sa strategijama, komentariše se u štampi tim povodom.

Brod Ilustrijus (Illustrious), nosač helikoptera u manevrima Hladni odgovor 2012

Razume se – strana na koju se misli dok se vojne igre razigravaju (da baš ne kažemo, protiv koje je sve ovo s manevrima i okrenuto) je Rusija. Jer i Rusija pretenduje na Arktik. I Moskva je za stolom. U toku je igra globalnog “pokera”, za “pot” od “trinaest odsto svetskog još neotkrivenog petroleja i 30 odsto još nedotaknutog gasa”, citiran je Američki geološki pregled (U.S. Geological Survey), uz objašnjenje da bi brodske linije prostorom koji je sada zaprečen ledom mogle proraditi već za manje od dve decenije, 2030, procenio je američki Nacionalni istraživački savet, po narudžbini Mornarice SAD (http://www.themoscowtimes.com/busineš/article/new-cold-war-for-resources-looms-in-arctic/456810.html#ixž1sDTovEbT  ).

Desant

Moskva nije novajlija u igri za vredan plen.

Avgusta 2007. jedan tročlani tim pod komandom istraživača Artura Čilingarova, zaronio je između leda u vodu kao mastilo podmornicom Mir, a kratko posle toga Moskva je izjavila da je “Rusija pobola zastavu na Severnom polu”. Posada podmornice (Čilingarov, Sagaljevič, Gruzdev) primljena je kod Putina, uz tezu da je ovim činom Arktik “osvojen za Rusiju”.

Ruska zastava u moru na Severnom polu

Taj stav, Moskva je potencirala događajima u nastavku. Sekretar Saveta bezbednosti Rusije Patrušev, okupio je 2008. ministre odbrane, unutrašnjih poslova, funkcionere oba doma Dume, i održao prvu ikada sazvanu sednicu tog tela na jednom – arktičkom ostrvu. Time je pridodata težina stavu da “Arktik mora postati ruska strateška baza resursa”! Jula te godine, čak su probrane državne kompanije “s pravom” da eksploatišu Arktik. A 2009, objavljena je namera da se Arktik (do 2020.) što bolje bezbednosno osigura, jačanjem Federalne službe bezbednosti (pod nadzorom pograničnih trupa) i jedinicama obalne straže. (“Principi ruske federalne državne politike u Arktiku za period do 2020”, dokument SB RF, usvojen na zatvorenoj sednici septembra 2008.). O njima, ruska štampa je  referisala kao o ruskim “arktičkim trupama”.

                                       *

Atrakcija Rusa su deset milijardi tona nafte i gasa, za koje se veruje da čame u ležištima unutar trougla koji čine Severni pol i poluostrva Kola i Čuhotka, zapadno i istočno na ruskoj severnoj obali. “Zabadanje zastavice” je bilo korak u igri čiji je smisao da se dokaže da pojas ruske priobalne “ekonomske zone” treba pomeriti dalje – s obzirom da je podvodni prostor pod ledom “deo ruske teritorije” – čime bi se zašlo u prostor trougla.    

Donald Gotije (US Geological Survey), vodeći autor jedne studije o tome, objavljene u listu Sajens, kaže da bezmalo trećina još neotkrivenog gasa na planeti počiva u krugu Arktika i da je veći deo toga “na teritoriji Rusije”.

Jezgro tvrdnje je da se kopno ruskog prostora na severu ne okončava tu gde kažu karte geografa – već je reč o “produžetku sibirske kontinentalne platforme”, u formi dna Severnog ledenog mora. U slučaju da je to tako, dobar deo tog mora je zaparavo Rusija, a onaj ogromni prostor s naftom i gasom, ravan površini jedne Francuske, Nemačke i Italije zajedno, bio bi deo nove – njoj pripadajuće “ekonomske zone”.

Tvrdnja nije nova. I Lenjin je bio bacio oko na Severni pol. Izdao je 1926. godine dekret u kojem kaže da se granice SSSR-a, pružene sa istoka i zapada na sever, “ukrštaju na Severnom polu”.  Zaplet je, međutim, u pojedinosti da Moskva nije jedini učesnik kviza s pitanjem “kome pripada Severni pol”. Čarobno lep, i možda još trenutak ili dva spokojan, nezaposednuti severni prostor širi se u susedstvu ne samo Rusije nego čak pet država – Rusije, SAD, Kanade, Norveške i (zahvaljujući statusu Grenlanda) Danske – a ni jedna nije spremna da kaže da atraktivni Arktik nije njen, ili bar i njen!

Desantni čamci na Arktiku tokom vežbe Hladni odgovor 2012

Međunarodne “presude” o tome “čiji je”, doneće se na osnovu Konvencije OUN o morskom pravu (1982.) koju Rusija (uz još 152 druge države) jeste ratifikovala (1997.), a Vašington nije.

                                     *

Predviđajući sporove ili ne, tek bivši/budući šef Rusije Putin, pozvao je prošle jeseni da se Arktik što pre “gurne pod ključ”. Da se omeđi “unutar dobro zatvorene ruske granice”, objasnio je eks-premijer ruskim graničarima – govoreći koncem septembra 2011, jedva tri nedelje pošto su Rosnjeft i američki EksonMobil uglavili “između 200 i 300 milijardi dolara” investicija u infrastrukturu naftnih i gasnih polja teško dostupnog, dubokog morskog dna, i svega dan pošto je u ruskom Arhangelsku održan Međunarodni forum o Arktiku kao“teritoriji dijaloga”. Naređeno je da se na severu ubrzano dograđuje granična infrastruktura (četiri milijarde dolara investicija!).  

Moskva će osnovati dve brigade koje će štititi vredne arktičke resurse, izjavio je ruski ministar odbrane Anatolij Serdjukov

Govoreći u obe prilike, Putin je insistirao na prekretnom značaju osvajanja nedavno nedostupnih teritorija i energetskih bogatstava. Rusija računa da je to energija pod njenom rukom. Otud žurba da se “Arktik zaključa”. Međutim, s druge strane, i ne baš sasvim da se zaključa – proističe iz Putinovih “otvaranja perspektiva” i poziva na saradnju. Šef Rusije svestan je da su poslednji resursi žar u rukama.

“Otvaraju se novi horizonti”, izjavio je Putin povodom sporazuma sa Amerikancima. Te “nove horizonte” Rusima otvara njima nedostupna tehnologija bušenja na velikim dubinama i u hladnim vodama – zasad suverena tekovina pojedinih zapadnih kompanija. Strateško partnerstvo uklanja prepreke učešću EksonMobila u razvoju nalazišta na ruskom arktičkom dnu, a na drugoj strani, dopušta da se i sam Rosnjeft uključi uz Ekson u Meksičkom zalivu (http://www.jamestown.org/programs/edm/single/?tx_ttnews%5Btt_news%5D=38430&tx_ttnews%5BbackPid%5D=27&ćash=596191559c811e33b2c32e89496d94e4).

I poziv ostalima je otvoren. Slična saradnja postoji između Statoila i Gasporma, u Barencovom moru. U krugu partnera je takođe BP...

                                        *

U Arhangelsku, Putin je domaćoj javnosti ponudio i širu viziju, kako on tumači – jedne istinske epohe novog razvoja, omogućenog otapanjem polarnog leda. I pre svega ruskog razvoja.

 Topljenje leda omogućiće otvaranje novih komercijalnih puteva

Otapanjem leda, otvara se kraća trgovačka ruta između Atlantika i Pacifika, citiran je u ruskoj štampi (http://www.ng.ru/economics/2011-09-23/1_sever.html). Prvi put se može proći hladnim severnim vodama, delimično i ruskim. Put iz azijatsko-tihookeanskog regiona u Evropu i obratno postaće ( u slučaju da polarni led popušta tempom koji se očekuje ) za trećinu kraći, u odnosu na plovidbu Sredozemljem i Indijskim okeanom. Život od aktivnosti duž te rute je ruski novi resurs, ni malo manje važan nego nafta.      

“Čestito govoreći, sada smo severna zemlja”, rekao je Putin. “Namerni smo da severni morski put preobratimo u jedan od glavnih globalnih pravaca.” Nova transportna arterija “konkurisaće tradicionalnim morskim linijama – i cenama usluga, i bezbednošću i kvalitetom” (http://www.geopolitika.lt/?artc=4609 ).

Moskva, koja računa da je Rusija sebi obezbedila jedan pun vek razvoja samo eksploatacijom i prodajom energije – očigledno sada očekuje da joj eventualno skretanje u ruske vode još i svetskog trgovačkog saobraćaja nudi u budućnosti bar još toliko, ne manje. Govoreći, Putin je pominjao “osvajanje Arktika”, ali ilustrujući, on je pre svega imao u vidu energetsku eksploataciju morskog dna. Pomenuo je “najveću na svetu” već instaliranu naftnu platformu u Pečorskom moru. Najavio je skori početak eksploatacije nalazišta Štokman, u Barencovom moru, a takođe i “osvajanje rezervi u Karskom moru i u zoni poluostrva Jamal”. Drugim rečima – energija, energija i ponovo energija. To je Putinova vizija ruskog razvoja.

                                        *

Suštinski, Rusija, nastupajući u isto vreme i kolosekom paralelnim, nastojala je da poruči da je spremna na ono što je rečeno naslovom Foruma u Arhangelsku – da je Arktik “teritorija dijaloga”. Spor s Norveškom oko teritorijalnih voda trajao je godinama, da bi na kraju obe strane zaključile da je bolje dogovoriti se (2010.). Nagrada je bila zajedničko preduzetništvo u Barencovom moru – uz ogromne investicije, najbolju tehnologiju i iskustvo eksploatacije na otvorenom moru, kakvo ima Statoil.

Koristi od dogovora s Norvežanima ohrabrile su Moskvu za korak dalje, tako da je januara 2011. zaključen okvirni sporazum o saradnji Rosnjefta i Britiš petroliuma na tri lokacije na dnu Karskog mora. Te potom, i sa EksonMobilom, što će nesumnjivo pomoći “dijalogu o Arktiku” sa Amerikom. Iskrsava međutim pitanje, čime objasniti vojsku i oružje kojim se od relativno nedavno sve češće demonstrira ratna spremnost oko zone o kojoj se tako miroljubivo razgovara? Verovatno podozrenjem da Rusija kupuje vreme, dok ne spremi “lance i katance” za obećano “zaključavanje”.

Profesor Univerziteta u Kalgariju u Kanadi Rob Ibert potseća da Rusija odavno nije više ona iz devedesetih. Moskva je “značajno obnovila arktičke vojne mogućnosti, inače, od ključnog značaja još za hladnoratovsku strategiju Sovjetskog Saveza, povećala je broj bombarderskih patrola i povećala podmorničke aktivnosti”, citiran je Ibert. Profesor time objašnjava pobude drugih arktičkih država, Norveške, Danske i Kanade, da obnove regionalne vojne vežbe koje su bile ukinule ili smanjile posle nestanka Sovjetskog Saveza. Čak je i Francuska pokazala interes da sada pošalje sopstvene vojne snage u zonu Arktika, citiran je.

Mornarica SAD je za sopstveni račun razradila plan jačanja prisustva i saradnje sa arktičkim saveznicama u tri faze.

“Želimo da tamo održimo udarnu oštricu”, izjavio je glavni za tu oblast komandir Ian Dzonson, kapetan Konektikata – unikatne američke podmornice za arktičke uslove, koja je 2011. raspoređena na Severni pol. “Naše interesoivanje za Arktik nikada nije nestajalo. On ostaje veoma važan.” , izjavio je Dzonson

(http://www.themoscowtimes.com/business/article/new-cold-war-for-resources-looms-in-arctic/456810.html#ixzz1sDTovEbT).

Bar do poslednje kapi nafte.