Američka vojna provokacija Ruske Federacije i odlazak NATO pakta u planetarnu izolaciju (2)

Aleksandar Manić

SAD se u nacionalnoj i međunarodnoj politici isključivo ponašaju kao trgovac. Da bi ostvarila velike zarade za ekonomsku elitu, američka administracija se interesuje za tri stvari: vojno-industrijski kompleks, kontrolu energije i snagu dolara
(ilustracija, Postoji hipoteza da će SAD naterati Evropsku uniju da zarati sa Ruskom Federacijom, time oslabiti Evropu, ojačati sopstvene pozicije i bolje prodavati oružje i energente)

Postdemokratski NATO Zapad pokrenuo ju gigantsku planetarnu propagandnu mašineriju demonizacije, ne Ruske Federacije, nego Vladimira Putina, tražeći da on nasilno bude uklonjen sa predsedničke funkcije. Američka administracija, već dve decenije smatra da je Putinovo državno-političko vođstvo glavna prepreka u njihovom porobljavanju Rusije i slobodno se može reći da su oni potpuno u pravu.

Od dolaska na čelo Ruske Federacije, Putin je uspeo da formira solidnu grupu političara, industrijalaca, ekonomista, geostratega, finansijera i intelektualaca čiji je cilj očuvanje i jačanje Rusije. Taj novi ruski državni aparat, bitno različit od jeljcinovske mafije, počeo je da predviđa neprijateljske poteze SAD-a i da se priprema za neminovan odlazak ka multipolarnosti. O tome nam svedoči i sve prisnija saradnja Rusije i Kine na ekonomskom, monetarnom, političkom i diplomatskom planu. Bilo koja geostrateška analiza ukazuje da su SAD trebale da spreče saradnju ove dve zemlje, a one su učinile upravo suprotno. Ma koliko ovo deluje nelogično, neophodno je podsetiti se na koji način su organizovane Sjedinjene Američke Države od 1945. godine.

Američka "ekonomija neprekidnog rata"

Neposredno posle II svetskog rata, američke korporacije su zaposlile specijaliste za menadžment koje su razumevale samo novac i brojeve, dok detalji industrijalizacije, kvalitet i proizvodnja, za njih nisu imali nikakvu važnost. Ovakva vrsta administrativnog i birokratskog upravljanja dala je privredne rezultate, pa je zato i proširena na vanprivredne segmente, o čemu nam svedoči jedna izjava Roberta Maknamare, američkog državnog sekretara za odbranu u vreme Džona Kenedija i Lindona Džonsona: "Sva kvantitativna merenja koja imamo, ukazuju da mi upravo dobijamo rat [u Vijetnamu]."

Zaslepljena brojevima, proračunavanjima i matematičkim projekcijama, američka administracija nije gledala stvarna događanja na terenu, niti je slušala analize vojno-političkih stručnjaka. Američka agresija na Vijetnam se završila njihovim porazom, ali se njihova strategija nije promenila. Naime, SAD se u nacionalnoj i međunarodnoj politici isključivo ponašaju kao trgovac. Da bi ostvarila velike zarade za ekonomsku elitu, američka administracija se interesuje za tri stvari: vojno-industrijski kompleks, kontrolu energije i snagu dolara. Sve ostalo proizilazi iz toga.

Istovremeno sa novim menadžerskim tendencijama ratova, američka administracija je u spoljnu politiku uključila ojačanu Monroovu doktrinu. Radi širenja svoje hegemonije, Amerika je odlučila da može vojno da napadne bilo koju zemlju za koju pretpostavi da bi ikada igde mogla da ugrozi sigurnost SAD-a. Na to su dodali i monetarnu politiku ogromnih emisija dolara koji je, uz američku ekonomsku i vojnu agresivnost, postao najupotrebljavanija valuta na svetu. To im, po njihovom mišljenju, daje za pravo da intervenišu, ekonomski i vojno, na bilo kom meridijanu gde se transakcije vrše u dolarima.

Čarls Vilson, američki sekretar za odbranu, krajem 50-ih godina, definisao je potrebu SAD-a za vojnim sukobima kao "ekonomiju neprekidnog rata". Od Korejskog rata, vojni budžeti su neprekidno rasli i izgledalo je kao da je američkoj vojsci trebalo upravo onoliko naoružanja koliko je mogao da proizvede vojno-industrijski kompleks.

Kada je Dvajt Ajzenhauer, 1961. godine, napuštao Belu kuću, on je upozorio:

"Veza između ogromne vojne institucije i ogromne industrije oružja je nova u američkom iskustvu. Postoji i postojaće mogući rizik užasnog uzdizanja jedne nezakonite sile." Tako se i desilo, te je vojno-industrijski kompleks postao jedan od najvažnijih elemenata američke ekonomije i efikasno sredstvo za pljačkanje suverenih država na svih pet kontinenata.

Američki lebensraum

Trenutno, SAD se nalaze u teškoj ekonomskoj situaciji sa inflacijom od 9 odsto, što je zadnji put viđeno pre 40 godina, i sa neviđenim dugom od 30 hiljada milijardi dolara. Istovremeno, njihov vojni budžet je prešao 700 milijardi dolara godišnje, ali bez većih rezultata, što je primećeno u Venecueli, Boliviji, Avganistanu, Iraku, Siriji... Uprkos vojnim neuspesima, američka administracija uporno nastavlja da ide istim putem.

U nedavnim geopolitičkim analizama, veliki broj nezavisnih stručnjaka izrazio je svoju začuđenost mehaničkim primenjivanjem već poznatih američkih strategija, uprkos velikim promenama u svetu. Međutim, sasvim je jasno da je čitavo ustrojstvo američkog društveno-političkog i ekonomskog života zasnovano na vojnim agresijama, otimanju energetskih i rudnih izvora i na održavanju snage dolara.

Ukidanje ili smanjivanje bilo kog od ova tri elementa, po američkom mišljenju, dovelo bi do ugrožavanja njihovog životnog prostora, onoga što je Adolf Hitler u knjizi "Mein kampf" stavio na vrh svih ciljeva – lebensraum, životni prostor, zemljište i sirovine za potrebe carstva.

Analogija sa Trećim rajhom nastavlja se kroz velike unutrašnje društveno-ekonomske probleme kroz koje prolazi SAD, ali bez želje i sposobnosti da ih reši na nacionalnom nivou. Oni rešenja traže u vojnim i ekonomskim agresijama na suverene zemlje, imajući hitlerovski utisak da će rešenje biti pronađeno kada zavladaju planetom.

Udar na američku monetarnu politiku

Za razliku od teške i okamenjene američke imperije, novi centri moći (Kina, Indija, Rusija, Pakistan, Brazil, Iran...) morali su da se prilagode prilikama i da postanu mnogo fleksibilniji. Ruska administracija već više godina stvara zlatne rezerve, očekujući američki ekonomski rat. Istovremeno, Kina je intenzivirala rad na stvaranju nove međunarodne bankarske mreže koja bi mogla da zameni zapadnjački SWIFT (Udruženje za međunarodne međubankarske finansijske telekomunikacije).

Iz istorije je poznato da je Zapad, još od 12. veka, uspešno organizovao sva ekonomska pitanja vezana za monetarna kretanja, što je i doprinelo njegovoj planetarnoj dominaciji. Međutim, Rusija i Kina već više godina pripremaju novu monetarnu politiku koja bi isključila pre svega američki dolar, a potom i ostale valute zemalja NATO pakta. Od početka ruskih vojnih operacija svedoci smo sve većeg napuštanju dolara u međunarodnoj trgovini. Za SAD je posebno zastrašujući gubitak vrednosti petrodolara koga bi mogli da zamene kineski renminbi, ruska rublja i indijski rupi.

Ne sme da se zaboravi da za dolar Amerika ne garantuje zlatnom podlogom, nego svojom ekonomijom i vojnom silom. Istovremeno, njima su neophodne neverovatne monetarne emisije da bi tako sprečili inflaciju i "rasporedili" je na čitavu planetu. Smanjivanje cirkulacije petrodolara dovelo bi do smanjivanja monetarne mase, a time i do ogromnih ekonomskih problema u Americi.

Evropska unija – američka kolonija

Pokušavajući da izbegnu promene i katastrofu, SAD su se, do sada, odlučile na ekonomsku i vojnu agresiju protiv četrdesetak zemalja na svim meridijanima, ali rezultati nisu dolazili. Potom su se odlučili na vrlo rizičan potez guranja Ukrajine u rat sa Rusijom, smatrajući da će tako destabilizovati Rusku Federaciju i možda zadobiti neku prednost.

Oni smatraju, ako prilike ne budu povoljne za njih, da uvek imaju podvarijantu prodaje oružja Evropskoj uniji koja bi ratovala protiv Rusije radi američke ekonomske koristi. Evropska unija to ne može da odbije, pre svega, zato što su je stvorili Amerikanci, a potom i zato što Vašington njome upravljaju već pola veka. Dovoljno je napomenuti da ni jedna zemlja ne može da postane član Evropske unije ako nije pre toga postala član američke vojne organizacije NATO.

Kada se 2000. godine, posle NATO agresije na Srbiju, u Evropskoj uniji pojavila misao o potrebi stvaranja evropske vojske, SAD su izričito zabranile bilo kakvo delanje u tom pravcu. U potpunosti je jasno da evropski političari nemaju pravo da urade bilo šta što bi se protivilo američkim interesima, kao što ne mogu ništa da urade ni za svoje zemlje, jer bi odmah bili zamenjeni drugim političarima, poslušnijim i korumpiranijim. To se najbolje vidi od početka vojnog sukoba Rusije i Ukrajine.

Američka administracija naredila je Evropskoj uniji da smanji uvoz ruske nafte, gasa i đubriva, sa ciljem da se, u narednom periodu, taj uvoz prekine u potpunosti. Pošto EU nema sopstvene energente, SAD bi im prodavale svoju skupu naftu i gas izvađene iz škriljca. Međutim, kako Amerika nema dovoljne količine gasa i nafte za podmirivanje evropskih potreba, ona bi, posebnim ugovorima sa Ruskom Federacijom, uvozila energente i preprodavala ih Evropskoj uniji po visokim cenama.

Amerika je imala slične planove i sa Ukrajinom gde postoje velike zalihe gasa. Tokom zadnje decenije, SAD su, preko sina Bajdena i sina Kerija, napravile više preduzeća za eksploataciju gasa. Međutim, cilj tih preduzeća nije bila neposredna eksploatacija, nego čuvanje zaliha da budu eksploatisane posle iscrpljivanja američkih zaliha gasa iz škriljca. Taj gas je namenjen prodaji Evropskoj uniji i zato su se SAD borile da obustave izgradnju Severnog toka 2 i neposredno snabdevanje Evrope ruskim gasom. Cilj je primoravanje Evrope na energetsku zavisnost od američke administracije, čime bi se Evropi utvrdio status američke kolonije, a Americi obezbedili dugoročni prihodi.

Programirana propast Evrope

Potvrđivanje evropskog statusa kolonije videlo se i kroz rad Ursule fon der Lajen, predsednice evropske Komisije, izvršnog organa Evropske unije. Radeći u skladu sa američkim naređenjima, ona je, u ime 450 miliona građana, pokrenula medijsku kampanju i ekonomski rat protiv Ruske Federacije, kupovala naoružanja, slala oružje Ukrajini, proglašavala genocid... Predsednica evropske Komisije, ni u jednom trenutku, nije konsultovala neku od nacionalnih vlada, niti je spominjala njihova mišljenja. Istovremeno, nacionalne vlade Evropske unije, ni u jednom trenutku, nisu (osim retkih izuzetaka) dovele u pitanje izvršavanje američkih naređenja koja sva idu na štetu evropskih zemalja.

Ovog meseca pojavile su se informacije da će Evropska unija, zbog američke zabrane uvoza energenata iz Rusije, u narednih 10 godina, morati da smanji potrošnju energije za 17 odsto, što može da se prevede kao smanjivanje bruto proizvoda za isto toliko. Stručnjaci kažu da je komisija Unije već počela da organizuje veliko siromašenje evropskog kontinenta. Ta programirana propast je američka odluka da se Evropa slučajno ne bi pojavila kao naredni konkurent koji bi još više smanjio uticaj SAD-a u novom multipolarnom svetu.

Očigledno je da se Evropska unija zaputila isključivo služenju interesima američke nadnacionalne ekonomske elite, što će biti pogubno za skoro pola milijarde njenih stanovnika. Naravno, taj put nije novina i može se reći da je Evropa imala određenu perspektivu sve do mandata francuskog političara Žaka Delora koji je bio predsednik Komisije od 1985. do 1995. godine. On je odigrao odlučujuću ulogu u deregulaciji finansijskih tržišta odlučivši da odvede liberalizaciju mnogo dalje nego što je program jedinstvenog tržišta prvobitno nameravao. Potom su se na scenu izašli finansijeri, industrijalci i marketinški stručnjaci. Njihovi ciljevi nikada nisu bili dobrobit evropskih građana, nego samo rentabilnosti i ostvarivanje što veće zarade za malobrojnu nadnacionalnu ekonomsku elitu.

Pripreme za sukob

Ako se analiziraju događanja u Ukrajini, počevši od februara meseca, može da se primeti da se Ruska Federacija pripremala za vojnu provokaciju SAD-a. Januara 2020. godine, na mesto šefa vlade je postavljen Mihail Mišustin, nekadašnji zamenik ministra za poreze i namete, čiji je zadatak konsolidacija unutrašnjih snaga i odstranjivanje oligarha spremnih da, zbog brze zarade, Rusiju prepuste Amerikancima. Mišustin je došao na mesto Dmitrija Medvedeva koji je, kao jedan od Putinovih najbližih saradnika, postavljen na čelo Saveta bezbednosti Ruske Federacije, ključnog savetodavnog organa za pitanje nacionalne bezbednosti i odbrane od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.

Ruska Federacija već dve decenije pažljivo prati američke geostrateške poteze i trudi se da predvidi najefikasnije odgovore. Istovremeno, američka administracija je pokazala prilično nerazumevanje novonastalih prilika, razmišljajući i dalje kao u prošlosti.

Nedavno je Žak Atali, francuski ekonomista i jedan od glasnogovornika američke ekonomske elite, naglasio da NATO treba da proizvodi više municije. Njegova vizija se zasnivala na prilikama od pre sto godina, kada je tokom I svetskog rata, Francuska, posle bitke na Marni, morala da obustavi akcije i da se ukopa u rovove, jer više nije imala dovoljno municije.

Međutim, današnji svet se bitno razlikuje od onog iz 1914. godine, a Ruska Federacija se naoružava drugačije, tražeći što veću disuazivnu vrednost vojnih sredstava. Stiče se utisak da su u tome i uspeli svojim hipersoničnim raketama sa navođenjem nazvanim Kindžal.

Kindžal – pretnja nosačima aviona

Rakete Kindžal promenile su vojno-strateške prilike u svetu, a posebno u odnosu sa američkom vojnom silom. NATO kriterijumi predviđaju da u velikim vojnim akcijama učestvuje 11 američkih nosača aviona, po jedan francuski i britanski, kao i jedan manji italijanski. Međutim, ruska tehnologija Kindžal, rakete koje se kreću brzinom od 7.000 do 12.000 km/h i ispaljuju se sa kopna, mora ili iz vazduha, omogućavaju ruskoj armiji da u izuzetno kratkom roku potopi svu NATO pomorsku silu u bilo kom okeanu.

Uzevši u obzir da jedan nosač aviona košta od 15 do 25 milijardi dolara, sasvim je logično da SAD ne žele da uđu ni u kakav konflikt sa Ruskom Federacijom koja bi za nekoliko časova, raketama vrednim nekoliko miliona dolara, mogla da im nanese štetu od 300 milijardi dolara. Pretpostavlja se da je strah od ruskih hipersoničnih raketa sprečio bilo kakvu neposrednu američku intrvencija u Ukrajini. Međutim, takve prilike mogu da navedu američku administraciju da na rusku armiju pošalje evropske vojske koje bi morale da izvršavaju naređenja Vašingtona.

Kako se trenutno odvijaju ratna dejstva, moglo bi da se zaključi da Ruska Federacija pokušava da obezbedi svoju zapadnu granicu prema Ukrajini i region Donbasa, obezbedi izlazak na Azovsko i Crno more, da neutralizuje i pacifikuje nacističke vojne i paravojne formacije, kao i strane plaćenike, da obezbedi buduću ukrajinsku neutralnost i da odvrati NATO pakt od širenja vojnog sukoba. U konfrontaciji sa SAD-om, Ruska Federacija ima podršku Kine, Indije, Pakistana, Turske i skoro svih azijskih zemalja, osim Japana, kao i većine latino-američkih zemalja.

Teško je predvideti kako će se odvijati ova vojna i ekonomska kriza, koju je izazvala američka administracija, i kojim pravcem će ona odvesti čovečanstvo. Ono što može da se zaključi, jeste da se istorija ponavlja i da je italijanski političar Antonio Gramši bio u pravu kada je tridesetih godina prošlog veka, u jeku pojave fašizma i nacizma, primetio da stari svet umire, da se novi svet sporo pojavljuje i da se u tom razdoblju rađaju čudovišta.

 


Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja:

Komentari koji sadrže uvrede, omalovažavanje, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Zadržavamo pravo izbora ili skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Web časopis BalkanMagazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Web časopisa BalkanMagazin.

captcha image
Reload Captcha Image...