SVAKA VLAST BEZ KONTROLE JE OPASNA

Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, posle pet godina rada u tom nezavisnom Vladinom telu, ne krije da je vlast ostala i gluva i nema na napore Saveta da pomogne u borbi protiv najopasnijeg i najrasprostranjenijeg oblika kriminala.

Verica Barać: Taj slučaj je dobro otvoriti u svakom trenutku. To je otvorena priča, delimično ispričana - jedan deo kroz izveštaj Saveta a drugi na novinarski način - i zgodna je slika za sagledavanje uslova i prilika u kojima živimo. Koliko god se trudili da objasnimo određene fenomene koji su u vezi sa sistemskom korupcijom, te kockice ostaju nepovezane i skrivaju suštinu sistemske dominacije korupcije čija moć i jeste u povezanosti. Naša vlast funkcioniše na taj način - korupcija u sistemu vlasti. Tu je sve povezano, ne postoje mehanizmi za kontrolu pranja novca, postoje institucije koje su pravljene kao paravan. Zakoni su često i namerno napravljeni nedorečeni, sa mnogo praznina, neusklađeni međusobno. Oni projektuju nesigurnost institucija na više načina - tako što su u njima poslušni partijski kadrovi ili su one prenatrpane nadležnostima ali nemaju resurse.

BM: Do kakvih ste podataka došli kada ste istraživali slučaj „Luka Beograd“?

Verica Barać: Napisali smo sve ono za šta smo imali valjane dokaze. U nameštenom, dogovorenom postupku preuzete su akcije "Luke Beograd", postojao je samo jedan ponuđač i rađeno je sve u jako kratkom vremenu. Već su bili spremni preliminarni rezultati Ekonomskog instituta koji se ne bavi suštinom, oni se ograđuju da nisu utvrđivali vrednost akcija a to zapravo nije ni trebalo da rade. Vrednost akcija utvrđuje se na tržištu. Njihova vrednost koja se nalazila u knjigama bila je jako mala, a nije urađeno ono što je jedino i normalno da se uradi a to je da se na Berzi utvrdi njihova tržišna vrednost. Ključna stvar u slučaju "Luka" jeste odgovornost državnih institucija. Država kao vlasnik je najodgovornija, imala je sve u svojim rukama i bilo je jasno da je to ispod svake cene. A kome je odgovaralo da se to proda ispod cene? Koji je to lobi? Nama je jako nedostupna dokumentacija, neke institucije nam nešto daju, nešto ne, vrlo selektivno. Uglavnom dobijamo informacije od građana kojima su vrata svuda zatvorena pa dođu u Savet. Dobili smo i predstavke malih akcionara i pokušali smo da dođemo do svih podataka ali to je teško jer institucije to skrivaju.

BM: Na koji način neko ko ima vlasnička prava može da zaštiti svoj kapital?

Verica Barać: U uslovima takve nesigurnosti privatne svojine besmislena je bilo kakav privatizacija. Svaki privatni vlasnik ako nije pod zaštitom moćne partije potpuno je nezaštićen, može da ga prevari kako ko hoće i on ni pred jednom institucijom neće moći da ostvari svoja prava.

BM: Jeste li u tom istraživanju došli do konkretnih imena?

Verica Barać: To su institucije u lancu. Mi baštinimo jednopartisku državu i jedinstvo vlasti. Izvršna vlast je centar vlasti i centar moći i potpuno je nekontrolisana. Nju ne mogu da kontrolišu druge grane vlasti jer su nemoćne. Paralament zavisi od Vlade, o pravosuđu neću ni da govorim, ono je potpuno zavisno. A ta imena se provlače u mnogim diskutabilnim slučajevima, kao i u slučaju "C marketa", ista su imena, Mišković, Beko, sve je to potpuno isto.

BM: I kako onda izgleda borba protiv korpucije?

Verica Barać: Ovde nema ozbiljne borbe protiv korupcije. Trebalo bi da imamo pravosuđe koje je dovoljno sposobno i opremljeno da može da se suoči sa tom pojavom. Ako je tačno, a jeste, u tužilaštvu su uglavnom činovnici Vlade koji očigledno ne mogu da podignu optužnice koje su diktirane težinom dela već su diktirane odnekud. U slučaju "stečajne mafije" nema optužnice za memorandum a to je tajni kartelski sporazum koji je zabranjen u svakoj državi. Posebna opasnost jeste činjenica da je u tome učestvovala Vlada. Svaki tužilac morao bi time da se bavi jer su i tu prava malih akcionara pogažena. Kupci su takozvane školjka-firme. U oba slučaja, i "Luka" i "stečajna mafija", kupci su firme koje nemaju izveštaj o finansijskom poslovanju a ni revizorske izveštaje, radi se o firmama bez vlasnika, nema tragova o poreklu novca, čiji je to novac?



BM: Ni slučaj koncesije za autoput Horgoš-Požega nije bio transparentan s obzirom na to da je Ugovor o njoj dugo skrivan. Ko ima interes da o važnim državnim poslovima odlučuje na taj način?

Verica Barać: I o tome je Savet radio izveštaj. To je baš primer kako se važni državi poslovi rade zbog partijskih razloga. Više se i ne razaznaje šta je šta. Koridor 10 je pominjan još pre osam godina, to je bio prioritet tadašnje vlasti i jedan od razloga za svrgavanje prethodne vlasti. Bio je bitan da nas ne bi zaobišao važan put i da ne budemo slepo crevo, da spojimo Srednju i Južnu Evropu. On je odavno trebalo da bude gotov i da bude osnov za projekte za sve ostale putne pravce. A sad imamo situaciju da ne znamo šta su prioriteti, da nemamo strategiju razvoja, zato i ne znamo šta se gde i kako događa i kako se šta finansira. Partijskim koalicionim sporazumom sve je stavljeno u jedno klupko. Put ide do Požege zato što je tamo Velimir Ilić, da je on iz Negotina put bi išao do Negotina. I tako se određuju državni prioriteti. Partijski interesi su iznad državnih.

BM: Kako je onda moguće da Vlada donese odluku o Koncesiji a za deo trase nije urađeno idejno rešenje? Kako se određuje cena, kako se određuje dužina koncasije ako se ne zna šta koliko košta?

Verica Barać: To su potpune nepoznanice i trebalo bi naterati vlast da izađe sa čistom računicom da vide građani vide kakav je taj ekonomski razlog koji je državu, odnosno Vladu, opredelio za tako nešto. Ne znamo koliki su neplaćeni dugovi putarima koje je za sve ove godine Velimir Ilić napravio. Vlada je napravila Nacionalni investicioni plan sa budžetom od milijardu i 400 miliona evra a 130 miliona investicija za Koncesiju ne uđe u taj plan. A u Nacionalnom planu su malanja, krečenja, pokrivanja bazena, vodovodi u mesnim zajednicama.

BM: Očigledno da nas korupcija ne zaobilazi ni u jednom segmentu, ima li je u izbornoj kampanji?

Verica Barać: U svakoj kampanji, naravno, postoji korupcija. Zakon o finansiranju stranaka donet je uz podvalu, i to zajedničku podvalu vlasti i opozicije. Niko ne vidi da su zakoni skupa i opasna stvar i jako je opasno igrati se time. Oni namerno prave loše zakone, troše se pare iz budžeta i siromaši se stanovništvo. A ovde su zakoni proglašeni za čudotvorno sredstvo, kako god da se donesu. Zakon o finansiranju stanaka je jedan od osnovnih antikorupcijskih zakona, i cilj jeste bio da se unese red a da finansiranje stranaka bude transparentno. To je u toku donošenja zakona zaboravljeno, strankama je omogućeno da uzmu veliki novac iz budžeta a kontrola ostaje van domašaja zakona. Zakon je tu kontrolu poverio Odboru za finansije Parlamenta a u Odboru sede predstavnici stranaka, pa tako stranke kontrolišu same sebe. To nije moguće i do danas nije formirana Revizorska komisija koja bi sve to kontrolisala. Strankama kao što su SRS i SPS zakon je dao mogućnost finansiranja iz budžeta i tako ih legalizovao. Ako su one nekada imale veze sa kriminalom i korupcijom, lako sada mogu da sakriju te izvore finansiranja jer dobijaju novac iz budžeta, a ukupno njihovo finansiranje se ne prikazuje. Tako je i sa svim ostalim strankama. Taj zakon pokazuje ozbiljan defekt našeg političkog sistema, pokazuje i da su nam sve političke stranke zapravo iste i da se finansiraju na isti način. Za stranke su kampanje odlične, ovde mogu da se izgube izbori a da se ne izgubi vlast i građani se plaše izbora. Recimo, i vlast i opozicija slažu se u vezi sa prodajom NIS-a, nezakonitom i ispod svake cene. NIS je prodat u političkom sporazumu. Donošenjem Nacionalnog investicionog plana potpuno nam je izbušen budžetski sistem, donet je odlukom Vlade a ne zakonom. To bi trebalo da bude prvo pitanje opozicije: kako će Vlada trošiti novac? Vlada je proglasila suficit u budžetu, a zaista je postojao deficit. Suficit je proglašen zato što nisu bili plaćeni budžetski rashodi, pa su tako opštine koje nisu bile po volji Mlađana Dinkića uzimale kredit da prežive jer nisu dobijale novac iz budžeta koji im po zakonu pripada. Opozicija i vlast se oko novca lako dogovore, dobar primer je i Anketni odbor o struji. Sve je zataškano a u tome je učestvovala i Srpska radikalna stranka. Za taj posao nam je zapravo bilo potrebno samo tužilaštvo. Ako je stvarno tačno da su kućni prijatelji formirali Nacionalnu štedionicu, i ako je tačno da se voda izbacuje iz akumulacija da bi Hamović mogao da prodaje struju, kako je onda moguće da od toga odustane opozicija. To je pitanje za svake izbore.



BM: U nizu zakona koji ne funkcionišu i koji se ne primenjuju, jesu i dva veoma važna - Zakon o javnim nabavkama i antimonopolski zakon.

Verica Barać: Oni su svi doneti sa krupnim nedostacima. U sam zakon je ugrađeno da se protiv monopola ne može boriti. Takav zakon je nemoćan protiv monopola. Tu postoji jedna moćna organizacija, to su ljudi sa ogromnim novcem koji su se uplašili onog režima u kome su stekli veliki kapital. Videli su da Slobodan Milošević, koji im je omogućio da steknu veliki novac, postaje opasan i za taj novac i za njih same. Kada su počela politička ubistva partijskih i državnih funkcionera shvatili su to i počeli da finansiraju takozvane demokratske opcije i zatekli se u svim njima potrebnim institucijama. Njihovi ljudi, njihovi profesori univerziteta radili su nacrte zakona. Oni naprave za vladu nacrte zakona, a za tajkune naprave projekte koji objašnjavaju rupe u tim istim zakonima. Evo, danas Miroljub Labus objašnjava kako Mišković u Beogradu nije monopolista a svako ko izađe iz gradskog prevoza zna da ne može da uđe u ni jednu drugu maloprodaju osim u Miškovićevu.

BM: Kažete da pravosuđe zavisi od izvršne vlasti, ono je i u ranijim periodima bilo takvo.

Verica Barać: Istrajava se na toj zavisnosti pravosuđa od izvršne vlasti. Njima od vlasti sve zavisi, i napredovanje u karijeri i uslovi za rad, novac, stanovi a i bezbednost. Ono je još više sluđeno raznim zakonima i deo je sistemske korpucije. Postoje tu razne kombinacije. Svi rade neke strategije, mi uopšte nismo gadljivi na različite projekte, te evropsko pravo, te anglosaksonsko pravo i nije tajna da je strategiju srpskog pravosuđa radio Amerikanac. Ljudi u pravosuđu sve su nemoćniji i ne reaguju na ono što se događa u samom pravosuđu. Ako ministar finansija najavljuje hapšenje sudija to nije borba protiv korpucije, to je obračun sa pravosuđem. Ako se predsednik Trgovinskog suda hapsi kao serijski ubica, to je obračun sa pravosuđem. Nema potrebe da ih hapsite sa fantomkama i pred kamerama. Vi se na taj način obračunavate sa celom jednom granom vlasti. Ministar finansija nema šta da priča o pravosuđu, on može da priča u Vladi da li ima novca. Pa republički tužilac sam kaže da je vršilac dužnosti i sam kad izgovori to on kaže da nije državni tužilac i da nije siguran da će to biti. Ako iz bilo kog malog tužilaštva dovedete čoveka da bude šef svim beogradskim tužiocima i ako nemate u beogradskom tužilaštvu kadra za republičkog tužioca onda vi jednostavno i nemate takav kadar. Takav šef nije nikome šef i on je blisko prikačen za Vladu. On je Vladin činovnik i taj status quo traje godinama. Kao što vidimo da neko ko napravi pomake u profesiji, ko se dobro poveže sa kolegama u regionu i napravi dobre rezultate kao što je to tužilac Mioljub Vitorović, taj ostane bez posla. Dovedete ljude iz malih sredina, date im beneficije i oni su poslušni. Meni se čini da tužioci nijednu temu ne otvaraju ako ne dobiju saglasnost za to.

BM: Šta možemo očekivati od najavljene privatizacije šest velikih javnih preduzeća?

Verica Barać: Bojim se ništa kao i od privatizacije uglavnom. Zakon o privatizaciji je napravljen kao mesto za korupciju, projektovan je tako. Pomešano je to šta je državna a šta društvena imovina, u tom segmentu je napravljena zbrka. Državna imovina ima svog titulara i vlasnika kao i svaki drugi kapitalista, to je država. Ako država nije zainteresovana za cenu svojih akcija, tu se uvek može sumnjati na korupciju. Ne postoji vlasnik kome nije važno po kojoj ceni će nešto da proda. Nije rešenje da se spreči korupcija tako što će sve da se rasproda. Tu država mora da se ponaša kao vlasnik. Godinama država nije ubirala profit od Mobtela jer su u njegovom Upravnom odboru sedeli korumpirani ljudi koje je delegirala Vlada. Privatna svojina je efikasna u uslovima kada postoje mehanizmi za njenu zaštitu. Nije privatna svojina sama po sebi bogom data, nego regule koje je prate omogućavaju da bude efikasna. A mi nemamo kontrolu pranja novca, ne znamo kakav i kako ulazi prljavi novac koji se i dalje prljavo ponaša.

BM: Sve to o čemu ste pričali trebalo bi, između ostalih, da kontrološu i mediji. Oni su, međutim, najčešče prostor za projekciju i ostvarivanje tuđih interesa?

Verica Barać: Nepoznato je ko su vlasnici naših medija, oni su u privatizaciju ušli u isto vreme. To je jako važna sfera, jer u zemlji u kojoj ništa ne funkcioniše mediji niču kao pečurke posle kiše. Svakog dana osvanu neke novine i dele se besplatno. Sve manje je ljudi koji čitaju a sve više je novina. Svi vole da pišu a niko ne voli da čita. To očigledno nema veze sa profitom. Kako da se bavite istraživačkim novinarastvom kada ćete u tom istraživanju nekog da zakačite a taj neko ima pare. Šta god da istražujete doći ćete do Miškovića, Beka, Đunića, Vlahovića, Kostića..., i svih njih. I uvek će te dokačiti nekog, kao i u sportu, kao i u svemu drugom.

Postoji ta neka tajnovitost, a sve više je medija. Otuda onda sve više informacija stiže, a sve manje znate, tu nešto nije uredu. Imamo taj javni servis kome direktora postavlja Vlada, a da ne govorim šta se sve događalo kad su deljene nacionalne frekvencije.

BM: Kako sada, osam godina od dolaska demokratskih snaga na vlast, vidite vlade koju su vodili Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica?

Verica Barać: Ja sam u Savet došla posle atentata na premijera Đinđića. Mislim da je on imao jasnu predstavu šta je trebalo da se radi, imao je jasne namere šta je trebalo raditi. Njegova rečenica da svaka država ima mafiju samo ovde mafija ima državu, takođe je uzeta kao otežavajuća okolnost kada se o njemu odlučivalo. Mi ni atentat na njega nismo tretirali kao političko ubistvo nego kao mafijaški obračun. Posle njega napravljen je potpuni kontinuitet sa Miloševićevim režimom. Zločince smo tretirali kao patriote, dodeljivali im automobile a sad i nema razlike između političkih stranaka. Postignuta je saglasnost da se brane nacionalni interesi a ovi koji su odneli veliki novac iz države smatraju se ledolomcima. I insistira se na nekom našem putu, za nas ne važe oni standradi nego daj da ih mi malo prekrojimo. Tu se preklapaju interesi stranaka i ljudi sa novcem. Ni jednima ni drugima ne odgovara izolacija ali ni brzo približavanje Evropi. Mi nikada, od 1945. godine, nismo imali građansku državu koja počiva na privatnoj svojini, na ljudskim pravima, na vladavini zakona, nezavisnom sudstvu, na svemu na čemu je mogla da se napravi demokratska Vlada. Građani se i ne pitaju kakvu državu žele. Dobili smo prevaru i onom Preambulom u Ustavu, načinjeno je nasilje tim Ustavom, dobili smo referendum koji je trajao dva dana i jednu noć i sve je činjeno da on uspe, a on nije uspeo jer je bilo toliko nepravilnosti. Tada je decidirano rečeno: nismo očekivali da birački odbori opet pune glasačke kutije. I sve vreme kao srednjevekovni zavet pominje se gubitak 15 procenata teritorije Kosova i Metohije a niko ne kaže da gubimo 23 procenta stanovništva. Izgubili smo mogućnost da budemo veliko multietničko društvo, da ne budemo mi žrtve naših a oni tamo njihovih nacionalista. I mi i oni upali smo u tu zamku i sada nam opet nacionalisti govore kako se razvija demokratija. Ni sa jednim važnim pitanjem nismo se suočili i ko je onda mogao da očekuje rešenje za Kosovo.

BM: Već dugo se najavljuje ukidanje Saveta za borbu protiv korupcije i formiranje Agencije.

Verica Barać: Tu takođe postoji konsenzus svih stranaka da Savet ugase. Mi nismo opasni, mi smo samo telo Vlade i ne možemo ništa da odlučimo, ali se više razmišlja kako ukinuti Savet nego kako zameniti državnog tužioca. Savet jeste prelazna institucija, a već tri godine se raspravlja o njegovom ukidanju. Ako bude osnovana Agencija za borbu protiv korupcije, dovešće neke ljude koji vole da rade takve projekte, dovešće neke mlade Dinkićeve zakonopisce, ljude bez iskustva.

BM: I šta ćemo dobiti?

Verica Barać: Nećemo dobiti ništa. Imamo Savet u kome su se neki čestiti ljudi bar trudili da valjano rade, ali ovde partijska država nema sluha, ona ne želi takve nezavisne institucije, ne želi kritičko mišljenje. Da je Vlada bila spremnija da rešava probleme, svaki izveštaj Saveta bi razmatrala, time bi pokazala da je demokratičnija. Vlada će ugasiti Savet i to će uraditi na način na koji inače rešava probleme, doneće zakon koji će biti potpuni promašaj a za tri godine svi ti navodni eksperti priznaće da je to bio promašaj. Oformiće instituciju kojoj će Vlada postaviti direktora i njega će kontrolisati, a usput će da ukinu sve što im zasmeta.

BM: Ako je Savet zasmetao, koliko ste Vi slobodni i bezbedni?

Verica Barać: Nema problema što se bezbednosti tiče. Mislim da je opasno kad uđete u vlast, tu gde se raspoređuju pare i kad se određuje aparat. Oni su se poigrali sa desetak ljudi, članova Saveta, koje čak neće ni pozvati da im prenesu svoja iskustva kada bude pravljen novi zakon. I kako se onda ljudi osećaju, pa bedno. Ja se osećam još lošije kada vidim da neke moje kolege koje su ušle u institucije nemaju nikakve primedbe, kao da im je cilj bio samo da u njih uđu. Nužno je da pravimo državu, da ograničimo vlast, da naučimo građane da je to njihov servis koji oni finansiraju i u kome su bezbedni jedino ako pronađu mehanizme kako da tu vlast kontrolišu. Svaka vlast bez kontrole opasna je po građane.