Potemkinova sela na EU način: Revizorska komora proneverila milione evra?

U EU niko ne proverava revizorske kontrolore pa su tako bile moguće kolosalne pronevere novca iz zajedničkog evropskog budžeta i to u prestižnoj Evropskoj revizorskoj komori (Cour des comptes / Court of auditors ) sa sedištem u Luksemburgu.

Ispostavilo se, kako prenosi francuski dnevnik Libération, da ovoj instituciji koja ima zadatak da nadzire i kontroliše finansije EU, sedi desetak prevaranata koji su na čelu sa njenim predsednikom dobijali nadoknade za plaćanje stanova koji nikada nisu postojali niti su bili plaćani, za „naduvane“ troškove, za nepostojeća putovanja…

Dnevnice za lažna putovanja

Ovaj skandal i nije veliko iznenađenje pošto je Evropski sud pravde krajem septembra osudio Karel Prinksten (Prinxten), bivšeg belgijskog ministra i člana revizorske institucije u periodu od 2006. do 2018. zbog teških malverzacija - od zloupotrebe službene kartice za kupovinu goriva za treća lica do ukrštanja interesa i zloupotrebe službenog novca.

Prinkstena je optužila Evropska kancelarija za borbu protiv prevara (OLAF), stavljajući mu dodatno na teret i etički prekršaj zbog sukoba interesa: Naime, uporedo sa svojim aktivnostima u Revizorskoj komori učetsvovao je na skupovima flamanske liberalne partije.

Evropski sud pravde dosudio je da se Prinkstenu za dve trećine smanji njegova evropska penzija.

Libération sada podseća da je Evropski parlament upućivao upozorenja u vezi sa ponašanjem članova revizorske institucije ali da, izgleda, države članice „nisu ništa videle ili nisu htele da vide“.

Desetak od 27 članova sadašnjeg tima Revizorske komore gotovo nikada nisu boravili u Luksemburgu ali su im izdašne dnevnice i nadokande za život u ovoj kneževini isplaćivane na osnovu prijava na fiktivne adrese. Upotrebljavali su službena vozila za privatne potrebe, a zvanično - za misije koje niko nije proveravao. 

Život na fiktivnoj adresi

Novinar dnevnika Libération prenosi svoje iznenadjenje kada je, istražujući stanje u revizorskoj komori, na poštanskom sandučetu stana u jednoj maloj zgradi u Luksemburgu pročitao četiri imena „Lene, Vajs, Arnc“ ( „Lehne / Weiss / Arntz“) i dodato zalepljeno „Hajdkamp“ („Heidkamp“):

„Četiri studenta u jednom stanu? Ili službenici koji nisu u mogućnosti da plate visoke stanarine u Luksemburgu? Ne, ništa od svega toga. Nemac Klaus Hajner Lene (Klaus-Heiner Lehne) nije niko drugi do predsednik revizorskog suda. Ovaj bivši nemački poslanik iz redova CDU (demohrišćanska unija) nalazi se od 2016. godine na prestižnoj funkciji i, dakle, živi u istom stanu sa još trojicom Nemaca… koji su članovi njegovog kabineta”.

I to nije sve: Libération izveštava da je Mihael Vajs (Michael Weiss), čije se ime nalazi na sandučetu, zapravo sada bivši šef Leneovog kabineta i radi u Evropskom parlamentu u Briselu, a da je Toma Arnc (Thomas Arntz) preuzeo njegovu funkciju u Luksemburgu. Hajdkamp je član kabineta predsednika Lenea.

Izveštač francuskog dnevnika prenosi da su mu susedi rekli da je reč o stanu koji ima tri ili četiri sobe i da se oni dugo pitaju kakva je to čudna situacija sa stanarima koji se smenjuju i uvek dolaze kolima sa diplomatskim registracijama. Stanarina iznosi ukupno oko tri hiljade evra mesečno za ova četiri visoka funkcionera revizorske komore (ne računajući plaćene troškove i subvencije), a oni zajedno zarađuju bar 60 hiljada evra mesečno – zaključuje novinar dnevnika Libération.

Reč je o tome da je adresa zapravo fiktivna i da niko zapravo ne stanuje na adresi sa četiri stanara u Luksemburgu, osim što se povremeno pojave, kako svedoče susedi.

Članovi Revizorske komore, međutim, imaju obavezu da žive u Luksemburgu sa svojim porodicama i za to dobijaju izdašne subvencije u visini od 15 odsto od njihove plate. 

„Na primer, plata predsednika Komore iznosi od 22.430 do 24 hiljade evra što znači da nadokanada za stanovanje u Luksemburgu iznosi između 3.364 i 3.600 evra“, izračunao je izveštač dnevnika Libération. On zaključuje da je ovde u pitanju, prosto rečeno, pronevera novca iz evropskog budžeta:

„Lene je član Revizorske komore od 2014. godine (i njen predsednik od 2016.) što znači da mu je isplaćeno 325 hiljada evra koji mu ne pripadaju”.

Ispostavilo se da predsednik Revizorske komore zapravo ne živi u Luksemburgu već provodi najveći deo svog vremena u Diseldorfu, udaljenom 220 kilometara od Luksemburga. On je u Diseldorfu aktivni član CDU (nemačke Demohrišćanske unije ), partije desnog centra kancelarke Merkel. U Luksemburg dolazi samo kada se održavaju plenarna zasedanja Revizorske komore, jednom ili dva puta mesečno.

Zakonodavac i lobista u isto vreme

Kao što je to bio slučaj bivšeg belgijskog ministra Prinstena i Lene krši osnovna etička pravila jer članovi Revizorske komore nemaju pravo na političku aktivnost bilo zvanično, bilo nezvanično.

Ni ovo, međutim, ne treba da predstavlja iznenađenje jer svi malo upućeniji u evrounijske birokratske (ne)prilike znaju kakva je Leneova reputacija.

Corporate Europe Observatory (CEO) koja nadzire aktivnosti lobističkih grupa izvestila je svojevremeno da je Lene bio u brojnim sukobima interesa kada je bio evropski poslanik od 1994. do 2014. godine. Iako je bio poslanik - bio je zaposlen u englesko-nemačkom kabinetu za platu od oko 8.900 evra mesečno. Nastavio je da radi ovaj posao i kada je postao predsednik odbora za pravosuđe u Evropskom parlamentu.

Po formuli „lisica koja čuva kokošinjac“, Lene je dakle bio i zakonodavac i lobista u isto vreme. Njegovi klijenti bila su preduzeća kojima su bile potrebne informacije o zakonodavstvu u pripremi – pre svega o zakonima koji se počev od 2010. godine odnose na finansije ili informacije o evropskim direktivama o patentima.

Prema CEO, bilo je teško razlikovati njegove aktivnosti vezane za lobing i njegove aktivnosti vezane za zakondavni rad u ulozi poslanika i predsednika i odbora za pravosuđe – piše Libération.

„Problem je u sistemu“

Klaus Hajner Lene (Klaus-Heiner Lehne) nije usamljen slučaj – on izgleda pre pravilo nego izuzetak u evropskim institucijama čiji ugled iz dana u dana bledi – ne toliko zbog suverenista i ostalih ideoloških protivnika, koliko zbog unutrašnje korupcije i sledbeništva iz koristoljublja.

Jedan od pikantnih, koji ilustruje goteskno stanje u institucijama EU, odnosi se na časove francuskog jezika koje je pohađalo uglavnom osam članova Revizorske komore. Časovi su, u periodu od 2018. i 2020. godine, koštali 55 hiljada evra, ali je ista Komora u oktobru glasala da se na plenarnim zasedanjima ukine prevod na francuski jezik.  

„Problem je u sistemu“, zaključuje Libération u svom istraživanju. „Prema našim informacijama najmanje još osmoro ostalih članova Revizorske komore dolaze samo s vremena na vreme u Luksemburg. Među njima su Italijan Pietro Ruso (Pietro Russo) i Španac Baudilio Tomé Muguruza (članovi od 2012. godine), Mađarica Ildikó Gáll-Pelcz (od 2017) i Poljak Marek Opiola ( od 2019.). Polovina od odsutnih članova Revizorske komore su bivši političari kojima je ova isplativa evropska funkcija bez mnogo obaveza zapravo uporište da igraju političku ulogu u svojoj zemlji.“

Niži službenici rade – visoki snimaju filmove

Ipak, dodaje Libération u svom izveštaju, Revizorska komora funkcioniše i to zahvaljujući radu 900 (nižih) funkcionera i honoraraca koji nemaju fiktivne adrese niti traže da im se iz evropskog budžeta isplate večere i ručkovi kao što to traže funkcioneri na najvišem nivou u ime „reprezentacije“ iako se radi o članovima Komore.

„Identitet zvanica nikada se ne navodi…“, izveštava Libération o službenim ručkovima, dodajući da je reč o fakturama od više stotina evra ali i o fakturama za beznačajne sume od nekoliko evra za kafu. 

Saznajemo dalje da je, na primer Iliana Ivanova iz Bugarske, dostavila  za naplatu račun od 1.838 evra za proslavu bugarskog nacionalnog praznika što je „klasika“ u Revizroskoj komori. Mađarica Ildikó Gáll-Pelcz proizvela je video „posvećen mađarskoj revoluciji“ za 1.300 evra.

„Kakve to veze ima sa Revizorskom komorom niko ne zna”, zaključuje izveštač lista i dodaje da je saznao još da je destinacija za većinu službenih putovanja - matična zemlja funkcionera koji putuju. Troškovi im se isplaćuju iz budžeta EU i to novcem poreskih obveznika onih zemalja članica EU (uglavnom zapadnoevropskih) koje više unose u evropsku kasu nego što iz nje dobijaju.

Evropska revizorska komora u Luksemburgu osnovana je 1975. godine. Ima 27 članova koji su imenovani na mandat od šest godina. Članove imenuju države često bez saglasnosti poslanika Evropskog parlamenta čija je uloga samo konsultativna. Uprkos neslaganju Evropskog parlamenta, imenovani su Poljak Janusz Czeslaw Wojciechowski jer ga je isključivo zanimala problematika sigurnosti na putevima (sada komesar Evropske komisije za poljoprivredu). Marek Opiola, njegov naslednik u Revizorskoj komori takođe je dobio funkciju bez saglasnosti evro-poslanika – isto kao i Mađarica Ildikó Gáll-Pelcz.

Teorijski, članovi su imenovani zbog toga što su stručni u oblasti pravosuđa i - nezavisni.