SRPSKI PROBLEM

Slobodan Milošević se sigurno smeje u grobu. Pre desetak dana, Srbi su zauzeli sud Ujedinjenih nacija (?!, p.p.) u Mitrovici, gradu na severu Kosova, da bi protestvovali protiv nezavisnosti Kosova. U vatrenom sukobu, do koga je došlo posle toga, poginuo je ukrajinski policajac pripadnik misije UN; više od stotinu osoba je povređeno. U Beogradu su slične grupe napale strane ambasade i zapalile deo američke ambasade (mesec dana pre događanja u Kosovskoj Mitrovici, p.p.).

Kao i u Miloševićevo vreme, Srbe su njihovi lideri gurnuli u to ludilo. Pošto su godinama prezrivo odbijali razgovore sa UN o budućnosti Kosova, premijer Vojislav Koštunica i drugi nacionalisti su se pozvali na srpsko osećanje progonjenosti i potlačenosti u momentu kada su kosovski Albanci (i ovoga puta američki mediji koriste naziv Kosovari, Kosovars, p.p.) odlučili da jednostrano proglase nezavisnost. "Jasno nam je da je nasilje bilo orkestrirano", rekao je zamenik administratora UN za Kosovo Leri Rosin, nakon protesta u Mitrovici.

Namere Beograda nije teško predvideti. Ministri putuju svetom da bi sprečili priznavanje nezavisnosti Kosova, s namerom da ga jednoga dana ponište. Moskva i Peking ohrabruju Srbiju u tom fantaziranju. Rezervni plan predviđa podelu Kosova, nakon čega će područjem oko Mitrovice, naseljeno većinom Srbima, upravljati Beograd.

Evropski i američki lideri moraju da se suprotstave političkom izazovu koji postavljaju Srbi i njihovi saveznici u Moskvi i Pekingu. Pošto se Kosovo pridružilo Slovencima, Hrvatima, Bosancima, Makedoncima i Crnogorcima u ostvarivanju žudnje za slobodom preko nezavisnosti, Srbija je dobila jak intelektualni argument. To je pitanje nacionalnog suvereniteta, kažu Srbi, a takvo stanovište odobravaju čak i neki koji otvoreno podržavaju Kosovo.

Međutim, to nije pitanje nacionalnog suvereniteta, barem ne suvereniteta Srbije. Pre nego što su Ujedinjene nacije preuzele upravu nad Kosovom, region je bio deo Jugoslavije. U rezoluciji UN iz 1999. godine (Rezolucija 1244, p.p.) kojom je definisana misija na Kosovu ne pominje se reč Srbija. U međuvremenu, ono što je preostalo od Jugoslavije je "umrlo", a i Crna Gora se odvojila.

Nova Srbija je rođena s novim ustavom koji je usvojen na referendumu i u kojem se tvrdi da je Kosovo srpsko; kosovski Albanci nisu imali pravo glasa (?!, p.p.), a devet od deset njih ne želi da ima išta sa Srbijom. Prošlomesečno proglašenje nezavisnosti je bio klasičan slučaj legitimnog nacionalnog samoopredeljenja, iako strogo nadziranog od strane "međunarodne zajednice". Sve je prošlo mirno, sa izuzetkom srpskog izliva gneva.

Spoljna vojna, diplomatska i ekonomska podrška će biti ključna za budućnost Kosova. Srbi koji divljaju po ulicama i Srbi koji "dave" po međunarodnim diplomatskim salonima, postigli su da određene zemlje sačekaju s priznavanjem. Brazil i Indija ne žele da izviju svoje vratove i priznaju Kosovo da se Rusija i Kina ne bi naljutile. Muslimanski svet se ne oglašava o ovoj novoj, malenoj, demokratskoj državi u Evropi. Oslabljeno, a još više podeljeno Kosovo bi ozbiljno podrilo desetogodišnje napore, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama, da se obezbedi stabilnost na Balkanu.

Srbija je nanela previše štete devedesetih godina prošlog veka da bi joj se dozvolilo destruktivno delovanje po pitanju Kosova danas. Srećom, pošto su se sve susedne i zemlje u okruženju odlučile za budućnost na Zapadu, Srbija nije strateški važna. Sa NATO snagama na terenu – koje tamo moraju da ostanu – Srbija ne predstavlja pretnju za suverenitet Kosova. Šesnaest hiljada vojnika na Kosovu i u još uvek nemirnoj Bosni predstavlja prvu liniju odbrane od spskog recidivizma.

Ako Srbi žele da njihova zemlja postane Belorusija Balkana – izolovan prilepak Rusije, odsečen od Zapada – to je njihov izbor. Na predstojećim parlamentarnim izborima u maju, moći će da ga ostvare. Koštunica se udružio sa Radikalnom strankom, koja želi da prekine pregovore o pridruživanju sa EU dok Brisel ne prizna pravo koje Srbija polaže nad Kosovom. Srpski predsednik Boris Tadić, koji je na jedvite jade pobedio radikalskog kandidata na predsedničkim izborima početkom godine, predstavlja prozapadni kamp.

Ukoliko Srbi svoju budućnost vide na Zapadu a ne sa Rusijom, prvi korak je da se odreknu nasilja. Na kraju će morati da priznaju nezavisno Kosovo. U međuvremenu, srpski lideri ne zaslužuju naše razumevanje niti oproštaj. Zaslužuju osudu celog sveta.

Izvor: Editorijal, Wall Street Journal, 20. mart 2008.