ŠIRENJE IMPERIJE

Srpski kralj šećera i jedan od najvećih vojvođanskih veleposednika je skupa sa nekadašnjim Miloševićevim ministrom za privatizaciju, a potom jednim od tri ključna čoveka DOS-ovske vlade u senci rešio da otvoreno krene u uvećavanje svog bogatstva. Osnovali su investicioni fond.

U koktelu rezultata aktuelnog takmičenja u pikanju lopte i mora (dez)informacija o tome kada će nova vlada Srbije biti formirana, sve dok uhapšeni haški optuženik negira sopstveni identitet, ovih dana je gotovo neprimetno prostrujala vest da članovi Srpskog poslovnog kluba Privrednik, Milan Beko i Miodrag Kostić osnivaju Društvo za upravljanje investicionim fondovima zvučnog imena - Rose asset management.

„To je 14. društvo za upravljanje investicionim fondovima u Srbiji, a njegovi vlasnici su biznismeni Milan Beko i Miodrag Kostić i direktorka brokerske kuće MV investments Dragijana Radonjić-Petrović. Direktor Društva je Goran Mrđa, bivši izvršni direktor u Agenciji za privatizaciju i član Upravnog odbora Luke Beograd, čiji je suvlasnik Beko,” javile su ovdašnje agencije, uz napomenu da je Komisija za hartije od vrednosti dala dozvolu za osnivanje ovog Društva. U nastavku te vesti piše, takođe, da „Beko i Kostić nisu vlasnici nijednog od 15 investicionih fondova, koliko ih sada posluje u Srbiji,” i da je vrednost imovine svih tih fondova oko 42 miliona evra.

Sića jedna, u odnosu na bogatstvo kojim upravljaju dva pomenuta biznismena. Obojica su, kao što rekosmo, članovi poslovnog kluba u Šekspirovoj, zdanja koje se među upućenima smatra sedištem vlade Srbije u senci, a pojedinačno je Beko tu najmoćniji, uz Danka Đunića, (predsednika Privrednika) i Miroslava Miškovića.

Oba vlasnika novog fonda Crnogorci, s tim što se, prema njegovim biografijama objavljenim u medijima, Milan Beko, po rođenju Novljanin, nikada nije javno izjašnjavao o svom nacionalnom identitetu. Iako ga tretiraju kao „radoholičara” na privremenom radu u Srbiji Beko se, poput velike većine Crnogoraca koji su svojevremeno došli na studije u Beograd, ponaša kao domaći. Kostić je, međutim, Đetić iz dođoške familije u Vojvodinu, gde se po sticanju diplome na Ekonomskom fakultetu najpre počeo baviti odžačarskim zanatom. To mu je, reklo bi se donelo sreću, tako da danas osim kod kuće, u Srbiji, posluje i u ex državama bivšeg SSSR-a, pre svega u Ukrajini. U romansiranim biografijama objavljivanim po medijima, Kostić se čak hvalio da je u tinejdžerskim danima zarađivao noseći džakove. Može biti da je to, zapravo, izjavljivao šaleći se na sopstveni račun, jer, bože moj, nije se u Srbij svako mogao obogatiti noseći gajbice.

U svakom slučaju, oba ova biznismena imaju sve šanse da, kad se jednom bude pisala istorija prvobitne akumulacije srpskog novokapitalizma, na prelasku iz 20-og u 21. vek, njihova životna priča uđe u poglavlje udžbenika „Kako se obogatiti, na turbo pogon.”

Za razliku od mnogih ovdašnjih takozvanih biznismena, koje narod od milošte zove tajkunima, vlasnici novoformiranog fonda nisu bez škole, u međusobnom obraćanju se, bar javno, ne oslovljavaju sa „Brate”. I to je, verovatno, sva razlika.

Završivši Saobraćajni fakultet u Beogradu Beko ostaje u prestonici ondašnje Jugoslavije. Već pomenuti biografi pišu da se Beko nikad nije bavio onim za šta se školovao, saobraćajnom strukom (diplomirao na temu "Uticaj profila i režima leta na operativne troškove aviona za regionalni saobraćaj"). Karijeru započinje u u privatnoj marketinškoj agenciji Spektra, gde je najpre direktor maketinga a potom vlasnik. Kod njega radi Vladimir Beba Popović, potonji šef Biroa za informisanje Vlade Srbije. Početkom devedesetih Spektra, odnosno, Beko sarađuje sa svojim kumom, Zoranom Đinđićem, pomažući mu marketinškim savetima da postane lider Demokratske stranke i da na izborima 1993. godine postigne bolje rezultate. Beko potom osniva firmu DiBek, trguje proizvodima od drveta, hranom i farmaceutskim preparatima. Već krajem 1997. godine u vladi je Mirka Marjanovića. Skupa sa Dankom Đunićem, (koji je tada prvi čovek Deloitte & Touche a sada počasni predsednik, za Srbiju) piše proreformske predloge za restrukturiranje bankarskog sistema i Zakona o investicionim fondovima, od kojih Milošević, doduše, odustaje. Ali, piše i Predlog zakona o privatizaciji, koji je važio do 2001. godine.

Mirko Marjanović, Milan Beko...

Beko je i ključni igrač u prodaji Telekoma te iste, 1997. godine. Kada su italijanski pravosudni organi istraživali da li je u transakciji prodaje 49 % Telekoma Srbija (italijanskom STET-u 29 % i grčkom OTE-u 20 %) bilo korupcije ispitivali su i Beka, kao svedoka.

Aferom s privatizacijom Knjaz Miloša pravosudni organi (srpski) se nisu, međutim, bavili, mada bi to, prema nalazima Saveta za borbu protiv korupcije, bilo uputno. I u ovoj priči jedan od aktera je Milan Beko. Tada se spekulisalo da iza jednog od ponuđača za kupovinu aranđelovačke punionice minerlane vode, investicionog fonda FPP Balkan iimitid, stoji Milan Beko. Kad je FPP Balkan limitid pobedio u javnost je plasirano obaveštenje da Beko nije gazda već (samo) savetnik ovog fonda sa Kajmanskih ostrva.

U ulozi savetnika Beko se, potom, pojavljuje i prilikom formiranja ponude za preuzimanje akcija Luke Beograd. Savetovao je i luksemburški fond Vorldfin. I ovom privatizacijom bavio se Savet za borbu protiv korupcije, koji u svom izveštaju tvrdi da su posredne gazde fonda Vorldfin članovi Miškovićeve porodice i Bekove inostrane firme. Interesantno je da se u Luksemburgu, na adresi fonda Vorldfin nalazi i poštansko sanduče firma Nordfin, preko koje je prodat C market.

Prilikom kupovine Knjaz Miloša je, kao izvršni direktor Agenciji za privatizaciju državni paket akcija za prodaju doznačio Goran Mrđa. Time je, upozoravali su stručnjaci, pred svršen čin doveo sve ostale male akcionare. Taj isti čovek je sada član Upravnog odbora Luke Beograd. Agencija za privatizaciju je, izgleda, dobar rasadnik specijalnih kadrova jer, i Vuk Delibašić je pre prelaska u firmu Fokus kapital partners, koja se pominje kao zastupnik Vordfina radio u ovoj instituciji (agenciji) Vlade Srbije. Interesantno je, takođe, otkud Goran Mrđa na funkciji člana Upravnog odbora kompanije Novosti, gde je Beko, kao i u slučaju „Knjaz” opet uspeo da da bolju ponudu od proslavljenog košarkaša Vlade Divca. Zvanično, većinski vlasnik Novosti (63,5 % akcija) nije Mišković već firme Štadluks i Ardos. Pored članova menadžmenta Delte  u upravi Novosti je i Goran Mrdja , kao predstavnik Milana Beka.

I Miodrag Kostić je, preko novosadske brokerske kuće MV Investment, čiji je većinski vlasnik, učestvovao u promeni vlasničke strukture Novosti. MV Investments je, naime, prodao svoj deo akcija firmi Štadluks.

Da Kostiću nije strano bavljenje novinama vidi se i iz njegove izjave u medijima: „Bio sam glavni sponzor Ćuruvijinih novina. On je bio moj lični prijatelj. Pogledajte tadašnji Dnevni telegraf i videćete da na naslovnoj strani stoji markica MV Investmenta, brokerske kuće koja je moje vlasništvo.

Miodrag Kostić se svih ovih godina biznisom, s akcentom na kupovinu i preprodaju, uspešno bavio s druge strane Save i Dunava. U anale trgovinom nekretninama svakako će, ne samo u Srbiji, ući njegov manevar oko kupovine u ratu oštećene zgrade CK na ušću Save u Dunav. Setio se, kupio, prodao i zaradio. Danas se kraj revitalizovanog zdanja, poslovnog centra Ušće gradi kula bliznakinja a Kostić se i dalje bavi kupovinom. Šećerane su mu ipak, izgleda, ušle u krv, još od studentskih dana jer, ekonomiju je diplomirao sa čistom desetkom, na temu „Razvoj informatičkog sistema u industriji šećera”.

Nekrunisani kralj srpskog šećera, vlasnik kompanije MK komerc je, šireći svoju imperiju postao vlasnik četiri šećerane. Pri tome je šećerane u Baču, Kovačici i Peđincima kupio za po tri evra. Preprodao ih je Nordcukeru, verovatno za bar nekoliko evra... Sada započinje biznis u Ukrajini, gde će, kako kaže na zakupljenim njivama površine od oko 100.000 hektara gajiti pšenicu, uljanu i šećernu repu. Najavljuje da će pored šećera proizvoditi i etanol a mediji komentarišu da mu je namera da u Ukrajini postane kralj žita.

Bez obzira na iskorak u inostranstvo Kostić u Vojvodini poseduje i obrađuje više od 20.000 hektara, što znači da je nadmašio čuvenog veleposednika s početka prošlog veka Dunđerskog, koji je gazdovao samo sa 15.000 hektara.

„Viđi, ja sam školovao sina za direktora a ne da mi radi tamo u nekoj privatnoj firmi,” rekao je kažu Kostićev otac kada mu je jedinac osnovao prvu firmu. Danas sam Kostić kaže: „Ja sam kapitalista.” U redove nove srpske buržoazije ušao je pre demokratskih promena u Srbiji, a u njima je i sam učestvovao, kao direktor Demokratske stranke. Posle petooktobarskih promena Kostić napušta tu funkciju. Pričalo se da mu je u to vreme premijer Zoran Đinđić naložio da sasluša Beka u vezi sa prodajom Telekoma, a najavljivana je tada i naplata ekstraprofita od Beka, odnosno njegove kompanije DiBek.

Od svega toga ništa. Što bi rekli stariji: „Neće svoj na svoga.”