RUSKI PUT

Diskusija o "posebnom" ili "opštem" putu kojim treba da ide Rusija, nikad ne prestaje - ona se samo stišava ili rasplamsava zavisno od situacije u zemlji ili u svetu.

 

U jednom trenutku, posle raspada SSSR-a, izgledalo je da je napravljen konačan izbor i da je zapadni liberalni model pobedio, a da dalje razgovore na tu temu nastavljaju samo omrznuti komunisti i takozvani patrioti, protivnici svega što dolazi sa Zapada. Nije prošlo ni dve decenije od tada, a “ruski put” je ponovo aktuelni predmet diskusije u kojoj učestvuju ljudi svih orijentacija u Rusiji, ali i na Zapadu. Šta više, mnogi od onih koji su bili sigurni da je pretvaranje Rusije u "normalnu evropsku zemlju" samo pitanje vremena, danas ne samo da sumnjaju da je taj cilj dostižan, nego se pitaju da li je uopšte ispravno težiti njemu. Onih koji i dalje veruju da postoji jedan i za svakog obavezan način života u svim zemljama i svako odstupanje od njega smatraju pogrešnim, danas je sve manje. A oni koji u to veruju sve više liče na sekte koje su izgubile svaku vezu sa realnošću. Sada su oni marginalci i sve češće ih upoređuju s marginalcima ranijih vremena.

 

U suštini sumnja u "zapadni put" logična je posledica potrebe da se na putu ka modernizaciji države do najmanjih sitnica kopira zapadni, pogotovo anglosaksonski, politički sistem. Svojevremeno, posle Drugog svetskog rata, kroz to su prošli Japan i Italija, ali su veoma brzo shvatili da će biti mnogo bolje ako budu koristile sopstvene prednosti i tradiciju, a od tih sistema uzmu samo ono što se u to uklapa. I upravo je taj njihov put doveo do onoga što je ubrzo nazvano "ekonomskim čudom".

 

Astrahan je veliko gradilište

 

Ne treba biti previše pametan da bi se videlo da se suštinske osobine ruskog načina života veoma različite ne samo od zapadnih tradicija nego i od onoga što se često naziva istočnom, azijskom. Te razlike nije uspelo da izbriše ni sedamdeset godina komunističke izgradnje novog poretka. Uprkos verovanju mnogih da je Rusija kombinacija Evrope i Azije, dovoljno je pogledati način života bilo gde - u selu ili u gradu, pa će postati jasno da, ako jedne ili druge karakteristike postoje, one su toliko izmenjene da ih je teško prepoznati. Zato i pokušaji da se izabere novi orijentir u jednom od svetskih modela izgleda sasvim bezmisleno. Ma kakva dostignuća u demokratiji imali Amerikanci, u rešavanju socijalnih problema Evropljani, u tehnologiji Japanci, a u ekonomskom rastu Kinezi, sve to nije razlog da se krene američkim, zapadnoevropskim, japanskim ili kineskim putem. Zadatak Rusije mora biti da se postigne put koji će dovesti do ostvarivanja najvažnijeg cilja - ostvarenja uslova za život dostojan čoveka. Nije sporno da je cilj da se stigne od siromaštva do bogatstva, do obezbeđenja ljudskih prava i slobode. Ali puteva do cilja ima onoliko koliko ima nacionalnih istorijskih tradicija, narodnih psihologija i konkretnih situacija u državama. Nemogućnost da se od Rusije stvori Švajcarska toliko je očigledna da je niko ne spori. Pa ipak razgovori o "ulasku u Evropu", ili čak i "povratku u Aziju" ne prestaju.

 

Kako razmišljaju ruski intelektualci?

Nedavno je u listu “Argumenti i fakti” pokrenuta serija tekstova u kojima intelektualci Rusije razmišljaju o tome kako bi trebalo da izgleda ruski put u budućnosti. Prvi koji je pisao na tu temu, Aleksandar Solženjicin, smatra da Rusiji koja danas ima sve uslove da se razvije u bogatu zemlju bogatih ljudi - a ne kao do sada u bogatu zemlju siromašnih, nedostaje lokalna samouprava. Sve dotle dok se u Kremlju bude odlučivalo kad će se kupiti rendgen aparat u nekom selu hiljadama kilometara daleko, nema napretka. Ali, smatra on, ne postoji ni zainteresovanost naroda da se to reši.

 

Neasfaltirani putevi

 

Sve pokušaje organizovanja lokalne samouprave vrlo lako su gušili "lokalni carevi" tako što su sprečavali finansiranje. I gušiće ih sve dok narod ne počne odlučno da zahteva da mu se dozvoli da uzme svoju sudbinu u svoje ruke. A za to je potrebno vreme - vekovima je ruski čovek imao cara-baćušku koji je sve odluke donosio za njega. Potom je došao generalni sekretar KP, da bi se potom sve odjednom razbilo u paramparčad, zemlja se raspala, narod osiromašio i potpuno izgubio orijentaciju. Zato nije čudno što je došlo do lutanja, do traženja identiteta, pokušaja identifikacije čas sa Zapadom, čas sa istokom, a povremeno i kombinovanje jednog i drugog.

 

Andrej Končalovski

 

"Ne znam zašto svi hoće u Evropu", rekao nam je nedavno Andrej Končalovski, čuveni ruski reditelj. "Pored Zapadne Evrope, postoje i druge civilizacije. Pogledajte Latinsku Ameriku - ona se ne predaje Americi. Indija i Kina i muslimanski svet će sasvim sigurno opstati zato što su još stariji. Oni imaju svoje principe i njih se apsolutno ne tiču 'Mek donalds' ili pop zvezde. Indusi i danas pevaju na isti način kao pre hiljadu godina i više. Kineska opera se vekovima ne menja. To su kolosalne drevne i moćne civilizacije koje rastu i kojima se ne može nametnuti tačka gledišta koju Zapad pokušava da proglasi univerzalnom. Sloboda i demokratija nisu univerzalne vrednosti”.

 

Nema razloga, smatra Končalovski, ni da se Rusiji po svaku cenu nameće demokratija jer ona može da opstane samo pod jakom autoritarnom vlašću. U slučaju da je nema, zemlja će se sasvim siguirno raspasti.

 

A za demokratiju, tvrdi on, nema istorijskih preduslova. "Rusija nije prošla period razvoja buržoazije. Zapad jeste. Buržoazija je nosilac građanskog društva. Rusija je bila seljačka zemlja i takva je i ostala. Postojali su bogati seljaci, siromašni seljaci i aristokrate... Postoje i danas” .

 

Ruski put u "glubinku"

Danas ruski narod daleko bolje živi nego devedesetih, ali je društvo veoma raslojeno. Bogataši koji su za godinu-dve stekli milijarde, veliki gradovi koji se ni po čemu ne razlikuju od svetskih metropola, nisu prava slika Rusije. Iako je siromašnih daleko manje nego pre petnaestak godina, još ih ima dosta, i to se jako dobro vidi čim se krene u unutrašnjost. Utešno je što je isto tako očigledno i da se situacija velikom brzinom menja. Ruska unutrašnjost, ili, kako oni kažu "glubinka", nije više samo siromašna, već načičkana gradilištima - renoviraju se stare zgrade, grade putevi, škole, sportski i kulturni centri, popravljaju fabrike. U poslednje vreme primećen je prvi put neobičan trend - za zaradom se više ne ide u Moskvu i Peterburg nego u - glubinku. Tamo gde nema stručnjaka, svaki koji dođe, plaća se suvim zlatom. A to već mnogo govori.

 

Glubinka

 

Zato ruski put ne treba da vodi ni u Evropu ni u Aziju već - u rusku "glubinku", u Rusiju koja danas zauzima gotovo šestinu zemljine kugle. Glavni cilj mora biti da svuda, pa i u najudaljenijem selu, bude moguć normalan život dostojan čoveka. A to i nije tako teško kako na prvi pogled izgleda. Jer to je jedina zemlja, ili bar jedna od retkih, koja može da živi potpuno nezavisno od celog sveta - sve što joj je neophodno - i prirodne i ljudske resurse ima, i ne treba da je brinu ni uslovljavanja, ni pretnje iz sveta, a pogotovu ne proglašavanje njenog puta za ispravan ili pogrešan. Svaki put koji donese dobrobit narodu, odličan je put. I to je izgleda konsenzus kome se ruska intelektualna javnost, svesna ogromnih problema koji se moraju rešiti, sve više približava.