Posle „provaljivanja“ granice između Maroka i Španije: EU strahuje od novog talasa izbeglica

Španska vlada optužila je Maroko da je ucenjuje i da „upotrebljava maloletnike“ za „za agersiju na španske granice koje su u isto vreme i granice Evropske unije“, kako je izjavila ministarka odbrane Španije Margarita Robles. 

“Nije ovde reč o mladima od 16 i 17 godina već “o deci od 7 i 8 godina”, dodala je ona, pozivajući se na izveštaje NVO.

Madrid 18. maj 2021. - Plivali su Mediteranom: najmanje 5.000 migranata stiglo je iz Maroka u špansku ensklavu Seuta u severnoj Africi (AP)

Osam hiljada stiglo – šest hiljada proterano

Ove optužbe Madrida usledile su pošto je od ponedeljka do petka oko osam hiljada ljudi, žena i dece prešlo marokansko – špansku granicu ušavši u Seutu, špansku enklavu u Severnoj Africi.

Pre toga, preko društvenih mreža i medija, svet je obišla potresna fotografija pripadnika pogranične garde koji iz mora iznosi bebu naizgled bez znakova života, posle čega će javnost saznati da je ona ipak preživela.

Više vojnih jedinica raspoređeno je u Seuti kako bi se uspostavila kontrola nad ulaskom migranata. Španske vlasti su poručile da će svi biti proterani tamo odakle su došli u skladu sa ugovorom koji su potpisali Maroko i Španija. Španska vlada do kraja nedelje već je proterala u Maroko skoro šest hiljada izbeglica.

Ostaje pitanje maloletnih migranata. Prema pisanju španskog lista El Faro oko hiljadu i po njih ušlo je proteklih dana u Seutu. Deo maloletnika preuzele su NVO.

U četvrtak u zoru španska pogranična straža saopštila je da je sprečila ulazak više stotina migranata, među kojima nije bilo dece.

Reagovala je i Evropska unija preko svog komesara za „evropski način života“ Margaritisa Šinasa koji je poručio da „niko ne može da zastrašuje i ucenjuje EU kada je reč o migracijama“.

Ceuta, Spain, 19. maj 2021. - Najmanje 6.000 ljudi, uključujući oko 1.500 maloletnih osoba, preplivalo je u ponedeljak iz Maroka do pogranične španske enklave Seuta u najvećem prilivu ilegalnih migracija u jednom danu, saopštile su španske vlasti (CNN)

Pristižu plivajući

Seuta je autonomni grad koji Španija smatra svojom teritorijom po slovu ustava iz 1978. godine, u kome živi oko 85 hiljada stanovnika.  Seuta je udaljena oko 60 kilometara od Gibraltara i predstavlja jednu od dve kopnene granice koje dele Afriku od Evrope. Druga takva granica nalazi se 400 kilometara istočno u enklavi Meilila. Oba ova mesta su slobodne trgovinske zone. Istovremeno, to su bitne tačke prolaska migranata iz Afrike na putu ka Evropi.

Ove enklave su pod jakim nadozorom kamera, osmatračnica visokih 10 metara ali više od sedam hiljada migranata uspelo je u njih da uđe 2018. godine.

Pritisak migranata na ovim tačkama je u porastu već proteklih 30 godina ali je po broju, za samo nekoliko dana, od ponedeljka prešao godišnji prosek iz prethodnih godina. Ovoga puta migranti su pristizali plivajući ili na dušecima na naduvavanje.

Marokanski maloletnici postrojavaju se u objektu pripremljenom za njih da se odmore i nahrane, nakon što su hiljade migranata preplivale špansko-marokansku granicu, u Seuti u Španiji, 19. maja 2021. godine (Rojters)

Migracije kao oružje

Prema pisanju španskog Economiste de Casablanca do ove „lavine“ migranata došlo je zbog toga što je marokanska granica bila potpuno zatvorena prošlih 15 meseci što je bez prihoda ostavilo sve one koji su živeli od „sive ekonomije“.

Francuski sociolog Nora El Kadim ocenila je za Radio France Culture da su „migracije za neke zemlje postale takođe vrsta oružja“.

Do sad neviđen talas migranata iz Maroka u Španiju izazvao je diplomatsku krizu između Rabata i Madrida. Španska vlada smatra da su marokanske vlasti smanjile kontrolu na granici od kada je prošlog meseca, uz dozvolu vlasti u Madridu, na lečenje u Španiju došao Brahim Gali, lider separatističkog pokreta i vođa Fronta Polisario, koji se bori „protiv marokanske okupacije“.

Rabat je tim povodom poručio da će „izvući zaključke“ i za manje od deset dana usledio je migrantski talas  - kako piše madridski dnevnik El Pais. 

Maroko odbija da poveže ova dva događaja. Oko pitanja Zapadne Sahare postoji neslaganje između Rabata i Madrida, pogotovu od kada je američki pedsednik Tramp odlučio da prizna marokanski suverenitet nad ovom teritorijom. Očekivanja Rabata da Španija sledi primer SAD nisu ispunjena.

Evropski izbori i pitanje migranata

Događaji na marokansko-španskoj granici pojačali su strah u EU od novog velikog talasa migranata poput onog od 2015. i 2016. godine.

U Nemačkoj koju na jesen čekaju izbori, kao i u Francuskoj, koja se već sprema za predsedničke i parlamentarne izbore 2022. godine, pitanje migranata i bezbednosti biće jedno od ključnih.

Glasači očekuju da dobiju garancije da država može da ih zaštiti od porasta nasilja i verskog ekstremizma koji se često kroz pojednostavljene formule krajnje desnice pripisuju isključivo migrantima.

Bivši evropski komesar za pregovore o izlasku Velike Britanije iz EU  Mišel Barnie, koji će skoro izvesno biti francuski predsednički kandidat, najavio je nedavno da će predložiti uvođenje višegodišnjeg moratorijuma za prijem migranata pa se sada postavlja pitanje koliko je to u skladu sa evropskim dokumentima i poveljama.

Barnie je precizirao da moratorijum ne bi obuhvatio ni strane studente ni pravo na azil što navodi na zaključak da bi mogao da se odnosi na ekonomsku imigraciju i imigrante koji dolaze po osnovu prava na „ujedinjavanje porodice“.

Francuska je od početka godine izdala 220 hiljada boravišnih dozvola – od toga 75 hiljada „porodičnih“ dozvola. Ovaj broj i nije tako velik – ono što predstavlja problem su ilegalni ulasci i činjenica da većina onih kojima je azil odbijen – ostaju ilegalno u zemlji. U oblasti građevinskih radova, na primer, mnogi francuski državljani prave biznis preko firmi koje postoje samo na papiru: poslove koje dobijaju poveravaju zatim firmama koje ne postoje legalno i rade jeftino jer ne plaćaju doprinose i osiguranja za zaposlene.

Imigracionu politiku propisuje Unija

Podela uloga u EU je takva da države članice imaju ekskluzivnu nadležnost kada je u pitanju carinska unija, ekonomska konkurencija i monetarna politika za evro-zonu. To znači da se zakoni, važeći za ove oblasti, donose na nivou EU a države člnice ih samo primenjuju.

Kada je reč o drugim oblastima kao zdravstvo, kultura, industrija ili turizam, svaka zemlja reguliše samostalno svoje zakone. Istina, ovo je samo fasada. Evropska komisija jednom godišnje šalje svakoj zemlji direktive preko kojih i te kako interveniše u ovim, navodno, „suverenim“ oblastima. Na primer, iako je EK tvrdila, povodom haosa u toku pandemije, da se ona ne meša u zdravstvenu politiku država članica, ona je u svojim direktivama - pogotovu poslednjih desetak godina - eksplicitno insistirala na politici štednje u zdravstvu i potrebi smanjenja troškova i privatizacije u ovoj oblasti. 

Imigraciona politika spada u grupu prelaznih slučajeva kada i EU i države članice dele zakonodavnu ulogu s tim što pojedinačne države mogu da donose zakone samo ukoliko to nije preuzela EU.

„U praksi, zakoni za oblasti koji spadaju u ´prelazne slučajeve´ usklađeni su na evropskom nivou. Na primer, za ekonomsku imigraciju, vrlo su precizna evropska pravila koja se odnose na zaposlene i naročito na kvalifikovanu radnu snagu koja ima pravo na takozvanu ´plavu kartu´ - slično ´zelenoj karti´ za SAD. To znači da je prostor za donošenje drugačijih i samostalnih odluka za države članice veoma uzak. Kada je reč o ne-ekonomskim migrantima, uključujući i ilegalne – tu je znatno širi prostor za donošenje suverenih odluka država članica“, objasnio je za dnevnik Figaro Frančesko Maruči, stručnjak za evropsko pravo i profesor na Univerzitetu Paris2.

Po profesoru Maručiju, ukoliko bi Francuska, ili neka druga zemlja članica EU, donela zakon za koji Evropski sud za ljudska prava oceni da je u neskladu sa Evropskom poveljom o ljudskim pravima – onda bi ta zemlja članica EU morala da odustane od zakona koji je donela. Evropsko pravo je nadređeno pravima zemalja članica EU. Pošto je Evropski sud za ljudska prava institucija Saveta Evrope koji ima 47 država članica (EU + deset država) – sve države članice Saveta Evrope, koje su ujedno potpisnice Evropske povelje o ljudskim pravima – obavezne su da poštuju načelo nadređenosti evropskog prava nacionalnom.

Neostvareni planovi EK – šansa za krajnju desnicu

Pandemija je za članice EU privremeno bila potisnula problem migracija u drugi plan, ali se sada polako vraća kao ključna briga. Masovni dolasci u Španiju iz Maroka ili u Italiju iz Libije ponovo vraćaju stara pitanja na evropski diplomatski sto: kako „relokalizovati“ migrante u druge države Unije po solidarnom principu koji postoji samo na papiru.

U suštini i dalje važi staro načelo da migrant može da traži azil samo u zemlji kroz koju je prvo ušao na teritoriju EU.

Migrantski pakt koji je Evropska komisija predstavila krajem septembra 2020. godine garantuje registraciju svih migranta čim pređu granicu EU, brzo vraćanje onih koji nemaju prava na azil i solidarno raspoređivanje u zemljama članicama onih migranata koji su azil dobili.

Plan Evropske komisije napravljen je kako bi bar teorijski izašao u susret očkivanjima zemalja na granici EU: Italiji, Španiji, Grčkoj, Malti i Kipru, ali i onima koje su u „drugoj liniji“: Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji itd. Zemlje srednje Evrope koje odbijaju da prime migrante (Poljska, Mađarska, Slovačka, Češka) - mogle su da podrže ovaj migraiconi pakt jer je od njih zatraženo da, kako zvanično piše, „budu sponzori“ vraćanja migranata kojima je odbijen zahtev za azil.

Plan Evropske komisije govori o stvarnosti koja postoji - samo na papiru. U stvarnosti na terenu, migranti uz pomoć kriminalnih organizacija, ilegalno pokušavaju da stignu do Zapadne Evrope, izbegavajući da bilo gde budu registrovani. Ovo u Nemačkoj i Francuskoj otvara prostor za partije krajnje desnice koje sa sve više uspeha preuzimaju monopol na patiriotizam i na ulogu zaštitnika „domaćeg stanovništva“.