Kako izbeći „Veliko resetovanje“ u tri jednostavna koraka

Postoje dve stvari koje bi trebalo razumeti o globalnom finansijskom tržištu, dok se svet suočava sa onim što se naziva Veliko resetovanje ili Breton Vuds 2 (engl Bretton Woods).

Prva je da američki dolar vlada svetom (za razliku od američke nacije).

Druga je da je sistem sulud.

Svakako da može sve to izgledati racionalno, sa svim tim brojevima, grafikonima, razmerama, algoritmima i zvučno impresivnim tehničkim terminima. Ali, kolektivno je cela stvar - luda. Kao što je rekao veliki britanski pisac GK Česterton (engl. GK Chesterton**):

„Lud nije čovek koji je izgubio razum. Lud je čovek koji je izgubio sve osim svog razuma.“

To lepo opisuje globalna tržišta kapitala i ne sluti na dobro ni za efikasno resetovanje kao ni za opstanak samog monetarnog sistema.

Petrodolar

Američki dolar dominira na globalnom finansijskom tržištu od 1945. godine, kada je Frenklin D. Ruzvelt sklopio posao sa kraljem Saudijske Arabije Abdulazizom, kojim je trgovina naftom počela da se izražava u američkoj valuti. To je dovelo do stvaranja „petrodolara“ koji je tada postao svetska rezervna valuta.

Petrodolar je odavno izbledeo; više nafte je zapravo izraženo u kineskim juanima nego u američkim dolarima (kako je juan fiksiran na američki dolar, to zapravo i nije različito). Ali glavnina međunarodne trgovine i kupovina imovine i dalje se izražava u američkim dolarima iz navike, a američki dolar je dalje ukorenjen zbog pojave globalnog tržišta derivata.

Finansijski derivati

Derivati su transakcije izvedene od konvencionalnih finansijskih sredstava kao što su valute, kamatne stope i akcije, ili bolje rečeno kockanje s istim.

„Vrednost“ (ma šta to tačno značilo) ovih derivata je 500-1000 biliona američkih dolara, gore-dole oko 100 biliona američkih dolara.

Ova intenzivna finansijska aktivnost, koja se uglavnom dešava u mikrosekundama, liči na masivan točak ruleta koji se vrti iznad zemlje. Prema Banci za međunarodna poravnanja, jednostrano dnevno prekogranično trgovanje američkim dolarom izjednačava se sa skoro 6 biliona američkih dolara.

Da bi stekli neku predstavu o tome koliko je veliki taj zamišljeni „novac“, celokupan američki savezni dug, izgrađivan decenijama, iznosi oko 27 biliona američkih dolara, ili ekvivalentno nešto manje od vrednosti petodnevnog trgovanja. To je učvrstilo američki dolar kao svetsku rezervnu valutu i ​​omogućava Americi da radi šta god želi sa svojim saveznim budžetom, svojom vojnom potrošnjom ili bilo kojim drugim finansijskim ekscesima koje može da smisli, poput rupe u odbrambenom budžetu od 21 bilion američkih dolara.

Kakav god dug koji SAD napravi - proguta ogromna potražnja za dolarima na deviznom tržištu. Nijedna druga zemlja nema tu slobodu.

Fiat novac

Nedavno je postalo popularno kritikovati takozvani „fiat novac“, novac koji je određen vladinom uredbom (Fiat novac ili dekretna valuta: Termin potiče od latinske reči fiat, što znači „neka se uradi“, jer je novac osnovan vladinom uredbom. Gde se dekretni novac koristi kao valuta, koristi se termin dekretna valuta. Danas, većina nacionalnih valuta su dekretne valute, uključujući dolar, evro, i sve ostale  rezervne valute – izvor, sr.wikipedia). Tvrdi se da je, kada je predsednik Ričard Nikson 1971. godine skinuo Ameriku sa zlatnog standarda, jer nacija nije mogla da plati rat u Vijetnamu, ona započela eru novca stvorenog od vlade, čija je vrednost progresivno degradirana.

Iako je površno ubedljiv, ovaj argument u potpunosti zavarava. Ponavljane krize na finansijskom tržištu tokom poslednje četiri decenije nisu nastale usled prevelikog mešanja vlade, već upravo suprotno: usled odbijanja vlada da pravilno upravljaju, što je privatnim igračima omogućilo da zažive.

Bila je to pametno osmišljena prevara.

Deregulacija

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka postojala je težnja širom sveta, instruirana od strane dobro finansiranih istraživačkih centara i lobista, da se „deregulišu“ finansijska tržišta. Činilo se da niko nije primetio ili, ako je primetio, da je prikladno odlučio da ga ignoriše, da je ovaj argument bukvalno - besmislica. Deregulacija finansijskog tržišta je nemoguća jer se sastoji od propisa. Deregulacija finansijskog tržišta je poput pokušaja da se ukloni vodonik, kiseonik i vlaga iz vode. Druge vrste tržišta mogu da se deregulišu jer su propisi izvan ekonomske aktivnosti, ali u finansijama su – jedno te isto.

Nastupa bezumlje.

Uveravajući zapadne vlade da je deregulacija dobra stvar (obično koristeći metafore vode, da bi se propisi predstavili kao ometajući faktor za monetarne „tokove“), privatni akteri su mogli da naprave svoja pravila, pokrećući „finansiranje“ ili izvlačenje bogatstva od strane finansijskog sektora na štetu svih ostalih.

Besmislena pravila

Izmišljanje besmislenih pravila bilo je najočiglednije na tržištu derivata koji su potpuno besplatni za sve – zamislite besplatnu opkladu, u kojoj ne možete da izgubite ali možete da dobijete. Isto se dogodilo u realnoj ekonomiji, gde su neobuzdane banke i finansijske institucije izmislile različite načine za stvaranje ludačkog nivoa globalnog duga koji je sada, u celini, neplativ.

Jedina opcija za centralne banke u razvijenim zemljama bila je spuštanje kamatnih stopa gotovo na nulu, odlaganje pronalaska trajnog rešenja i štampanje novca, poznatog kao „kvantitativno popuštanje“, onoga što se apsurdno naziva i „bilans stanja“.

Bilo je dosta upozorenja da je „deregulacija“ opasna. Još 1998. godine, kompanija za derivate, Long Term Capital Management zamalo je srušila zapadni bankarski sistem. Da bizarnost bude veća, predsednik Američkih federalnih rezervi Alan Grinspan je na to odgovorio agresivnim povećanjem broja trgovaca derivatima u uverenju da će se sve to nekako uravnotežiti.

Nije.

Spasavanje finasijskog sistema

Finansijska kriza 2007-2008 otkrila je da je ludost dopustiti privatnim igračima da izmišljaju svoja pravila - kada je došlo do skoro kolapsa čitavog sistema. Spasen je samo zato što je šef američkog Ministarstva finansija, Henri Polson, odlučio da izvrši ponovnu regulaciju, umesto da se povuče i dopusti da deluju „tržišne snage“.

Za dlaku, ipak. Sa američkog tržišta novca 18. septembra 2008. godine za par sati izašlo je 550 milijardi američkih dolara. Polson je odgovorio zatvaranjem svih novčanih računa u Americi i najavio garanciju od 250.000 američkih dolara za sve bankovne depozite. Odnosno, pokrenuo je fiat. Trezor je kasnije procenio, da nije to nije učinio, 6 biliona američkih dolara do kraja dana izašlo bi iz američkog finansijskog sistema. S obzirom na to da banke pozajmljuju otprilike 20 puta više od svoje kapitalne osnove, to bi značilo kraj monetarnog sistema sveta.

Kao i svaki dobri ludak, banke i trgovci finansijama, nesposobni da preuzmu bilo kakvu odgovornost za svoje postupke, verno se držeći svoje samozadovoljne antivladine retorike, bezobrazno su krivili vladu za krizu koju su oni izazvali. Oni su se izvukli. Gotovo nijedan finansijer nije otišao u zatvor, a nastavili su sa razuzdavanjem sistema, eksploatišući niže kamatne stope kako bi povećali dug na sadašnji neodrživi nivo.

Površni finasijski tehnokrate

Može li se postići svrshishodan reset? Ne sa trenutnim finansijskim tehnokratama koji verovatno nikada u životu nisu proučavali teorije. Uporedite ove površne mislioce sa Džonom Mejnardom Kejnsom (engl. John Maynard Keynes), osobom koja je vodila britansku delegaciju u Breton Vuds 1, 1944. godine. Član Blumsburi grupe (Bloomsbury Group), Keins je duboko razmišljao o tome šta je novac i kako treba da funkcioniše (poznata je njegova ekonomija državne potrošnje, ali to je samo pojednostavljena verzija njegove misli). Gotovo nijedan od trenutno postavljenih centralnih bankara, šefova globalnih institucija ili spletkara u Svetskom ekonomskom forumu nije sposoban za takvo razmišljanje. Većina nije ni primetila da je „finansijska deregulacija“ apsolutna kontradikcija.

Šta bi trebalo uraditi?

Prvo:

Ukloniti centralnu pretpostavku koja stoji iza ludila i prepoznati da je novac - sistem pravila u kojem vlada mora biti glavni igrač, sudija. Demonizacija ‘fiat novca’ je budalaština. Takva je i ideja oslobađanja tržišnih snaga deregulacijom finansijskog sistema. Pitanje nije da li bi vlade trebalo da su uključene, već na koji način bi one trebale da budu  uključene - šta predstavlja dobro upravljanje sistemom?

Drugo:

Naći načine - za to će biti potrebno odbaciti cirkularne argumenate neoklasične ekonomije - da se ponovo uspostavi neka vrsta kontrole nad količinom novca. Zbog finansijske deregulacije, vlasti su izgubile svu kontrolu nad iznosom kredita u sistemu. One mogu samo da kontrolišu troškove novca, kamatnu stopu. Sa kamatnim stopama blizu nule, taj preostali alat je postao beskoristan.

Kritičarima fiat novca zasijaju oči kada se pomene ponovno uvođenje zlatnog standarda ili kupovine Bitcoina. To je zato što su oba konačna; u teoriji oni uvode određenu kontrolu nad količinom novca i podižu mogućnost da on ponovo može funkcionisati kao sredstvo razmene, a ne kao nešto što će propadati u beskrajnom nazadovanju. Ali to je slepa ulica. Ni Bitcoin ni zlato ne mogu se realno koristiti kao sredstvo razmene, a u svakom slučaju oboje se vrednuju u fiat valuti: američkim dolarima. Oni su samo još jedna vrsta finansijske imovine sa kojom investitori mogu da se igraju.

Treće:

Finansijski spletkari trebalo bi, čak i zbog njih samih, da se čuvaju bilo kakve zamisli o centralnoj banci sa globalnom digitalnom valutom za međunarodne transakcije, bez obzira koliko to zavodljivo izgledalo za sticanje moći. Bila bi to istinska pretnja dominaciji američkog dolara, ugrožavajući mogućnost američke vojske da troši ono što poželi. Centralizacija moći koju bi to omogućilo, predstavljala bi takođe, pretnju kineskoj i ruskoj vojnoj suverenosti.

Finansijeri vole da misle da su vojnici samo oružje za najam, da novac vlada svime. Pogled na istoriju sugeriše suprotno. Ako finansijeri krenu rame uz rame sa vojnim interesima, dočekaće ih gadna iznenađenja i nećemo biti bliži rešenju monetarnog razvrata.

*Dejvid Džejms (engl.David James) je privredni i finansijski novinar, urednik i satirični kolumnista više od 30 godina. Doktorirao je englesku književnost i njegova veb stranica je bardbitesback.com

Izvor: OFF Guardinan, Objavljeno 20.01.2021.

**Gilbert Keith Chesterton (29. maja 1874 - 14. juna 1936) bio je engleski pisac, filozof, teolog-laik i književni i umetnički kritičar. Pominjali su ga kao „princa paradoksa“. Časopis Time tumačio je njegov stil pisanja: „Kad god je to moguće, Chesterton je svoje stavove iznosio popularnim izrekama, poslovicama, alegorijama - prvo ih pažljivo okrećući unatrag.“ (izvor: en.wikipedia.org)

prevela: Ana Belić