Zašto su klovnovi postali predsednici država i šefovi vlada?

Pandemija korona virusa donela je talas novog oblika hegemonije koji se planetom širio brže od sâmog virusa. Nova hegemonija je proizašla iz iracionalnog ponašanja određenog broja predsednika i šefova vlada koje se kretalo od najobičnijeg negiranja, preko praznoverja i magijskih rešenja do komedije i groteske. Suočeni sa tolikim apsurdima, mnogi građani nisu mogli da poveruju da ti groteskni političari odlučuju o sudbinama država i naroda i da, uprkos tolikoj nekomptetentnosti, ostaju na vlasti.

Pošto oni i dalje vladaju, postavila su se nova pitanja. Kako funkcioniše groteskna vlast? Koji su mehanizmi proizvoljnog suvereniteta u vremenu svih diskreditovanja države? Kako se klovnovi kroz tržišni marketing održavaju na vlasti?

Zoran Radmilović kao Kralj Ibi u Ateleju 212: teatarski prototip klovnovske vlasti

Vrhovna vlast zasnovana na groteski

Kada se bude završila sanitarna kriza, u sećanju će nam ostati nekoherentnost i neodgovornost predsednika država i šefova vlada klovnovskog ponašanja. Donald Tramp je predlagao da se u vene ubrizgava asepsol za sterilisanje ruku (etil alkohol i etanol). Brazilski predsednik Žair Bolsonaro je tvrdio da pravi muškarci ne mogu da se razbole od korona virusa. Boris Džonson, šef britanske vlade, branio je pravo Engleza da idu u pab, nezavisno od sanitarne krize. Indijski predsednik Narendra Modi zaštitu nacije od virusa zasnovao je na magijskoj snazi broja 9.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, inače estradni zabavljač po struci, predlagao je rijaliti spektakl, u kome bi se javno, pred kamerama, zarazio virusom i od njega, pred kamerama, i ozdravio. Mađarski predsednik Viktor Orban, optužio je migrante za sva zla ovog sveta, pa tako i za pandemiju korona virusa. Filipinski predsednik Rodrigo Duterte, nije se mnogo osvrtao na virus, ali je i dalje nudio građanima nagrade za svakog ubijenog preprodavca droge. Lista je dugačka i na njoj su Aleksandar Lukašenko u Belorusiji, Džimi Morales u Gvatemali...

Navedeni klovnovski predsednici država i šefovi vlada svoju vrhovnu vlast zasnivaju na grotesknosti, legitimnost na nesposobnosti, a popularnost na nespretnosti. Ovakva tiranija pajaca nije svojstvena samo ovom periodu sanitarne krize, nego se pojavila ranije, ukazujući na političku krizu u kojoj glasači više ne veruju u demokratske principe.

Klovnovski stav i diskreditovanje Države bile su okosnica Trampovog dolaska i održavanja na vlasti

Današnji predsednici – naslednici kralja Ibija

Burleskni politički čelnici predstavljaju paradoks vlasti koja svoju snagu crpi iz nedostatka bilo kakve vrednosti i poštovanja. Logika predsednika klovnova, rijaliti šampiona i majstora kiča, jeste da ismevajući vlast, oni je beskrupulozno učvršćuju. Uprkos, manje ili više, demokratskim sistemima u kojima su bili izabrani, oni se upisuju u liniju kapricioznih i krvoločnih rimskih imperatora, kao i mračnih diktatora 20. veka.

Nalik Žarijevom kralju Ibiju, oni oblače klovnovsku odeću, tražeći legitimnost na jedinom preostalom izvoru, diskreditaciji politike kroz dezinformaciju. Ibijeva groteskna vlast nije osiguravala svoj položaj kroz racionalnost, tradiciju i harizmatičnost, nego kroz iracionalnost, prestupanje, nerazumnost i zabavu. Istorijski, groteska je označavala "izlazak iz okvira", a danas ona označava nešto komično, iznenađujuće, nekonvencionalno, karnevalsko, preterano i podsmešljivo.

Bivajući nepouzdani, burleskni političari se i ne trude da zadobiju poverenje, nego upravo šire nepoverenje u sve druge političare, intelektualce i novinare. Zahvaljujući novim tehnologijama i vladavini slike nad rečju i misli, današnji karnevalski predsednici predstavljaju tehnički dobro opremljene arhaizme. Tamo gde se nekada pojavljivala slika Državnika, danas defiluju brojevi i podaci. Društvene mreže su zamenile agoru, a osmišljena diskusija se pretvorila u karnevalsku zabavu.

Žair Bolsonaro, bufon (lakrdijaš) i brazilski predsednik i Narendra Modi, ozbiljan klovn i šef indijske vlade

Nestanak suvereniteta države

Međutim, kriza suvereniteta u kojoj danas živimo, nije započela sa pandemijom, nego sredinom 90-ih godina prošlog veka. Tada su se pojavili prvi televizijski kanali sa 24 časa informacija, a potom je došao i uticaj sve moćnijeg Interneta. Politički uslovi koje smo poznavali u zadnjih dve stotine godina su nestali, mada se političari i dalje oslanjaju na Državu.

Može se reći da je suverenitet Države počeo da nestaje kroz globalizaciju terorizma i antiterorizma, klimatske katastrofe, migracione krize, digatalne evolucije i posebno kroz pojavu nedržavnih protagonista (GAFAM). Zanimljivo je napomenuti da je broj Internet korisnika bio 10 miliona 1995. godine, dok je danas stigao do 3,5 milijarde. Rodžer MekNejmi, nekadašnji Zakerbergov mentor, rekao je da je broj Fejsbukovih korisnika jednak broju hrišćana u svetu, dok je broj Guglovih korisnika jednak broju muslimana.

Inače, GAFAM su danas postali supermonopoli i njihov deo planetarnog tržišta nalikuje  prilikama sa početka 20. veka kada je planetom vladao Rokfelerov Standard Oil, pre nego što je, 1911. godine, zakonskom odlukom iscepkan u 34 preduzeća.

Vladimir Zelenski (Ukrajina), jedini profesionalni komičar medju predsednicima država

Diskreditovanje države kao najvažniji element vlasti

Diskreditovanje, kao moćno oružje, pojavilo se na planetarnom nivou od 2001. godine (atentati 11. septembra u SAD-u), kada je nedostatak odgovora stvorio prazninu koja se popunjavala nagađanjima i zaverama. Potom je, 2008. godine, kroz finansijsku krizu, nastavljeno diskreditovanje Države, da bi se širenje nastavilo preko društvenih mreža tokom zadnje decenije.

Vrhunac dikreditovanja Države i svih vrsta autoriteta – političkih, intelektualnih, novinarskih, naučnih – bio je dolazak Donalda Trampa na mesto predsednika SAD-a. Nemajući ikakav osmišljen program, on je držao govore bez glave i repa, nije završavao rečenice, tvitovao predsedničke odluke, upotrebljavao preterivanja i nipodaštavanja, upravo kao da je u televizijskom rijaliti šou-programu. Imajući iskustvo u biznisu, Tramp je brzo pronašao svoju ciljnu grupu – nostalgične, zabrinute, osiromašene – i obraćao im se kao vešt televizijski prodavac i zabavljač.

Uz novu tehnologiju, Tramp se opredelio za politički marketing koji nije više masovna komunikacija, nego individualna komunikacija. Novi mediji analiziraju naše kretanje po Internetu i predlažu nam proizvode i usluge o kojima smo se najviše informisali. Tako su Fejsbuk i Gugl postali Trampova rezonatorska kutija, jer su od reklamnih ugovora dobijali stotine miliona dolara. Izuzetno važno je zapamtiti da su, za medijska Internet preduzeća, laž, prevara, mržnja, falsifikovanje, indoktrinacija, samo industrijski modeli koji omogućavaju veću zaradu.

Trampova politička bufonerija nije se završila gubitkom na izborima, nego je on svojim grotesknim ponašanjem nastavio da pothranjuje diskreditovanje sistema kojim je vladao četiri godine. U zemlji u kojoj je privlačenje pažnje važnije od izbornih programa, Tramp nije zaustavio svoju klovnovsku politiku, nego je zapretio da će blokirati čitav državni sistem ako se ne promeni ishod izbora u njegovu korist.

Ekonomija privlačenja pažnje i "koronaracija"

U ekonomiji privlačenja pažnje, u kakvoj mi danas živimo, prestupanje i izlaženje iz opšte prihvaćenih okvira privlači pogled. Klovnovi, pajaci i zabavljači su u centru pažnje. Politički klovnovi odbacuju uobičajene oznake vlasti – govor, ideologiju, stav, etiku – i idu ka apsolutnoj vlasti. Na taj način oni mogu da kažu bilo šta, neprekidno da lažu i da napadaju protivnike na najvulgarnije načine, jer groteska ne počiva ni na čemu.

Sa pojavom pandemije korona virusa, politička naracija je ušla u vrlo specifičnu formu nazvanu "koronaracija" čiji su najvažniji elementi kontradikcije i neverovatnost. Tako se francuski predsednik Emanuel Makron, rečnikom II svetskog rata, obratio građanima, iznoseći protivrečne izjave i krupne laži o epidemiji. Karl fon Klauzevic je, svojevremeno, smislio izraz "ratna magla" kojim je objašnjavao klimu nesigurnosti i nestabilnosti koja vlada tokom ratova. Makron je, svojim obraćanjima i odlukama, upravo stvorio "pandemijsku maglu" sa ciljem da zastraši i manipuliše građane.

Kada su francuski građani shvatili da ih predsednik laže, oni su prestali da mu veruju, jer pripovedač, kako se to kaže u teoriji pripovedanja, više nije bio pouzdan. Međutim, Makron je i dalje ostao na vlasti, crpeći snagu iz laži i demagogije. U Makronovom slučaju, kao i u Trampovom, nacija i država nemaju ikakve važnosti, nego je jedino važno dokopati se drugog mandata.

Politički klovnovi i pajaci razaraju prostor za razmišljanje, a samim tim i svaku mogućnost debate. Oduzimajući svaku vrednost promišljenoj diskusiji i delanju, oni zaglupljuju građane. Uobičajeno je da na poslednjem stepenu zaglupljivanja dolazi do nasilja. Mi se, danas, nalazimo na prvim stepenicama proto-fašizma, gde sve može da sklizne u duboke probleme koje smo imali prilike da vidimo pre skoro jednog veka.