Francuska pred dvostrukom krizom: straha od korone i straha od verskog rata

Francuska je suočena bezbednosnom i zdravstvenom  krizom u isto vreme. 

Od danas u Francuskoj počinje četvoronedeljni period zabrane kretanja kako bi se usporilo širenje zaraze korona virusa.  

Juče je u crkvi Notr Dam u Nici tuniski imigrant star 21 godinu, koji je nedavno preko Lampeduze ilegalno ušao u Francusku, nožem ubio crkvenjaka i dve žene. Francuska je podigla bezbednosnu uzbunu na najviši nivo, proglasivši neposrednu terorističku opasnost jer je ovo treći atentat koji se dogodio za samo mesec dana.

Francuski mediji preneli su da je agencija Tabat, bliska Al Kaidi najavila napade, kako se navodi, naročito na crkve u Francuskoj.

Nekoliko sati posle atentata u Nici, francuska policija ubila je u Avinjonu muškarca koji je nožem pretio prolaznicima.

Napadača iz Nice je policija upucala u rame i odvezla u bolnicu

„Francuska je napadnuta“

Došavši u Nicu juče posle atentata, predsednik Francuske Emanuel Makron je rekao: „Sasvim je jasno da je Francuska napadnuta“ i podsetio na vesti koje su stizale iz inostranstva: u Džedi u Saudijskoj Arabiji terorista je nožem teško ranio čuvara francuske ambasade, a pred francuskom ambasadom u Moskvi demonstrirale su stotine Čečena.

“Branićemo naše vrednosti koje kažu da svako može da veruje ili da ne veruje i ima slobodan izbor”, poručio je francuski predsednik. On je istakao  da je Francuska napadnuta upravo zato što poštuje slobodu. Ponovio je da će na tom planu njegova administracija biti nepopustljiva.

Napad u Nici dogodio se u 9 sati juče ujutru: crkvenjak i jedna žena ubijeni su u samoj crkvi dok je treća žrtva pokušala da pobegne, ali je ubrzo preminula od posledica udaraca nožem.

Samo desetak minuta posle početka napada, lokalna gradska policija, posle poziva jednog građanina, stigla je na lice mesta i ranila atentatora koji je uzvikivao islamističke parole. 

U Skupštini u Parizu, vest o atentatu zatekla je poslanike prilikom rasprave o uvođenju mera ograničenja kretanja. Obraćajući im se, francuski premijer Žan Kasteks, naglasio je da je atentat u Nici počinjen uoči hrišćanskog praznika Svi Sveti. To je dan kada vernici odlaze na groblja i završava se uskršnji deo liturgijske godine. On je poručio da Republika „neće abdicirati“.

Do napada u Nici došlo je dve nedelje nakon što je u pariskoj oblasti ubijen profesor Samuel Pati, koji je na času građanskog obrazovanja pokazivao karikature Proroka Muhameda, objavljene u satiričnom nedeljniku Šarli ebdo čija je redakcija pobijena u islamističkom atentatu u januaru 2015. godine. 

Francuski predsednik poručio je zatim da će Francuska braniti načela laičke države, uključujući i pravo na blasfemiju (bogohuljenje) - zagarantovano ustavom i zakonima. Na to su reagovale brojne muslimanske zemlje. Posebno je oštar bio turski predsednik Erdogan koji je postavio pitanje Makronovog „mentalnog zdravlja“. Karikatura turskog predsednika se zatim pojavila na naslovnoj stranici poslednjeg izdanja satiričnog nedeljnika Šarli ebdo. 

Francuski predsednik Makron došao je u Nicu posle vesti o atentatu u crkvi Notr Dam

Pariz je usamljen u odbrani prava na ruganje (božanstvima)

Zaoštravanje između Francuske i Turske počelo je pitanjem turskog prisustva u Sredozemlju gde Turska istražuje izvore gasa i nafte u blizini grčkih ostrva.

Francuski mediji opširno su prenosili optužbe koje je turski predsednik uputio francuskom predsedniku. Makron, međutim, lično nije reagovao, a njegov kabinet ostao je na suvim saopštenjima koja su demantovala da Francuska vodi politiku protiv islama.

Mnogi komentatori sada podsećaju da u Francuskoj živi i radi oko 700 hiljada Turaka. Navodi se da oko tri stotine turskih imama imenuje turska država u kojoj su često proveli deo karijere, radeći u državnim institucijama.

Ultradesničar i novinarska zvezda Erik Zemur nije oklevao da proglasi Tursku neprijateljem Francuske i objasni da je Pariz usamljen jer pravo na blasfemiju ne šokira samo muslimane već i anglosaksonski svet.

Svi se pitaju „šta se dešava?“ i „šta da se radi?“

Podizanje uzbune na viši nivo omogućiće da se na javnim mestima širom Francuske udvostruči broj naoružanih vojnika – biće ih sada sedam hiljada. Ne izgleda, medjutim, verovatno da su naoružani vojnici ti koji će doneti neki presudan preokret u toku događaja i odvratiti teroriste samoubice da nastave sa napadima.

Atmosfera postaje sve usijanija u Francuskoj.

Ova zemlja u ustavu nema manjine jer je nacija definisana kao politička, a ne etnička zajednica slobodnih građana. Zato u Francuskoj ne postoje ljudska prava grupa već samo pojedinaca. Uprkos zakonu i ustavu, u stvarnosti u Francuskoj postoje kako etničke tako i verske zajednice i postoji stanovništvo koje sebe doživljava kao deo tih različitih zajednica. To je slučaj čak i onih pripadnika tih zajednica koji imaju francusko državljanstvo.

Pripadnici specijalnih jedinica obezbeđuju okolinu crkve Notr Dam u Nici, 29. oktobra, posle terorističkog napada

Svi pitaju: da li počinje verski rat?

Sada se mnogi pozivaju na „sukob civilizacija“ - po imenu knjige američkog profesora Semjuela Hantingtona objavljene 1987. godine.

Ta formula međutim i ovoga puta deluje više „medijski fotogenično“ nego što odgovara stvarnosti.

Naime, Francuska u ovom trenutku deluje prilično usamljeno. Saudijska Arabija, koja nema baš najbolje odnose sa Turskom, pokazala je iznenađujuće razumevanje za Pariz i francusku odbranu njene koncepcije „laičkog društva“. Ovo se svakako, bez iluzija, može objasniti ekonomsko-finansijskim interesima Rijada.

S druge strane, anglosaksonske zemlje nemaju razumevanja za pravo na blasfemiju koje je od revolucije zakonom zagarantovano svim francuskim građanima iako pripadaju istom, zapadnom civilizacijskom krugu.

Juče su se na televizijskim kanalima pojavili i mladi Jermeni iz Francuske koji su zapretili Turcima (takođe iz Francuske) da ne diraju njihove žene i decu „jer biće onda svašta“.

Ukoliko bi se dogodilo da različite etničke zajednice i političke grupe počnu međusobno da svode račune to bi značilo da je država izgubila kontrolu nad situacijom.

Tako nešto otvorilo bi vrata najradikalnijim pojedincima i grupama. Oni bi konačno dali nedvosmislen odgovor na pitanje koje sada svi postavljaju u privatnim i javnim razgovorima: „Da li je ovo (pra)početak verskog rata u Francuskoj?“