Epidemija kao političko-ekonomski lakmus Francuske

U ponedeljak 11. maja, započet je u Francuskoj izlazak iz karantina dugog 8 nedelja. Delimično se otvaraju škole, trgovine, uslužne delatnosti, industrije, gradilišta i javni prevoz. Restorani, kafići, bioskopi, pozorišta, koncertne sale i muzeji, ostaće zatvoreni do kraja meseca da bi se izbeglo okupljanje većeg broja ljudi u zatvorenom prostoru što bi omogućilo širenje zaraze.

Početkom marta, kada su se pojavili prvi slučajevi zaraze korona virusom, francuski epidemiolozi su izračunali različite vrste scenarija epidemije i broj potencijalnih žrtava. Po njihovim rečima, bez ikakvih mera izolacije, Francuska bi se našla sa 300 do 500 hiljada mrtvih. Dvomesečnom izolacijom, broj stradalih od posledica infekcije korona virusom stigao je do 28 hiljada.

11. maj, prvi dan postepenog izlaska iz sanitarne izolacije, prošao je u Parizu prilično mirno,bez gužvi na ulicama i u metrou

Uberizacija privrede i društva

Tokom epidemije, virus korone nije mnogo mutirao ali je, u Francuskoj, sanitarna kriza mutirala u krizu sistema na ekonomskom i društvenom planu. Nedostatak maski u Francuskoj su prouzrokovale tri zadnje vlade (Sarkozi, Oland, Makron), smatrajući da je preterano skupo održavati stratešku rezervu maski koja košta 15 miliona evra godišnje. Potom su francuski građani saznali da se od Kine i Indije uvoze 80 do 95 odsto suspstanci za spravljanje lekova. Takođe, građani su videli vrlo jasno da su nauka i zdravstvo kontaminirani žeđu za vlašću, položajem i novcem koji su postali važniji nego ljudski životi.

Međutim, za građane je ipak bilo najbolnije kada su saznali da ih vlasti svesno lažu i manipulišu. U striktnu izolaciju ušlo se kroz opštinske izbore i izjavu vlasti da su glasačka mesta apsolutno bezopasna. Potom, krajem marta, na ministarskom savetu posvećenom epidemiji korona virusa, najednom je predloženo da se, predsedničkim dekretom i bez glasanja Skupštine i Senata, usvoje penzione reforme o produženju radnog veka i smanjenju penzija.

Francuski predsednik Emanuel Makron, tokom epidemije, lagao je i manipulisao građane da bi prikrio svoje loše odluke i nedostatak bilo kakve strategije

Pre 15 godina, u svojoj knjizi "Veliki grip" o španskom gripu, koji je odmah posle I svetskog rata pobio oko 50 miliona ljudi, istoričar Džon Beri je naglasio da, tokom velikih katastrofa, vlasti moraju da zadrže poverenje građana, da ništa ne lažiraju, da ništa ne ulepšavaju, niti ikoga da manipulišu. Međutim, francuske vlasti su, tokom sanitarne krize, izgubile poverenje građana jer su nastavile sa svojom politikom. Naime, opšta političko-ekonomska stagnacija iz vremena Širaka, pretvorila se u siromašenje javnih servisa tokom Sarkozijevog i Olandovog mandata, a Makron je na to dodao razbijanje francuskog društvenog modela.

Uberizacija privrede i društva lagano uvodi zaposlene u izuzetno nepovoljne prilike u kojima će im manjakati zdravstvena i ekonomska sigurnost. Francuska upravo ide ka takvim prilikama pošto je Makronov zadatak da, u korist evropskih neoliberanih mogula, uništi sve francuske sisteme zaštite, osiromaši veći deo građana i uvede ih u ekonomsko ropstvo. To se moglo videti već po prvoj reformi koju je Makron sproveo. Ne čekajući mnogo, on je izmenio radno pravo koje je nekada štitilo zaposlene, u zakone koji štite poslodavce, ističući da je neophodna veća fleksibilnost da bi se održala francuska konkurentnost na globalizovanom tržištu.

Loša zdravstvena i privredna politika Francuske – 80 do 95 odsto supstanci za spravljanje lekova uvozi se iz Kine i Indije

Udaljiti se od potrošačkog modela društva

Sanitarna katastrofa prouzrokovana korona virusom, delovala je kao uveličavajuće staklo i ukazala je da su neophodne reforme francuskog društva. Upozorenje koje ne bi trebalo da se shvati olako, jer će za ovom krizom naići nove sanitarne, ekološke, ekonomske, finansijske, društvene i prehrambene krize. Da bi se izbegle nove katatstrofe, neophodno je uspostaviti nove društvene modele, različite od pređašnjih i udaljene od Makronovih neoliberalnih tendencija.

Francuska već skoro četiri decenije ukida industrijsku proizvodnju na nacionalnoj teritoriji i uvozi skoro sve, pa čak i hranu. Sâmi Francuzi negoduju zbog toga, ali ne žele da promene potrošački stil života, niti da žrtvuju bilo koji delić sopstvenog komfora.

Prema istraživanjima, Francuzi su spremni da kupuju samo francusku robu, ali pod uslovom da košta samo 5 odsto skuplje od robe proizvedene u Kini. Kontradikcije se nastavljaju u nedavno sprovedenoj anketi, gde se 81 odsto građana izjasnilo da bi želeli da žive na selu. Istovremeno, nedostatak lekara, veterinara, apoteka, pošte i prodavnica robe široke potrošnje, van francuskih gradova, ukazaje na želju mladih stručnjaka da žive u gradovima. Rad na selu i u ruralnim oblastima je skopčan sa velikim naporima, dugim radnim danima i manjom zaradom.

Nesklad između ideje o kvalitetnom i smirenom životu i stvarnosti sačinjenoj od stresa i žurbe za što većom zaradom, nije jedina kontradikcija među francuskim građanima. Tokom izolacije, svake večeri u 20 časova, građani su izlazili na prozore i aplaudirali zdravstvenim radnicima. Istovremeno, mnogi samostalni bolničari i lekari, dobijali su pisma i poruke od suseda iz zgrade u kojima im je bilo savetovano da, videvši njihovu struku, više ništa ne dodiruju u zgradi i da parkiraju automobile daleko od ulaza da ne bi zarazili ostale stanovnike.

Lako može da se primeti da bi novi društveni model trebalo da bude pokrenut ne samo na društveno-političkom nivou, kroz bolji raspored bogatstva, nego i na ličnom planu kroz manje narcizma i više saosećanja.

Francuski građani, većinski bi želeli da žive na selu, ali ne uspevaju da se odvoje od potrošačkog načina života

Uspostaviti društveni model solidarnosti

Tokom epidemije, u Francuskoj, uveden je sistem privremene nezaposlenosti, te je država, iz posebnih fondova, nezaposlenima plaćala umanjene nadnice i tako, na kratko, amortizovala ekonomski šok. Potom, država je obećala masovnu novčanu pomoć preduzećima. Na taj način se saznalo da je, zbog urgentnih razloga, kroz brzu političku akciju moguće u kratkom roku deblokirati višemilionske fondove.

Prirodno, najveći deo tih fondova i olakšica, kao što se već desilo u SAD-u, otići će velikim preduzećima, tako da će građani jasnije videti u kojoj meri političari, u sprezi sa finansijerima i industrijalcima, rade uglavnom za sebe.

Po završetku sanitarne krize, takođe će se videti u kojoj meri je ekonomska elita bila pošteđena onoga što su prošli obični građani tokom epidemije. Deset odsto najbogatijih koji, prema francuskim statistikama, zarađuju preko tri hiljade evra mesečno, mogli su da rade na daljinu, dok su niže društvene strukture, nemajući ušteđen novac, morale fizički da budu na poslu, izložene zarazi i povećanoj smrtnosti.

Početkom maja, pri samom kraju izolacije, poslodavci su već počeli da koriste svoje pravo garantovano novim radnim zakonom i da zaposlenima, zbog krizne situacije, nude duže radno vreme za manje plate ili izbacivanje sa posla.

Sanitarna kriza i rat protiv korona virusa potvrdio je staru izreku da je „nekome rat, a nekome brat“. Takođe, potvrdilo se da su u pravu francuski građani koji već dve godine protestuju protiv Makronovih reformi čiji je cilj uništavanje i ukidanje društvenog modela solidarnosti. Međutim, epidemija je pokazala u kojoj meri je neophodan upravo takav model, oličen, pre svega, u opštem zdravstvenom sistemu, potom sistemu novčanog osiguranja po gubitku posla, kao i u pravednijem penzionom sistemu.