Ko će platiti cenu nove ekonomske krize: Bauk “grčkog scenarija” nad Evropom

Najavljujući mere zatvaranja škola, francuski predsednik Emanuel Makron rekao je 12. marta da su „naša deca, sudeći prema onome što kažu naučnici, oni koji prenose virus iako nemaju simptome“.

Tačno mesec dana kasnije objavio je produženje zabrane kretanja i rekao:

„Ukoliko se građani i dalje budu pridržavali mera zabrane, počev od 11. maja otvorićemo, postupno, obdaništa, škole i gimnazije. Za mene je to prioritet.“

Kao sigurnosnu meru koja će sačuvati Francusku od drugog talasa zaraze na koji upozoravaju lekari, predsednik je u svom govoru obećao testove za sve koji “imaju simptome”. A oni koji nemaju, kao školska deca o kojima je govorio 12. marta?

Arles, 15.04.2020 - lečenje pacijenata obolelih od korona virusa u korona bolnici u Arlu, na jugu Francuske

Ukidanje vanrednog stanja, po svaku cenu?

Šta sve ovo znači?

Da li je ključni razlog za donošenje plana o izlasku iz vanrednog zdravstvenog stanja već polovinom maja – zapravo, pre svega, ekonomski. Francuska gubi 15 milijardi evra nedeljno za vreme krize, dok je paralisana privredna aktivnost. Da bi roditelji mogli da počnu da rade, potrebno je prvo da deca krenu u školu.

Iako se države EU ne slažu kako rešavati probleme koje će tek doneti recesija, postoji diskretna sloga velikih industrijskih grupa u EU da se otpočne sa proizvodnjom - koliko košta da košta.

Pored Francuske u isto vreme su postupno vraćanje u normalan život najavile i druge države EU.

Evo njihovog kalendara početka postepenog ukidanja mera zabrane ekonomskih aktivnosti i kretanja: Austrija i Slovačka -14. april, Danska – 15. april, Norveška i Nemačka – 20. april, Španija – 25. april, Švajcarska – 26. april, Portugalija – 1. maja, Italija – 3. maja i Francuska  11. maja.

Iako SZO (Svetska zdravstvena organizacija) upozorava da bi prerano povlačenje mera zabrane bilo „smrtno opasno“, u Nemačkoj, Francuskoj i u Italiji udruženja krupnih poslodavaca podržavaju planove „izlaska“ iz vanrednog zdravstvenog stanja.

Za sada se ne zna da li će u Francuskoj i drugim zemljama koje su planirale vraćanje u normalan tok – zdravstvene vlasti dati “zeleno svetlo”. U Francuskoj broj žrtava i dalje raste i prešao je 17 hiljada, dok broj primljenih na odelenja reanimacije opada već nedelju dana.

Francuski ministar zdravlja sinoć je potvrdio da virusolozi za sada uopšte i ne znaju o kakvom virusu je zapravo reč. Takođe, ne znaju da li i kada i kako se stvaraju anti-tela i imunitet kod onih koji su preležali infekciju. Ima znakova da se to ne događa na način koji je opisan u udžbenicima i kakv je poznat kada je reč o drugim virusima.

Pariz, 15.04.2020 - volonteri francuskog Crvenog krsta dostavljaju hranu i lekove građanima u izilaciji zbog pandemije korona virusa

Moraće više da se radi...

U ovoj atmosferi medicinske, ekonomske pa i političke neizvesnosti, najava izlaska iz vanrednog zdravstvenog stanja u Francuskoj je izazvala brojne sumnje i kritike.

Makronov partijski kadar izašao je „na barikade” na društvenim mrežama na kojima razbesnela masa građana svedoči o svojim teškoćama, ali i preti, protestuje, ironično komentariše, pa i vređa predsednika.

Naravno i opozicija raznih boja ne propušta priliku da otvori vatru. Istina – ona retko predlaže nešto konkretno.

Atmosfera se usijala pošto je u utorak, samo dan nakon Makronovog govora, predsednik udruženja (krupnih) poslodavaca (MEDEF) Žofroa d Bezie, u intervjuu za pariski “Figaro”, izjavio:

“Pre ili kasnije moraćemo da postavimo pitanje dužine radnog vremena, prazničnih neradnih dana i plaćenog godišnjeg odmora” i „ono što je važno to je da se ekonomska mašina ponovo pokrene i da počne masovno da proizvodi bogatstvo“.

D Bezie je odmah dobio podršku od državne sekretarke za finansije Anjes Panie Rinašer koja je ocenila da će Francuzi “verovatno morati da rade više nego ranije” kako bi nadoknadili gubitke nastale zbog obustave svih aktivnosti.

Najava „stezanja kaiša“ i - protivljenja

Sindikati su odmah krenuli u protivnapad.

“Radni ljudi već čine ogroman napor jer gube 16 odsto od zarada zato što im se plaća pola radnog vremena. Nije sada neophodno dodavati dodatne napore”, poručio je Filip Martinez, šef CGT  – jednog od najuticajnijih levičarskih orjentisanih sindikata.

CDT, rivalski sindikat centrističke orjentacije, objavio je da se slaže sa Martinezom, što nije baš često slučaj.

“Ovo je stvarno sramno”, izjavio je Loran Berže, predsednik CDT, dodajući da je trećina zaposlenih Francuza prisilno zaposlena pola radnog vremena. “Zaposleni na taj način danas već plaćaju cenu krize. Nije na njima da nastave da plaćaju i ubuduće”, rekao je on.

Sa levice su se čule i „klasične“ poruke da u plaćanju cene krize treba da učestvuju i oni koji ne plaćaju poreze. Aluzija na opštepoznatu činjenicu da najbogatije industrijske grupe i najveće banke legalno, preko „pravničkih podešavanja“, svake godine pošalju na svoje račune u Luksemburg 80 milijardi evra umesto da ih uplate u državnu poresku kasu. 

Oglasili su se, međutim, čak i pojedinci iz desnog centra kao Ksavije Bertran, nekadašnji ministar zdravlja i rada:

„Ako na kraju rešenje za koje se vlada zalaže bude ´stezanje kajiša´ i štednja – onda će to značiti da oni koji su na vlasti – nisu ništa shvatili“, rekao je on.

„Pomoć“ iz – novih zaduživanja

Iza ove buke i uzbuđenja nalazi se jedno ključno pitanje na koje niko neće da pruži izričit odgovor: “Ko će da plati cenu krize?“. Po svemu sudeći, građani kao i prilikom prethodnih finansijskih kriza.

Nepoverenje pa i strah jačaju, tim pre što poslednjih dana čujemo vesti o tolikim milijardama koje će vlade evrozone ubrizgati u privredu, da se svakome od silnih nula vrti u glavi.

Kada se malo bolje pogledaju svi ovi planovi „pomoći“ na trenutke može da vam se pričini da se bauk grčkog scenarija iz 2015/16. nadneo nad Evropom. Svi govore o milijardama i milijardama „pomoći“, a zapravo se radi o novim zaduživanjima i kreditima. (Ne zaboravimo da je samo Nemačka zaradila skoro 2,7 milijardi evra „pomažući“ Grčkoj).

Država daje – da joj se vrati

Na pojedinačnom državnom nivou, Francuska je predvidela da će sa 100 milijardi evra finansirati održavanje i podizanje svoje privrede. Ovdašnji analitičari su te milijarde stavili „pod lupu“ i evo šta se ukazalo: Tridesetak milijardi dolazi iz državne kase i socijalnog osiguranja. To je novac koji se isplaćuje zaposlenima preko preduzeća za isplatu plata za pola radnog vremena kako bi se sprečilo da preduzeća bankrotiraju i održe se na nogama u vreme prisline neaktivnosti. Deo ove sume ide za pomoć zanatlijama i trgovcima. Deo - za nadoknade za bolovanje onih koji su morali da ostanu kod kuće da čuvaju decu.

Zatim, tu je još dvadeset milijardi namenjenih strateškim preduzećima, kao Er Frans, na primer. Reč je ovde, zapravo, o pozajmicama (koje moraju da se vrate) ili ulasku države u kapital kroz kupovinu akcija. Država tu takođe ništa, zapravo, ne daje.

U sumu od 100 milijardi pomoći preduzećima francuska vlada je uračunala i  pravo na odlaganje plaćanja poreskih obaveza i doprinosa u vrednosti 50 milijardi evra. Sve će odloženo i pozajmljeno, naravno, morati da se plati i tih 50 milijardi bi država trebalo da dobije sa dogovorenim zakašnjenjem. 

Na ovih sto milijardi treba dodati još 300 milijardi evra koje će, prema najavi vlade, služiti da se preko državne Banke za investicije kod privatnih banaka garantuje za kredite koja će podizati preduzeća. Ako, međutim, sva preduzeća vrate ono što duguju privatnim bankama - država će ponovo imati svojih 300 milijardi evra.

Nagoveštaj dužničkog ropstva?

Ista je priča sa 540 milijardi evra iz evropskog plana „spašavanja“ država čije su ekonomije pogođene epidemijom korona virusa. Od te sume, 200 milijardi su zapravo krediti koje će Evropska banka za investicije (BEI) davati preduzećima. BEI će tih 200 milijardi evra podići na tržištima novca pod povoljnim interesnim stopama, zahvaljujući garancijama u visini od 25 milijardi evra koje su dale države.

Što se tiče hiljadu milijardi Evropske centralne banke (EVB), one će biti štampane ritmom koji diktiraju potrebe. Služiće za otkup obligacija država u teškoćama kao što je, na primer, Italija koja će na taj način moći da vraća svoje dugove uz niske interesne stope.

Sve ovo liči na grupni portret budućeg dužničkog ropstva. Otuda ne čudi što u Francuskoj mnogi predlažu da se otpišu svi dugovi da bi ekonomski točak mogao da se pokrene, bez opterećenja potencijalnom socijalnom eksplozijom.

Kada su novinari nedavno postavili pitanje o mogućnosti otpisivanja dugova, direktorka Evropske centralne banke Kristin Lagard je kratko odgovorila:

„Za mene je to nezamislivo!“