NEUTRALNA SRBIJA

Zagovaranje novog rata protiv celog sveta; povratak Srbije u devedesete; odustajanje od evropskog puta; neminovnost nove političke i diplomatske izolacije i ekonomskih i trgovinskih sankcija; slanje loše poruke o Srbiji... To su samo neke od optužbi na račun Demokratske stranke Srbije. Razlog je usvajanje novog Programa Stranke u kojem se spominje opredeljenost DSS za budućom vojnom neutralnošću Srbije.

Ukoliko je Srbija vojno neutralna, to znači da Srbija ne želi da bude članica NATO. Iako su mnogi požurili da naznače kako to i nije pitanje za Srbiju već za NATO - jer će NATO odlučivati da li želi da nas primi u svoje članstvo ili ne - gore navedene izjave zagovornika budućeg srpskog NATO članstva, ipak govore o velikoj nervozi u njihovim redovima.

Neke od ovih kvalifikacija, na primer, da vojnom neutralnošću Srbija objavljuje rat NATO-u, ili da se ovakvim stavom vraćamo u vreme izolacije, više zvuče kao pretnje i treba ih shvatiti kao vid pritiska na domaće javno mnjenje.

Na neke ipak treba odgovoriti. Pogotovo na konstatacije, da vojna neutralnost istovremeno znači i odustajanje od evropskih integracija Srbije, ali i neuključivanje Srbije u "globalni sistem bezbednosti" i izostanak daljih reformi u sistemu odbrane, što nas na kraju može skupo koštati.

Prvo, treba praviti razliku između EU i NATO. Ma koliko istorije nastanka NATO i EU bile međusobno povezane, današnje veze NATO i EU potpuno su drugačije. Evropskoj uniji sve manje odgovara dovođenje u vezu ove dve organizacije.

Pre tri godine, u Briselu je formirana Evropska odbrambena agencija, a u toku je proces strukturiranja EUFOR, združenih evropskih vojnih snaga i Evrožandarmerije, združenih evropskih policijskih snaga za brzu intervenciju. Dva su razloga za ovakvu akciju EU. Prvi, zato što evropske države u procesu donošenja odluka sve manje mogu da učestvuju ravnopravno. Onako kako je to definisano osnivačkim aktima NATO-a, dominantnu ulogu u donošenju odluka imaju ipak SAD. Nije nikakva tajna da se jedan broj članica NATO-a protivio intervenciji protiv SR Jugoslavije, mnogo veći broj se nije složio sa intervencijom u Avganistanu, a kada je na red došao Irak - tikva je potpuno pukla. U velikom broju evropskih prestonica, već je izražena opravdana bojazan, da će evropske članice NATO-a u budućnosti moći da imaju dve uloge: ili da podržavaju akcije SAD i zajedno sa američkom vojskom učestvuju u budućim intervencijama, ili da snose posledice zbog intervencija "koalicija voljnih" iako u njima neće učestvovati.

Kada je formiran NATO, bilo je jasno strateško opredeljenje tadašnjih članica za formiranjem vojnog saveza koji će biti protivteža istočnom bloku. Međutim, postavlja se pitanje koliko su danas strateški interesi SAD i EU podudarni. Istovremeno, treba podsetiti, da SAD učestvuju u donošenju odluka u okviru NATO-a sa 90 odsto, a da "pune" svega 25 odsto budžeta NATO-a.

Drugi razlog za zabrinutost zvaničnog Brisela jeste pitanje položaja evropskih proizvođača oružja i vojne opreme. Dok je tržište SAD zatvoreno za sve evropske proizvođače, dotle su evropske države često uslovljene da moraju kupovati oružje i vojnu opremu američkih proizvođača. Još početkom devedesetih, Zbignjev Bžežinski je pisao "kako uvlačenje bivših komunističkih država u NATO znači i uspešnu borbu protiv jake evropske konkurencije". I pored više pokušaja evropskih proizvođača da se ovo pitanje reši, do nikakvog rešenja se nije došlo. Čak naprotiv, poslednjih godina se američka dominicija u istočnoevropskim državama članicama NATO-samo povećala.

Kada govorimo o razlici EU i NATO, treba reći i da nisu sve države članice EU istovremeno i u NATO. Austrija, Kipar, Finska, Irska, Malta i Švedska, članice su EU ali nisu u NATO. Svaka iz svojih razloga. Šest država članica, od ukupno 27, koliko ih EU ima, predstavlja 22 odsto. Dakle, nije zanemarljiv broj država koje su članice EU, a nisu članice NATO. Zato Srbija koja želi da bude članica EU, ali ne želi u NATO ne traži nikakav eksluzivan ustupak od strane EU, već se poziva na već postojeće primere.

Na kraju, svi koji govore o "globalnom sistemu bezbednosti" moraju priznati da je i samo članstvo u EU pristojna "garancija bezbednosti". Evropska unija sigurno ne bi dozvolila bilo kakve akcije, bilo koga protiv svoje članice i koristila bi sva politička, diplomatska i ukoliko je potrebno, vojna sredstva da je zaštiti. "Drugi stub" EU ionako predstavlja vođenje zajedničke odbrambene i spoljne politike, a to je posle formiranja sopstvenih evropskih vojnih snaga moguće i u operativnom smislu.

Postavlja se i pitanje definicije „globalnog sistema bezbednosti“. Slika sveta se ubrzano menja. Vojnim intervencijama, koje su pod liderstvom SAD, počele protiv Avganistana i Iraka još pre nekoliko godina, ne nazire se kraj. A otvaraju se nova polja konfrontacije i pripremaju nove vojne akcije. Ma koliko su intervencije protiv Avganistana i Iraka uticale na ubrzano menjanje prilika u svetu, utoliko će se sve još više iskomplikovati ako dođe do novih intervencija.

Potencijalnih žarišta je mnogo. Dalja radikalizacija prilika na Kavkazu sigurno će dovesti do oštrog odgovora Rusije. Eventualna intervencija protiv režima u Kartumu, a zbog prilika u Darfuru, mogla bi da uvuče u neki budući sukob Kinu koja je u strateškom partnerstvu sa Sudanom. Svaka akcija protiv Irana izazvala bi krizu svetskih razmera, sa nesagledivim posledicama.

Izvesno je da se bitka za uticaj i interese na "velikoj šahovskoj tabli“ uveliko seli u Centralnu Aziju i na Pacifik. Šangajska organizacija za saradnju, osnovana juna 2001. godine, koju sačinjavaju Rusija, Kina, Kazahstan, Tadžikistan, Uzbekistan i Kirgistan, a status posmatrača imaju Indija, Pakistan, Iran, Avganistan i Mongolija, odgovor je na pretenzije SAD i nekih zapadnih saveznika u Centralnoj Aziji, koje su već definisane vojnim prisustvom u Avganistanu i Iraku, kao i željom za stacioniranjem vojnih snaga u Iranu. Što se Pacifika tiče, posle formiranja ANZUS-a, vojnog saveza između Australije, Novog Zelanda i SAD, još 1952. godine, čime je obezbeđen vojni uticaj SAD u ovom delu sveta, sada se pokušava sa proširivanjem ovog saveza kako bi se našao adekvatan odgovor i protivteža Šangajskoj organizaciji za saradnju. Pored SAD, Australije i Novog Zelanda, okosnicu novog saveza trebalo bi da čine još i Japan, Južna Koreja i Indija. U tom svetlu treba posmatrati i nedavno potpisivanje Ugovora o nuklearnom naoružanju između Indije i SAD, kao i poslednja dešavanja u Mijanmaru.

Ulaskom u NATO Srbija rizikuje ulazak u "koaliciju voljnih" u koju bi, poput ostalih istočnoevropskih država ušla nevoljno, pod političkim pritiskom (ili uz obrazloženje da je to dobro za naše dalje integracije. Tim ulaskom Srbija rizikuje i potencijalnu konfrontaciju ili čak direktno sukobljavanje sa Rusijom, Kinom, Iranom i nizom uticajnih islamskih država, jer članstvo u „koaliciji voljnih“ ne podrazumeva samo političku podršku akcijama "partnera", već i aktivno učešće, odnosno pripremanje i slanje vojnih kontigenata u krizna područja. To nam nikako ne može biti u interesu.

Vojna neutralnost Srbije znači i vojnu neutralnost u odnosu na postojeće i predstojeće vojne intervencije "koalicije voljnih" u Centralnoj Aziji i na Pacifiku. Takođe, u trenutku kada Srbiju politički podržavaju dve stalne članice Saveta bezbednosti UN, Rusija i Kina, i kada u Moskvi i Pekingu Srbija nema nikakvih problema sa svojim imidžom, potpuno je suludo da ulaskom u vojnu alijansu koja ima dugoročne interese koji su u direktnoj suprotnosti sa ruskim i kineskim interesima, Beograd žrtvuje da izgubi podršku koju trenutno ima i koju će imati u SB UN. Žrtvovali bismo nešto, za ništa.

Što se reformi u sistemu odbrane tiče, našoj javnosti se često predstavlja, da je vojska nešto što puno košta, da je zato treba smanjiti i profesionalizovati - da bi bila jeftinija, i da na kraju krajeva, jednog dana, kada uđemo u NATO, nama vojska, valjda neće ni biti potrebna. Bićemo deo "globalnog sistema bezbednosti". Da ne odgovaram duže, samo ću ovakve stavove da uporedim sa primerom iz Bugarske.

Bugarska je članica NATO, odnedavno i članica EU. Vojska SAD koristi dve vojne baze u Bugarskoj. Bugarska vojna avijacija nadzire i čuva vazdušni prostor dve susedne države - BJR Makedonije i Albanije. Sa Srbijom, na polju odbrane, Bugarska ima veći broj potpisanih međudržavnih ugovora i odličnu saradnju. Preostala tri suseda Bugarske - Rumunija, Grčka i Turska su takođe članice NATO-a. Dakle, može se reći da je Bugarska deo "globalnog sistema bezbednosti" i da pred njom nisu veliki bezbednosni izazovi. I pored svega, Sofija je odbila da izvrši dalju redukciju brojnog stanja vojske sa 45.000, koliko vojnika Bugarska vojska danas ima, na 19.500, koliko to od Bugarske NATO zahteva.

I na samom kraju, pitanje članstva Srbije u NATO, jeste i pitanje tumačenja i kvalifikovanja događaja iz bliske istorije. Ulaskom u NATO, Srbija bi direktno priznala legitimitet vojnoj intervenciji protiv SRJ iz 1999. godine. A vojna intervencija NATO-a protiv naše zemlje, gledano međunarodno-pravno, bio je otvoreni čin agresije na suverenu državu, po definiciji agresije koja je data Rezolucijom 3314 Generalne skupštine UN. O tome, ali i posledicama agresije, Srbija i NATO će jednog dana morati da razgovaraju. Srbiji mora biti u interesu da razlozi i posledice vojne intervencije protiv SRJ budu predstavljeni u pravom svetlu. Nikako ne možemo pristati na sliku koja nam se danas predstavlja kao-jedina istina. Tu stvari ipak stoje malo drugačije. Da i ne govorim o osiromašenom uranijumu, kolateralnoj šteti, civilnim žrtvama i ostalim posledicama bombardovanja.

Srbiji svakako nije u interesu da zaoštrava svoje odnose sa NATO i svakako da naša država mora sarađivati sa ovom vojnom alijansom. Ali, saradnja ne podrazumeva i nužno članstvo u NATO-u. Dovoljna mera, u ovom trenutku je učešće u projektima koje nudi program Partnerstvo za mir, kao i prisustvo u Parlamentarnoj skupštini NATO. I zato Srbija mora koristiti sva iskustva, koja u toj oblasti imaju-Finska, Švedska, Austrija i Irska.