Nesavršen plan UN za Kosovo

Pored profesionalnih političara koji se već osam godina trude da raspletu kosovski Gordijev čvor, pitanjem budućeg statusa južne srpske pokrajine bave se i istoričari, sociolozi, vojni stručnjaci, intelektualci svih usmerenja i opredeljenja. Zastupajući i braneći stavove jedne ili druge strane, svi oni se trude da daju svoj doprinos mirnom i pravednom rešenju problema ili pak da aktiviraju još jedno balkansko bure baruta. Profesor Alan Kuperman oglasio se pre nekoliko dana svojom analizom predloženog plana UN. Prenosimo njegov tekst iz lista Wall Street Journal.

Dva puta je početkom devedesetih godina prošlog veka međunarodna zajednica prevremeno i prerano podržala nezavisnost republika bivše Jugoslavije, pri čemu nije vodila računa o pitanjima i zabrinutosti srpske nacionalne manjine. U oba slučaja, Hrvatske i Bosne, taj propust je izazvao krvave etničke sukobe između secesionista i uplašenih lokalnih Srba, koji su počinili neoprostive ratne zločine. Sukobi su prestajali ili kada bi Srbima bili dodeljeni autonomni regioni i policijske snage da njima patroliraju ili kada bi Srbi bili etnički očišćeni s teritorije.

Danas SAD teže da ponove grešku priznavanjem nezavisnosti Kosova pre nego što budu rešeni svi zahtevi Srba.

Nema sumnje da su argumenti za nezavisnost Kosova snažni. Devedeset procenata stanovništva pokrajine čine etnički Albanci. Srbija je zloupotrebila svoj suverenitet za vreme režima bivšeg vođe Slobodana Miloševića, prvo oduzimanjem autonomije Kosovu a zatim - kao odgovor na NATO bombardovanje 1999. godine - vojnim akcijama zbog kojih se privremeno iselila polovina albanskog stanovištva i koje su odnele 10.000 života.

Najvažnije je ipak što su SAD godinama obećavale i podgrevale nade Albanaca da će priznati nezavisno Kosovo. Ukoliko to obećanje ne bude ispunjeno, militantni Albanci s Kosova bi mogli da napadnu Srbe pa čak i međunarodne mirovne snage.

Kao i u prethodnim balkanskim slučajevima, međutim, pitanje nije da li dati nezavisnost, već kako to uraditi na način da se spreči izbijanje novog rata. Godine 1991. Nemačka je podržaja secesiju Hrvatske iako je njena vlada u najvećoj mogućoj meri diskriminisala Srbe i bukvalno garantovala izbijanje nasilja. Slično tome, 1992. godine SAD su priznale nezavisnost Bosne uprkos molbama i zahtevima Srba (koje su podržali Evropski posrednici) da se prvo garantuje njihova bezbednost preko etničke autonomije. Zanemarivanjem tih molbi Vašington je "okinuo" godine sukoba koji je prestao tek kada je Dejtonskim ugovorom Srbima data autonomija, što bi inače sprečilo da do rata uopšte dođe.

Trenutni plan za nezavisnost Kosova, čiji je nacrt napravio izaslanik UN Marti Ahtisari, daje neke koncesije Srbima u pokrajini. Predviđena je zaštita kulturnih dobara i prekrajanje internih granica kako bi većina Srba živela u opštinama u kojoj imaju lokalnu većinu. Te opštine bi imale i ograničenu autonomiju po pitanjima kao što su obrazovanje i dozvola da primaju novčana sredstva spolja tj. iz Srbije. Etnički sastav policije u svakoj opštini odslikavao bi lokalni demografski sastav.

Međutim, fatalni propust u planu UN jeste odbijanje da se odobri puna politička autonomija velikoj koncentraciji etničkih Srba na severu Kosova, preko reke Ibar. U tom regionu živi ogromna srpska većina koja je vezana za maticu Srbiju.

Shodno tome, Srbi na severu Kosova smatraju da ih plan UN nepravedno izdvaja iz Srbije i prepušta dominaciji etničkih Albanaca, koji su u prethodnih osam godina dva puta preduzeli kampanje etničkog čišćenja. Plan UN Srbima na severu pokrajine ne nudi niti izražen politički identitet niti zasebne policijske snage. Umesto toga, ukoliko dođe do sprovođenja plana Srbi će ostati nezaštićeni, spremni na otpor i dobro naoružani - što su upravo uslovi koji su izvorno izazvali ratove u Hrvatskoj i Bosni.

Da bi se shvatila važnost koju Srbi daju zasebnom političkom identitetu i policijskim snagama, treba pogledati susednu Bosnu. Kako bi se zaustavio rat 1995. godine Dejtonski sporazum je garantovao punu autonomiju Republici Srpskoj unutar Bosne. Nešto od te autonomije su "otkinuli" međunarodni administratori i diplomatski pritisci, ali Srbi u Bosni se čvrsto drže dva principa: izdvojenog političkog entiteta i zasebne policije.

I zaista, kada je Evropska unija nedavno pokušala da ih pritiscima natera da se i toga odreknu, Srbi nisu bili spremni na kompromis već su zapretili odvajanjem od Bosne i žrtvovanjem potencijalnog članstva u EU. Kao što mi je ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske rekao u intervjuu prošlog meseca: "Želimo da ostanemo u Bosni i da se pridružimo EU, ali ne po svaku cenu".

Na Kosovu, gde su Srbi na sličan način nezaštićeni, plan UN preti da pretvori u stvarnost sledeći košmarni scenario. Nakon priznavanja nezavisnosti, srpski sever proglašava sopstvenu nezavisnost od tek priznatog Kosova. Srpski pripadnici Kosovske policijske službe cepaju svoje uniforme i vraćaju se na insignije Srbije. Militantni Albanci odgovaraju napadima, ne samo na jako uporište Srba na severu Kosova već i na ranjive enklave u pokrajini u kojima žive preostali kosovski Srbi. Međunarodne mirovne snage - relativno mala i nekoherentna grupa 17.000 vojnika iz 35 zemalja - nemoćna je da spreči nasilje velikih razmera. (I zaista, 2004. godine dokazale su nesposobnost da zaustave mnogo manje nasilje i teror.)

Dok Albanci napadaju srpske kuće i spomenike kulture, izbeglice se kreću ka severu. U Beogradu, srpski nacionalisti zahtevaju da Vlada učini nešto da bi zaštitila sunarodnike na Kosovu, čime se stvara politički pritisak - kojem niko ne može da se odupre - da se na Kosovu rasporede spske oružane snage. Između Srbije i Kosova izbija rat dok međunarodne mirovne snage i administratori gledaju kako osam godina njihovog rada nestaju u dimu,

Da bi se izbegla takva katastrofa, plan UN treba modifikovati tako da se stvori potpuno autonomna "Srpska republika Kosovo-Metohija" (kako u Beogradu zovu pokrajinu) unutar Kosova a koja će biti priznata tek kada Albanci prihvate tu odluku. Rusija, koja je do sada blokirala aktivnosti UN u ime Srbije, proglasila bi veliku pobedu i zatim insistirala da Beograd prihvati plan, čime bi se omogućio i pristanak Saveta bezbednosti.

Iako naizgled minorna, takva izmena plana menja mnogo toga. Policija na severu pokrajine bi i dalje nosila stare uniforme, ali sada sa insignijama nove kosovske Srpske republike, čime bi bila priznata nezavisnost Kosova. Albanski lideri bi tome teško mogli da se usprotive jer su ionako već pristali na taj srpski entitet kao uslov za dobijanje nezavisnosti. Čak bi i militantni Albanci bili odvraćeni od akcije jer bi - ukoliko se odluče na otpor realizaciji usvojenog plana - sankcije zbog kršenja plana snosili oni a ne Srbi.

Takav kompromis ne bi u potpunosti zadovoljio nijednu stranu. Srbija bi i dalje isticala kršenje njenog suvereniteta. Kosovski Albanci bi se protivili bifurkaciji svoje nove države. A Srbi u enklavama južno od Ibra bi se osećali napuštenim i ostavljenim. Međutim, predlog bi mogao da omogući nezavisnost ove nekadašnje jugoslovenske teritorije bez tragičnog ponavljanja etničkog nasilja iz devedesetih. To nikako nije ishod i rešenje koje bi trebalo zanemarivati.

Alan Kuperman je vanredni profesor na Univerzitetu Teksas u Ostinu i koautor knjige "Gambling on Humanitarian Intervention" (Routledge, 2006)